Због чега Албанци и Хрвати, као и новокомпоноване бошњачка, македонска и црногорска нација присвајају српске великане и културно наслеђе

Повод за овај текст су многобројни случајеви присвајања српског наслеђа. Аутор сматра да је све то потребно сместити у много шири контекст, чиме се заокружује целина проблема. Стога се овај текст бави историјом и лингвистиком Срба, Албанаца, Хрвата, Црногораца, Македонаца и Бошњака. Аутор констатује да свет већ неколико деценија признаје етничку и језичку посебност Македонаца, Бошњака и Црногораца. Први део текста се бави примерима присвајања српског наслеђа, Хрватима, Македонцима, Бошњацима и језиком. Други део текста говори о етнолингвистици Албанаца, и даје краћи преглед одређених историјских чињеница. Намера овог текста није да прецењује или потцењује било чију историју, етничку припадност или језик. Текст је поткрепљен многобројним кредибилним изворима – упутницама.

АЛБАНСКА ПРИСВАЈАЊА СРПСКОГ НАСЛЕЂА
Недавно се догодило више скандала у којима представници других народа присвајају српско наслеђе или српске великане. Мноштво случајева се тиче Косова и Метохије, односно ради се о албанском својатању српског наслеђа, а један случај је изазвала хрватска министарка културе. У једном од многих случајева албанског присвајања, радило се о изјавама косовског удружења историчара које је саопштило: „Неистина је да манастир Дечани припада српској цркви, већ је то храм православних Албанаца, који је обновљен на темељима илирског храма – Дардан, а манастир је саградио Фра Вита Кучи на земљи Хака Кучија из Дечана“. У другим случајевима ради се о присвајању српске тврђаве Ново Брдо и остатака српског храма Св. Николе у Новом Брду. Бискуп Косовске римокатоличке цркве, Дод Ђерђи, служио је мису на остацима тог православног српског храма.

У случају Новог Брда даљем присвајању и отимању српског наслеђа придружио се и заменик премијера Косова у оставци, Енвер Хоџај, који је изјавио: „па је присвајање (цркве) као српске, смешно. Цркве, џамије, други објекти културног, историјског и верског наслеђа Косова припадају Косову и његовим грађанима! Политизација културе, науке, историје данас је смешна и апсурдна игра коју Србија игра!“. Албанци су трајно поставили заставу Косова, на средњовековну српску тврђаву Ново Брдо, а на локалитету су распоредили полицију и поставили војне шаторе у циљу представљања српског средњовековног града као етничке албанске локације под неисторијским именом „Артана“. Председник скупштине Косова Кадри Весељи изјавио је да је „поносан“ због заставе, а Ново Брдо назива „драгуљ наше културне баштине“. Вероватно је излишно рећи да сви научни извори и докази недвосмислено говоре само једно: да су и Дечани и Ново Брдо српско културно наслеђе. Изградили су их српски владари, у српској средњовековној држави, онда када су Албанци чинили један одсто становништва. Једна од последица замрзнутог конфликта на КиМ јесте и биће све чешћи и жешћи покушаји да Албанци српско наслеђе представе као „косовско“ (албанско). Поред наведених недавних примера албанског присвајања српске културне баштине, ноторни су стари примери отимања свега што је српско.

СРБИН ЂУРАЂ, АЛБАНСКИ ХЕРОЈ!
Као што Хрвати својатају српске великане Андрића, Теслу и друге, тако Албанци присвајају српског владара, Ђурађа Кастриота, познатијег као Скендербег (упутница 1). О Скендербегу ћемо опширније говорити због тога што је његово српско порекло историјски доказано, и због тога што Албанци немају ниједну другу историјску личност из прошлости са којом би могли да покушају да успоставе везу и тиме докажу свој историјски континуитет. После српског владара Скендербега, следе векови празнине. Да су могли, Албанци би на светски ниво уздигли и Леку Дукађинија (савезника Скендербеговог), или Ису Бољетинија (1864-1916), али те две личности напросто немају довољан „калибар“. Мајку Терезу јесу присвојили, али је она личност 20. века, неупотребљива због своје савремености. Следећи албански „херој“ је Адем Јашари, убијени злочинац и први вођа ОВК. Он је још већи савременик од Мајке Терезе. И то је то.

Албанци су Скендербега „открили“ и присвојили тек крајем 19. века. У недостатку опипљиве историје (државност, владари…), албански националисти су на прелазу из 19. у 20. век за свој симбол одабрали Скендербега, чији живот има све елементе који су потребни за изградњу мита (упутница 2). Митови су важан део утопизовања историје и „слободне“ реконструкције прошлости, као неодвојивог дела свих процеса који претварају одређену популацију у нацију. По провереним историјским изворима, Ђурађ Кастриот, познатији као Скендербег (1405-1468), био је борац против отоманских и млетачких освајача, српског порекла, којег су Албанци присвојили као свог националног хероја (упутница 2). Према научним изворима, Ђурађева породица Кастриот води порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Ново презиме је изведено од латинске речи „castrum” и од грчке речи „κάστρο” (срп. замак).

До промене презимена, из Браниловић у Кастриот, дошло је вероватно из опортунистичких разлога, у доба Скендербеговог прадеде. Скендербегов деда, Павле Кастриот, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија (управитељ области). Скендербегов отац, Иван Кастриот, био је кнез Епира (како се звала област која обухвата део данашње Албаније и Грчке). Његова мајка, Воислава, била је српског порекла (упутница 3). Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Костадина, и пет сестара, Мару, Јелену, Анђелију, Влајку и Мамицу. Популарно име – Скендербег, наденули су му Турци (од. тур. İskender Bey – што значи „Господар Александар”). Ђурађу Кастриоту матерњи језик је био српски, писао је ћирилицом, на (старо)српском језику, а говорио је и латински, турски и албански. У Скендербеговом писму Дубровчанима из 1450. године, које је написано на српском језику и на ћирилици, он се потписао као „Скедерь бегь“, а 1459. године као „Скендьрь бегь“. Скендербег се од 1425. до 1443. борио на страни Османлија, а од 1443. до 1468. против њих. Рођен као православац, ту веру је задржао до краја тинејџерских година, када је постао договорни талац код Турака и завршио војну школу за јаничаре у Једренама. Током тог „турског“ периода, Ђурађ је постао муслиман, и вишеструко је награђиван титулама (спахија, валија, санџак бег). У православље се вратио око 1444. Изгледа да је, услед свог деценијског савезништва са владарима Напуља и са папама, у периоду после 1450. постао католик.

У време Ивана Кастриоте и касније Ђурађа Кастриоте, Османлије су већ увелико продирале и освајале делове јужног Балкана. Већ је Скендербегов отац Иван, мудро и опортуно, своју вероисповест мењао у односу на политичке околности. То исто је касније радио и Скендербег. У периодима савезништва са Млетачком републиком, Напуљем и папама, били су католици, у периодима савезништва са Србијом, православци. Неки извори тврде да је Скендербег умро као католик (родио се као православац, постао муслиман, вратио се у православље, а умро као католик). Данас, нама то може да изгледа као мењање вере за вечеру, али у средњем веку, било је много теже преживети него данас. Такође, подручје којим су владали Кастриоти се налазило на размеђи истока и запада, севера и југа. Ту су се стицали турски, српски, млетачки, напуљски, грчки, дубровачки и албански утицаји и интереси. Не само Кастриоти, већ и Бранковићи, и други српски владари, али и обична раја, морали су да буду велики верски и етнички опортунисти, да би преживели, напредовали или владали. То је било доба када су Турци преузели примат на Балкану. Пример самог Скендербега  и његових непосредних предака је интересантан због тога што представља почетни, рани пример, како су чистокрвни Срби полако мењали етничку и верску припадност. Све ово потврђују албанолог и балканолог др Каплан Буровић, македонски историчар др Петар Поповски, и швајцарски научник Оливер Јенс Шмит (упутница 4).

Преверавање и турчење најбоље описује народна песма Женидба Максима Црнојевића. У тој песми сукоб Обреновића и Црнојевића на свадби Црнојевића, исходовао је турчењем носилаца обе „династије“. Представници обе куће потурчили су се да би спречили своје супарнике да уздизањем у турској административној хијерархији стекну моћ коју би искористили да затру ону другу породицу и савезнике: „па их царе једва дочекао,/ дочекао, оба потурчио,/ и турска им имена нађео: / Јовану су име нађенули/ Мамут-беже Обренбеговићу;/а Максиму име нађедоше/ Скендер-беже Иванбеговићу. / Дворе цара за девет година,/издворише девет зијамета,/свијех девет даше за пашалук,/цар им даде бијеле тугове/и везирство на те земље двије/без промјене вазда довијека:/Мамут-бегу Обренбеговићу/даде земљу равна Дукађина, /ђено роди изобила вина,/доста вина, више урметина,/доста има бијеле вшенице, /красну земљу, што је љепше нема;/ а он даде сину Иванову/грдну земљу Скадар на Бојани,/а у коме никад ништа нема,/но се легу жабе и биволи/и имаше соли суторине“.

Као и „Македонци“ који данас подижу споменике античким личностима које нису повезане са њима, тако су Албанци, у Тирани подигли споменик Србину Скендербегу (1968.), споменик у Приштини (2002.) и споменик у Скопљу (2006.) итд. То је врхунски доказ како фактичко испољавање заблуда и митова изазива апсурдне ситуације. Албанци су споменик Скендербегу подигли у част највећег „албанског“ хероја, и најзначајније „албанске“ историјске личности. И то је доказ каква је историја Албаније и Албанаца. Да би лакше присвојили историјске личности, Албанци обавезно примењују своју и неправилну транскрипцију, а за продукте те транскрипције (имена, презимена, топоними…) касније тврде да су оригинални, албански називи. Тако су Албанци Ивану Кастриоти, оцу Ђурађа Кастриоте, подметнули име: у почетку Јан, а касније, видећи да и то није албанско, у „Gjon“. Његовом сину – Ђурађу, променили су име у „Gjergj“. Мајци славног Скендербега, Војислави, Албанци су подметнули име „Vojsë“.

Албанци би имали некакав основ да својатају Скендербега када би он потицао из мешовитог брака, као нпр. племић Јанош Хуњади или песник Шандор Петефи. Јанош Хуњади је у нашем народу познатији под именом Сибињанин Јанко (жупан, бан, војвода од Ердеља и капетан Београда). Рођен је као друго дете у браку Србина Војка и Мађарице Ержебет Моржинај. Јанош-Јанко- Хуњади-Сибињанин је отац Матије Корвина (Хуњадија), који је био један од најпознатијих угарских краљева. Презимена Хуњади и Сибињанин су извдена из назива топонима. Корвин је изведено из латинске речи за гаврана (corvus). Шандор Петефи, рођен је као Александар Петровић, и био је познати мађарски песник. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Сибињанин Јанко и Шандор Петефи су личности које са разлогом једнако припадају двaма народима. То са Скендербегом није случај. Оба родитеља су му били Срби, рођен је као православац, матерњи му је био српски, и писао је ћирилицом.

БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА
Других примера албанских присвајања има много. Често су комични. Албански историчари тврде да су Немањићи заправо албанско племе Нимани. Албанци тврде да је Дечане градило племе Гаши за потребе династије Нимани. Албанци такође тврде да полажу право на стару српску светињу – мермерни престо Цара Душана у Високим Дечанима, а ову тврдњу темеље на основу амблема двоглавог орла на светом трону (иначе једином аутентичном и потпуно сачуваном српском престолу из средњег века), који по њима представља „јасно обележје Албаније”! Албанци тврде како је Црква Богородице Љевишке „најстарија албанска црква на овим просторима“, као и да ће Грачаница ускоро бити преименована у албанску цркву Улпијану. Већ извесно време у косовском парламенту спреман је и закон који Манастир Дечани треба да прогласи имовином Косова. По једном албанском миту, Милош Обилић је Албанац Милуш Копилићи (алб. Milush Kopiliqi ), рођен у околини Охрида, а наводно је био син албанског православног свештеника из породице Блошми. Други мит о Милушу Копилићу је мит дреничких Арбанаса, који у другој половини 19. века наводе  (а многи наводе и данас), да је Милош Обилић из дреничког села Копилића, и о њему су често певали уз гусле описујући његов успон од стицања војводског звања па до убиства Мурата у Косовском боју.

По Арбанасима Дреничанима, главне личности боја на Косову су Мурат и Албанац Милуш Копилић, а не Мурат и Лазар. Карађорђе Петровић по неким Албанцима потиче од албанског племена Клименти, по његовом рођеном деди који се наводно звао Јован Мршин Климента. Поред Скендербега, друга најславнија личност коју присвајају Албанци је Мајка Тереза, нобеловка и католичка хуманитарка (упутница 5). Рођена је 1910. у Скопљу, у цинцарској породици, као Агнеса Гонџа Бојаџи. Отац и мајка су јој били Цинцари (Власи), Никола Бојаџи и Дрона Бојаџи (Бернај). Имала је брата Лазара и сестру Агушу. Ова тема детаљно је обрађена у књизи „Мајка Тереза – младост у Скопљу“ („Mutter Teresa – Die Jugend in Skopje”) угледног немачког научника и публицисте Волфа Ошлиса (Wolf Oschlies) који важи за једног од најбољих немачких стручњака за Југоисточну Европу.

Комичних албанских присвајања туђег наслеђа и личности има још. Гезим Алпиoн, енглески социолог албанског порекла (рођен у Албанији) у својој књизи о Мајци Терези наводи да су осим ње, албанског порекла били чак шесторица папа, 17 турских султана и 43 везира! Алпион помиње да су албанског порекла и Хомер, Александар Велики, Наполеон, Ататурк и Мусолини. Најсмешнији је, ипак, Алпионов навод по коме је Албанац и Фидел Кастро за кога се каже да је рођен као Фадиљ Краснићи! Са овим Алпионовим тврдњама се у својој књизи обрачунава Волф Ошлис.

Као што Северни Македонци, као израз незадовољства својим наслеђем, Грцима отимају македонско античко наслеђе и ките се се псеудоантичким знамењима,тако су и Албанци извор за своја знамења, заставу и грб, пронашли у српском наслеђу и хералдици Ђурађа Кастриота. Скендербегова хералдика је изведена из византијске и немањићке. Према албанским изворима, грб Албаније је начињен према печату Ђурађа Кастриоте. Албанска застава је изведена из тог грба. Грб је штит са приказом црног двоглавог орла раширених крила, крунисаног скендербеговим бронзаним шлемом на црвеном пољу. Само основно албанско знамење, двоглави црни орао, је формиран као комбинација Скендербегове хералдике, са аустроугарском и немачком  хералдиком (црни двоглави орао са раширеним крилима), на прелазу из 19. у 20. век. У то доба аустроугарска је одиграла кључну улогу у стварању албанске нације.То не значи да су албанска знамења, српска, већ само да су им извори византијски, српски, и нешто мало германски (упутница 6).

ХРВАТСКИ ПРОБЛЕМИ
Пре изношења примера хрватског присвајања српског наслеђа, осврнимо се кратко на Хрватску и на проблеме са којима она одбија да се суочи. Историјска наука не негира постојање хрватског етноса, нити то да су Хрвати током историје имали своје државе и владаре. Хрвати, (словенско племе) су се на простор Балкана, доселили у седмом веку, углавном северно од Дунава и Саве. Ово помињемо због тога што постоје митови у Србији да су сви Хрвати у ствари Срби, да никада нису имали своју државу, итд. Главни проблем данашње Хрватске је одбијање да се отворено суочи са негативним догађајима из своје прошлости. Проблем је, као и код других народа, веровање у лажне митове и утопије. Хрватска и хрватски народ имају један специфичан, много већи проблем, са којим се не среће ниједан други народ. Хрватска, као наследница НДХ, квислиншке и нацистичке творевине, никада није денацификована као Немачка, нити се суочила са својим злочинима, односно геноцидом који су починиле усташе, пре свега у Јасеновцу. И тај канцер је растао од 1945. до успостављања независности 1991. Од тада, пуних 28 година, тај малигнитет метастазира. Уместо да се суочи са прошлошћу и окрене будућности, Хрватска све више регресира ка 1941.

Слични процеси у Србији не постоје. Уместо суочавања са геноцидом и злочинима, у Хрватској већ 28 година траје ренесанса усташтва, односно нацизма. Ради се о раширеној појави и то је делимично постала унутрашња званична политика, која се (не)вешто скрива од иностранства. Већи део Хрватске има позитиван однос према периоду 1941-1945. Цела Хрватска слави злочине почињене у „Олуји“ и „Бљеску“, 1995, када је убијено или нестало око 3000, а протерано преко 350.000 Срба од стране хрватских и муслиманских снага. Хрватска, као чланица ЕУ, неометано слави смрт 3000 људи, које је убила, и слави највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Хрватска негира да је починила геноцид у Јасеновцу и драстично умањује број жртава Јасеновца. Данас су Срби у Хрватској грађани другог реда и живе под притиском етничке и верске асимилације. Мржња према Србима је укорењена и раширена. ЕУ се прави да све то не види. Хрватска много дуже од Албанаца покушава да присвоји српско наслеђе и српске великане.

Најновији случај покушаја присвајања српског наслеђа од стране Хрватске је изјава хрватске министарке културе која је изјавила да „Србија не престаје са фалсификовањем историје“, а Николу Теслу назвала „хрватским изумитељем“. Хрватска држава већ деценијама покушава да присвоји српске великане Николу Теслу, Иву Андрића, Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, Петра Прерадовића, Влаха Буковца, Иву Војновића, Матију Бана, Марка Мурата, Валтазара Богишића, Антуна Матију Рељковића и многе друге, без обзира на вероисповест (изузев прве двојице, остали су Срби католици, углавном из Дубровника). Сви они рођени су на територијама Аустријског царства или Аустроугарске монархије, а не у Хрватској. Никола Тесла је рођен 1856. године у селу Смиљан у Аустријском царству, у оквиру подручја које се звало „Војна Крајина“ и које је у огромној већини било насељено Србима. Отац му је био православни свештеник, а крштен је у српској православној Цркви Светих Петра и Павла у Смиљану. Иво Андрић је рођен у селу Долац код Травника 1892, у Аустроугарској.

монархији. Као и Тесла, Андрић се недвосмислено изјашњавао као Србин. Хрватска ни изблиза нема ниједну историјску личност која би могла стати раме уз раме са Андрићем и Теслом. Стога се Хрватска стално труди да присвоји туђе, углавном српско наслеђе и личности. Хрватска би радо присвојила и Саву Шумановића, Србина рођеног у Винковцима, 1896. у Аустроугарској монархији. Међутим, то не могу да ураде због тога што су усташе стрељале Шумановића 1942, заједно са још 150 Срба.

ЈЕЗИЧКИ НАРЦИЗМИ
Хрватска држава чини све да језик којим Хрвати говоре, а који је са научног (лингвистичког) становишта исти језик којим говоре и Срби, учини посебним хрватским језиком. Хрватски, бошњачки и црногорски језик, представљају варијетете једног језика – српског. Ово потврђује угледна хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић. Додуше, она тај језик назива „наш“ и „заједнички“, одбијајући да језик назове именом било које од четири етничке или верске групе које га говоре, па и његовим правим именом – српски језик. Термини „наш“ и „заједнички“ не могу бити назив било ког језика, због тога што би онда тако могли назвати и сваки од пет великих светских језика – енглески, шпански, француски, немачки и португалски (и многе друге). То би изазвало невероватну збрку и хаос. Са друге стране Сњежана Кордић аргументовано доказује да је српскохрватски, попут енглеског или шпанског, један полицентрични језик, који је тренутно вештачки подељен (упутница 7). Она такође тврди да, попут разних других нација у свету, Хрвати, Срби, Бошњаци и Црногорци говоре варијантама једног вишенационалног полицентричног стандардног језика (упутница 8). Исто као што Немци, Аустријанци, и велики део Швајцараца, говоре један те исти језик – немачки, или као што Французи, један део Швајцараца и Белгијанаца, говоре један те исти језик – француски. Исти принцип важи и за енглески, шпански и португалски језик.

Видимо да је у ових пет језичких случајева главни критеријум бројност или доминантан положај једног народа (у прошлости или сада). Никада Аустријанци нису тврдили да говоре „аустријски“, нити је икада моћним Американцима пало на памет да свој језик називају „америчким“. Бразилци никада нису тврдили да говоре други језик осим португалског. Остали народи Јужне и Централне Америке се изјашњавају да говоре шпански. Примера који се тичу ових пет језика има још много. Ако би тај општеприхваћени принцип применили на ове просторе, несумњиво би закључили да Хрвати, Бошњаци и Црногорци говоре српски језик. Међутим, тај критеријум њима није прихватљив. Кључну улогу у томе игра мржња према свему српском (етнос, језик, црква…), али и чувени „нарцизам малих разлика“. Такође, Хрватска и Црна Гора безуспешно покушавају да створе Хрватску православну цркву и Црногорску православну цркву.

Постоји нешто што би ваш аутор назвао „терором малих разлика“, као парафразу Фројдовог израза „нарцизам малих разлика“(der Narzißmus der kleinen Differenzen). Та парафраза описује чињење корака даље од нарцизма, у правцу насиља, и најбоље описује поступке црногорске, бошњачке или хрватске државе. Тај израз се може применити и на Албанце са КиМ. Они су нам много ближи него што се сматра. Да, раздвајају нас потпуно различити језици, али око 30-50 одсто Албанаца са КиМ има српско порекло. Уз то, око десет одсто албанских речи потиче од српскословенског. Израз „нарцизам малих разлика“ се може примењивати на супротстављене појединце, или на супротстављене групе (етничке групе, делове народа, народе, нације, али и на навијачке групе, на становнике супротстављених насеља или делова насеља једног града…). Једноставно речено, када се чланови две групе тешко разликују (због тога што међу њима великих разлика и нема), прибегава се вештачком успостављању идентитетских граница. У том процесу, неретко се прибегава манипулацијама, вербалном или физичком насиљу.

Код нарцизма малих разлика је увек присутан и апсурд. Апсурдно је то што се истомишљеници или сличномишљеници, или припадници сродних група, често међусобно много жешће обрачунавају и нападају, него што то чине са потпуним неистомишљеницима или припадницима група које се евидентно разликују од њихове. Сукоби на простору Балкана у последњој деценији прошлог века, најбоље објашњавају о чему говоримо. Ту тезу потврђује и успостављање нових, раније непостојећих лингвистичких правила и језика на овим просторима. Важну улогу игра и чињеница да су Хрватска, Федерација БиХ и Црна Гора, тек недавно успоставиле државност (1991,1995,2006). Државност Црне Горе, која је постојала од 1878. до 1918. (40 година), није релевантна у овом разматрању, због тога што је тадашње православно становништво Црне Горе сматрало да говори српски језик. То је било тачно, с обзиром на то да је православно становништво Црне Горе заправо српско становништво (Срби из Црне Горе, исто као и Срби из БиХ). Различито од званичне Црне Горе, на пример, данашњи Срби из ФБиХ и Републике Српске не сматрају да су Босанци или Бошњаци, и не сматрају да говоре бошњачки или босански, и поред тога што имају свој државни ентитет, Републику Српску. Они су Срби и говоре варијетет српског језика.

Нажалост, Хрватска, Федерација БиХ и Црна Гора, своју свежу и крхку државност настоје да ојачају вештачким поступцима, креирањем нових језика, и креирањем нових етноса (аргумент о новом етносу не важи у случају Хрватске) и ширењем нарцизма малих разлика. Црна Гора се, уз то, труди да креира и свој посебан верски идентитет, који никада није постојао (за разлику од државности, која је постојала, али се ради о државности Срба у Црној Гори). Како буде протицало време, Федерација БиХ и Црна Гора ће све више успостављати своје идентитете. Сада су ти идентитети вештачки и натегнути, али наука показује да истрајавање на једном, макар вештачком идентитету, временом прераста у стварни етнојезички и верски идентитет.

Најбољи пример прерастања вештачког идентитета у стварни су Северна Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Сматрамо да смо о Црној Гори рекли довољно, и да је сасвим јасно да су етницитет, линвистика и верска припадност становника Црне Горе у огромној већини српског порекла. Наведимо само пример да први попис становништва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 31. јануара 1921. године, не препознаје Црногорце као народ, због тога што они нису ни постојали као посебан народ. Такође, „црногорски“ језик није постојао, чак ни као појам (упутница 9).

НАСТАНАК МАКЕДОНИЈЕ 
Античка – грчка држава „Македонија“ нема никаквих додирних тачака са Словенима који су вековима касније населили део те територије. Северна Македонија је државност први пут стекла распадом СФРЈ 1991. године (упутница 10). Пре тога, Срби, Бугари и припадници осталих народа на територији данашње Северне Македоније никада нису имали државне амбиције, нити су се сматрали „македонском нацијом“. Свој језик су током модерне историје најчешће посматрали као варијетет бугарског, што он највероватније и јесте. Такозвани Македонци су измешани потомци Бугара, Срба, Арнауташа (албанизованих Срба) и у мањој мери Влаха (Цинцара), Албанаца, Турака и Грка. О броју и верско-етничком саставу становништва Старе Србије, крајем тридесетих година 19. века, податке је, између осталих, оставио француски путописац Ами Буе. Он наводи да је Скопље 1836-1838. укупно бројало између 10.000 и 15.000 становника. По Буеу, становништво Скопља је по вери било подељено отприлике на пола, на хришћане и муслимане. Хришћанску заједницу поделио је на бугарску већину и мањину Срба и Цинцара.

Број близак Буеовом даје и немачки путописац, ботаничар Аугуст Гризбах. Процене Гризбаха и Буеа се поклапају са подацима турског пописа хришћанског становништва Скопља из 1845. године. Савремена историја нема одговор на питање да ли „Македонци“ више потичу од Бугара или Срба. Ставови историчара Бугарске и Србије су различити, с тим што је Бугарска већ вековима много посвећенија својатању савремених Македонаца и македонског језика. Наведимо пример да први попис становништва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 31. јануара 1921. године не препознаје Македонце као народ, због тога што они нису ни постојали као посебан народ. Такође, македонски језик није био признат (упутница 9).

Као југословенска република, „Македонија“ је формирана из чисто политичких разлога и без етничког, територијалног или језичког основа. Први разлог је тежња југокомуниста да предупреде могућу српску доминацију унутар СФРЈ. Други разлог је борба против бугарских претензија, али на погрешан начин. Из сличних разлога југокомунисти су подстакли и дозволили црквени раскол и формирање МПЦ, на штету Србије и СПЦ. У вештачком процесу генезе „Македонаца“, види се да су они од Срба и Бугара позајмили етницитет, од Бугара лингвистику (језик), а од античких Македонаца (Грка) име државе и народа, нека знамења (заставу 1992-1995, а у Скопљу је изграђен низ псеудо античких споменика и грађевина, посвећених античкој Македонији, иако данашњи „Македонци“ немају никаквих додира са античким наслеђем). Грб су Северни Македонци позајмили од Социјалистичке републике Македоније.

НАСТАНАК БОШЊАКА
Два државна ентитета Босне и Херцеговине (Федерација БиХ и Република Српска) су ограничену државност први пут стекли 1992.(непризнато) и 1995. године (званично). Формално, цела БиХ је и даље под међународном управом. Пре тога Бошњаци, тј. босанско херцеговачки муслимани, никада нису имали своју државу. Нису је ни могли имати због тога што нису постојали као народ, звали се „Бошњаци“ или не. Идеју да су босанско-херцеговачки муслимани заправо „Бошњаци” подстакла је политички и финансијски Аустроугарска, после Берлинског конгреса. Пре тога ни сами босански муслимани нису сматрали да су посебан народ. И не само пре тога, него и много деценија после тога. Та идеја је у њима опет подстакнута споља, на почетку распада СФРЈ. Попис у ФНРЈ 1948. муслиманима је као опцију опредељења нудио израз „неопредељени муслимани“, уколико нису желели да се изјасне као Срби, Хрвати, Турци итд. И југокомунисти тада, али и касније нису сматрали да су босанско-херцеговачки муслимани посебан народ. Идеја о „бошњачком“ језику је настала тек после распада СФРЈ, и то због потребе да се новостворени бошњачки народ окити и својим бошњачким језиком. Међутим, већ смо поменули да истрајавање на једном, макар вештачком идентитету, временом прераста у стварни етнојезички и верски идентитет. Већ 25 година Бошњаци и бошњачки су признати као постојећи народ и постојећи језик.

У тексту на Википедији „Хисторија Бошњака“, чији су аутори муслимани, Бошњаци, стоји: „Предславенски коријени Бошњака се могу пратити уназад до најранијих добро познатих становника простора данас познатог као Босна и Херцеговина, Илира. Славени су населили Босну и околне земље у 7. вијеку. Славенска српска и хрватска племена су дошла послије првог вала славенских досељавања. Прије доласка Хрвата и Срба, Славени су већ постали значајан елемент на Балкану“ (упутница 11). Као и Албанци, само много стидљивије, Бошњаци сугеришу да потичу од Илира. Тврде да потичу и од Словена, али не и од Срба и Хрвата, већ од неких трећих Словена који су се мимо Срба и Хрвата населили на подручју БиХ. Ове тврдње немају утемељење у историјској науци, већ у бошњачким митовима. Циљ бошњачких митова је да докажу како су Бошњаци аутохтон народ на Балкану, одвојен од Срба и Хрвата, што наравно не одговара истини. Једина словенска племена која су се доселила на просторе БиХ су српска и хрватска словенска племена. Апсолутно сви научни извори потврђују само једно, а то је да огромна већина „Бошњака“ потиче од потурченог – исламизованог српског становништва. Нешто мало њих потиче од Турака, а још мање од Хрвата. Муслимани су од једног процента становништва Босне 1468. године, у периоду током турске, аустријске, комунистичке, и своје кратке владавине дошли до данашњих 50 одсто становништва БиХ (по попису Федерације БиХ, који је оспорила Република Српска, због тога што су у попис унети и они грађани Федерације који деценијама живе и раде у иностранству.  То је и био циљ пописа – не да се изврши тачан попис, већ да прикаже Бошњаке као већину).

Босна се помиње први пут средином 10. века у спису О управљању царством, византијског цара Константина Порфирогенита (χωρίον Βόσωνα – хорион Босона), и то као српска територија. Порфирогенит помиње области Травунију, Захумље и Паганију. Босна се помиње и у Летопису попа Дукљанина, такође као српска територија. Укратко речено, Босна је у време када се први пут помиње у историјским изворима била само географски појам. Средином седмог века Босна је углавном била насељена словенским елементом. Порфирогенит у поменутом спису пише да су Босну населили Срби. У средњем веку су на територији данашње БиХ постојале различите српске државе, до доласка Турака. Крајем 15. века Турци освајају територију Босне (1463) и Херцеговине (1482) и од тада се на овом простору зачињу утицаји муслиманске културе. Она настаје процесом исламизације словенског и словенизираног илирског и влашког становништва (упутнице 12 и 13).

ДЕМОГРАФИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Турски дефтер (попис) из 1468/1469 године на овом простору региструје 37.125 хришћанских и свега 332 муслиманске куће. Дакле, проценат муслимана је био мањи од један одсто средином 15. века. Педесет година касније, према турском историчару Омер Лутфи Баркану, у Босанском Санџаку је у периоду 1520. до 1530. године било 334.325 становника, од чега муслимана 38,7 одсто. Турски и аустријски извори наводе да је, седамдесет година касније, Босански Пашалук крајем 16. и почетком 17. века имао око чак 75 одсто муслиманског становништва (уследили су турски ратови и куга, који су срезали број муслимана). По попису из 1865. године забележено је 46,3 одсто православних, 30,4 одсто муслимана и 22,7 одсто католика. По аустроугарском попису становништва из 1910. године, у Босни и Херцеговини је било 1.898.044 лица, од чега је православаца било 43,49 одсто, муслимана 32,25, а католика 22,87 (упутница 14). Попис становништва 1948. године је утврдио: укупно становника: 2.565.277 , етнички састав: Срби: 1.136.116 (44,29 одсто), неопредељени муслимани: 788.403 (30,73 одсто), Хрвати: 614.123 (23,94 одсто). Попис становништва 1971. године (39,6 одсто Муслимани, 37,2 одсто Срби и 20,6 одсто Хрвати) (упутница 15). Попис становништва 1991. године: укупно становника: 4.377.033, етнички састав: Муслимани: 1.898.963 (43,38 одсто), Срби: 1.365.093 (31,19 одсто), Хрвати: 759.906 (17,36 одсто), Југословени: 242.032 (5,53 одсто) (упутница 16) и (упутница 17; извор упутнице – др Милена Спасовски, др Драгица Живковић, мр Миломир Степић, „Етнички састав становништва БиХ“, Географски факултет Универзитета у Београду, 1992).

После Берлинског конгреса, 1878. год. Аустро-Угарска монархија је окупирала Босну и Херцеговину. Аустријска управа у Босни трајала је 40 година, 1878-1918. Како би сузбила српску националну свест, Аустрија је плански развијала „босански“ патриотизам и неговала култ босанске прошлости. Аустрија је исто то тада радила и на простору Албаније и КиМ, стварајући албанску нацију. Наведимо само пример да први попис становништва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 31. јануара 1921. године не препознаје Бошњаке (босанске Муслимане) као народ, због тога што они нису ни постојали као посебан народ. Такође, „бошњачки“ језик није постојао, чак ни као појам (упутница 9). Једноставно речено, Краљевина СХС је здраво за готово узимала истину да су у Босни и Херцеговини тада живели Срби православци, Срби муслимани, Хрвати, и нешто мањина. Ни један попис у историји до 1991, укључујући и онај 1991, није препознавао Бошњаке као народ. То је и разумљиво, због тога што су и они и њихов језик настали тек 1995. године.

Порекло Бошњака најбоље описује војни сукоб босанских бегова са великим везиром, тј. Турцима. У јулу 1831. године војска босанских бегова је на Косову победила турске снаге великог везира Намик Али Паше, и убрзо се вратила у Босну. Тај сукоб је обелоданио сећање и уверење босанских бегова да су њихови српски преци учествовали у Косовском боју у војсци „цара“ Лазара, где су такође бранили веру и породичну и личну част. Војно супротстављање бегова Турцима додатно је подстакло епску паралелу, и у аналима је остало забележено да су босански муслимански бунтовници на путу ка Липљану 1831. године певали следећу песму: „Ми идемо на Косово равно,/ где нам стари славу изгубише,/Стару нашу славу прађедовску,/ И ми ћемо на пољу Косову/ил изгубит вјеру и јунаштво/или ћемо ако Алах даде/ Душманина свога побједити/и у Босну вратити се славно“ (упутница 18).

Извор: Нови Стандард

Ознаке: Албанци, комшијско отимање историје, македонци, српска историја, Хрвати