Кога „сврбе“ Двери Српске

0

Иако Двери још увек нису до краја уобличиле своју организациону и кадровску структуру, јасно је да потенцијално представљају највећу опасност по власт СНС-а. Они који данас бране Драгољуба Мићуновића, начином како то чине, а притом нападају Двери годинама уназад, највише подсећају на перјанице СНС-а, који на сваку критику из редова опозиције хистерично устају у одбрану „вољеног вође“.

Не прође много времена, а изјаве и политички ставови Бошка Обрадовића, председника Српског покрета Двери, усталасају домаћу јавност, заголицају њихиову сумњу, навуку им мрак на очи. Углавном се за коментар и осврт у односу на оно што је рекао или урадио Бошко Обрадовић, јављају познате политичке и јавне личности, које идеолошки и вредносто припадају  такозваном кругу двојке. Намах се мобилишу и још током ноћи, као да бране њихову поменуту територију, распуцају по твитерашком бојном пољу (иначе једином са којег воде битку против Вучића ако им обавезе дозволе, суштински му замерајући само недемократичност владавине, коју му иначе не би узели за зло, када био је усмерио, рецимо, искључиво према Обрадовићу и Дверима) и зареже на ову политичку организацију и њеног председника. Тада се наједном отворе медијска врата кроз која поменути, славодобитно изручују вербалну артиљерију по Обрадовићу и Дверима. Кад то заврше, медијска рампа се поново спусти, све док ти, наводни опозиционари, опет не заридају на страшном судбином у коју се уплела Србија, да Двери,  послe свих покушаја њиховог брисања са политичке мапе Србије и даље опстају, ни педаљ не одступајући од свог политичког надахнућа, уобличеном у јеванђелскоом поимању политике, од којег клеветници Двери беже као ђаво од Крста.   

Foto: Dveri /Tviter

Улазак у РТС, инцидент на степеништу београдске Скупштине, када су жене,са мањком политичке и опште културе , а вишком  ботокса, по налогу Горана Весића, покушале, додуше неуверљиво, да одглуме насиље којим су изложене од присталица Савеза за Србију, међу којима је био и Бошко Обрадовић, куцање заставом у врата Народне Скупштине Републике Србије, залагање Обрадовића и Двери против попустљивости према мигрантима  на чији се долазак обавеза Вучић „партнерима“ из Европске уније, улазак Обрадовића на седницу Скупштине са потпредседником Двери Иваном Костићем, одговор Драгољубу Мићуновићу на критику бојкота избора, говор у Комбанк дворани, само су неки од догађаја и тема на које реагују противници Двери и њиховог председника.

Ко су, наиме, противници Двери, није тешко питање и није, за тачан одговор, потребна нека велика мудрост. То су, у мањој или већој мери, готово сви они који припадају, такозваном, јавном ештаблишменту. Од ботова разних фела, политичара различитих идеолошких опредељења, аналитичара који обијају прагове свих телевизија са националном фреквенцијом, новинара којима у тексту или прилогу истина заузима периферно место, допојединих  глумаца и спортских радника, певача и певачица, који на градским манифестацијама широм Србије певају за астрономске своте новца, да би, након тога, услугу враћали наступима на страначким промоцијама власти и потписима на прогласе подршке председнику СНС-а.

Који је, дакле, заједнички чинилац, који све њих , сврстава у фронт против Двери? И, одкуда толика фрустрираност Бошком Обрадовићем и Дверима?

Са једне стране, знају да ће само  променом власти доћи у опасност да се оно у чему су данас привилеговани доведе у питање, док са друге стране, из искуства, такође знају, да се неће сви који су данас у опозицији либити да их сутра, кад ступе на власт, мобилишу у своју страначку армију, како би верно служили њима, као што данас служе Вучића. 

 Једне од њих ће уценити кршењем закона, други ће сами понудити своје услуге, а није баш да у томе немају искуства, напротив. Па шта је онда проблем, зашто горе поменуто, шаренолико друштво, толико преза од промене власти? Данас служе Вучићу, сутра ће неком другом. Остају на слободи, пуним им се буђелар из државне касе или различитих сивих фондова, мешетариће тамо где данас мешетаре, крашће  тамогде данас краду, лагаће тамо где данас лажу… 

Ипак, мори их  брига да ће неко  упалити светло и да ће све бити белодано јасно. У Дверима такви препознају највећу опасност. Јер, да се не лажемо, није овом народу потребна само проста промена режима, већ суштински другачије поимање политичке збиље. Трујијумф истине и долазак слободних људи, нипошто било кога из опозиције, означиће тачку светлости на крају тунела  која се зове – нада. 

Тада ће  морати да се испита имовина свих политичара, тајкуна, привредника, власника медија и осталих, мање или више експонираних ликова, који оптрајавају на слободи захваљујући вољи  Српске напредне странке и различитих режима пре садашње власти. Поред наведеног, неопходна је и ваљана провера диплома основних студија и виших степена образовања. Сви они, морално лако „ломљиви“, који су прекршили закон, биће изложени, не суду јавности (јер за њено формирање ипак је потребно време) већ слободном, независном судству, које неће осећати притисак извршне власти. Шта више, тада ће таква, слободна власт, која није под контролом ни једног центра моћи, како домаћег тако и страног, морати сама да поспешује полицију, тужилаштво и судство, да без аутоцензуре, на коју су деценијама навикли, приљежно раде свој посао.

Како сада ствари стоје, свему томе су гарант Двери. Зато је ова политичка организација  од почетка свог политичког деловања, изложена најприземнијим нападима, како режима, тако и дела опозиције, навикнутих и научених на познати систем „сјаши курта да узјаши мурта.“ 

У тренуцима када се буде урушавала напредњачка вавилонска кула изграђена на бестијалности сваке врсте, која ће, несумњиво, са собом у амбис прпшлости повући и значајан број странака власти али и опозиције, Двери ће, и поред свих запрека које ће им различити политички чиниоци и лобији  постављати на путу политичког узлета, бити најозбиљнији такмац и највећа претња поменутим структурама моћи.