Прочитај ми чланак

Командант Жалосна Сова

0

Иако је нас назвао малим галским селом, острвом слободе (или ће пре бити неслободе?) а себе Астериксом и Обилиском (помешали му се Обилић, Обелиx и обелиск) председник Србије ипак више личи на стрип Командант Марк. Стрип који је такође помињао, зачудо исправно али у неисправном контексту. Грађанска непослушност, рекао је, а где вам то пише, у стриповима Командант Марк, Блаф и Жалосна Сова (зашто је из ове уџбеничке дефиниције изоставио Флока?).

Истини за вољу, не личи он ни карактерно ни жанровски на команданта Марка (само воли ту титулу па још унапређену у врховни), више је један гротескни спој два главна лика. Пред нама се јуначи као да је командант Марк док истовремено изражава тужни песимизам Жалосне Сове. Захтеваћемо да се полиција и војска врате на север Косова, али нам они то неће дати. Хоћемо компромисно решење, али до компромиса неће доћи. И најновије: одбили су наш захтев, али куд баш на Бадњи дан.

Дакле, послао је званични захтев да се одобри оно за шта је рекао да неће бити одобрено, само им замера што је КФОР одбијеницу послао тог а не неког другог датума? Али код другог датума кад би био други дан Божића, па свети Стефан, „српска“ Нова година, па ето ти га већ и свети Јован. Који би датум био прикладнији председнику Србије и шта фали Божићу осим што се није сетио да помене како су у та иста два дана неки младићи српске националности рањени и пребијени?

А било би драматичније да је посегао за оном већ излизаном: у ноћи кад гори Хиландар… Тим пре што се управо вратио са Хиландара одакле нам је слао разгледнице. Могао је да срочи нешто као: у дану кад је рањен дечак, ви нам браните да вратимо полицију и војску. Могао је као командант и као што је већ и радио да подигне макар дрона ако не и борбену готовост, али је ипак само изрецитовао жалопојку о датуму. Јер се мало галско село брани радним данима, на црквене празнике тихује.

Срећом па између силних црвених слова падају и неки обични световни дани кад председник Србије може да уграби прилику и изложи нам свој депресивно оптимистични став. (Јесте ли и ви приметили да је о овој години говорио као о „следећој“, ни он не верује да је стигла нова година, ово је и даље она стара, само разгажена ко ципела.)

Али зашто нам се непрекидно „обраћа“ кад је и њему и испитивачима јавног мњења јасно да више никога не може привући на своју страну? Ко се за ових десет и више година није определио за власт тај се или иселио или забункерисао, а онај вишак од милион гласача који се испоставио пописом становништва је ионако сигурна база власти. Чему онда свакодневна ТВ и Инстаграм убеђивања само својих гласача? Зар су толико заборавни или толико неуки и немушти да председник Србије не може да се ослони на њихову самосталну одбрану него мора да им сваког дана даје инструкције? Додуше, некада се по сопствено мишљење ишло у комитет, сада мишљење долази у кућу, што је, признаћете, ипак напредно.