Прочитај ми чланак

Ко је била Проклета Јерина: Лоша жена или лажно оклеветана?

0

Пет векова је народ слушајући о њој уз гусле стекао утисак да је она унесрећила Србију и своју породицу, а заправо Јерина је у једном тренутку за своју државу жртвовала нешто најдрагоценије што је имала – своју децу.

Рођена у породици Кантакузина, на самом почетку петнаестог века, Јерина (право име Ирина) се са само 15 година удала за српског деспота Ђурђа Бранковића.

Иако је био 20 година старији од ње, неки извори тврде да је овај пар имао много заједничких интересовања која су довела до тога да се у браку између Ђурађа и Јерине развије јака и искрена љубав. Први син им је преминуо са 13 година, поред њега имали су још Гргура, Стефана и Лазара, као и ћерку Катарину. Што се тиче кћерке Маре Бранковић, није поуздано да ли је она њихова ћерка или кћи деспота Ђурђа из првог брака.

Период Јеринине владавине био је јако тежак за Србију. Угари су је притискали са севера, а Турци са југа. Пошто је био принуђен да Угарима уступи Београд, Ђурађ је морао да премести своју престоницу. Тако је добио дозволу да почне са изградњом Смедерева.

Велику улогу у изградњи имала је сама деспотица, која је довела неимаре из Грчке да тврђаву граде по узору на цариградске, а у томе је помагао и њен брат Тома. Како је народ био принуђен да гради, многима се у старту није допадало што ће учествовати у овом подухвату. У изградњи су коришћена јаја као везивни материјал, што се гладном становништву није нимало допадало.

Како би смирили страсти са Угарима, Бранковићи су своју кћер Катарину удали за грофа Урлиха Другог. Турцима се није допао овај савез и одмах су затражили другу кћер, Мару. Јерини је јако тешко пао овај растанак, као и великом броју Срба у то време, поготово јер је Мара требало да дели мужа са женама у харему. Ипак многе српске принцезе васпитаване су тако да својом удајом и утицајем на свог мужа помажу породици и Србији, па ни Мара није била изузетак.

Дуго је вршила утицај да султан Мурат Други помаже њеној браћи, као и свим султанијама, дозвољено јој је да задржи своју веру. Пошто није имала своју децу, веома се везала за наследника Мехмеда Другог од његовог детињства и подучавала га. Он је веома поштовао, сматрао је другом мајком и био везан за њу све до последњег дана њеног живота. Колико је поштовао Мару, показује податак да је лично одјахао на коњу и довео православног свештеника да је исповеди на самрти, јер ниједан свештеник није смео да дође у Стамбол из Србије или Грчке, а у Турској ниједног није било јер су били протерани или убијени. Млади султан је био гаранција свештенику да ће се жив и здрав вратити кући, а тако је и било.

Ипак, ово је прича о Јерини… Марина удаја за султана је додатно подгрејала мржњу народа према њој. Историчарима никада није била сасвим јасна та мржња према лепој деспотици, с обзиром на то да је кнегиња Милица, која је такође удала кћерку Оливеру за султана, у народу упамћена као мученица и светица.

Иако су Јеринини синови били принуђени да ратују за Турке (Гргур је чак и помагао да се освоји Солун, родни град његове мајке и ујчевина), Турцима то није било довољно. Да би Турци били сигурни да Бранковићи неће склопити савез са Угарима, Гргур и Стефан су послати султану као таоци.

Упркос Марином јаком утицају и молби да их поштеди, Гргур и Стефан су ослепљени. Ово је био још један ударац за несрећну Јерину. Након тога морала је да бежи на Свету гору од куге која се ширила Европом, а она и Ђурађ су велики део свог богатства трошили откупљујући православне робове од Турака, не би ли бар делимично спасили свој народ.

Турска војска, је упркос каквом-таквом савезу одлучила да уђе у Србију и освоји Смедеревску тврђаву. Град се предао углавном због глади, не због тога јер је тврђава била лако освојива. Брачни пар Бранковић је побегао у Зету, одакле је Ђурађ покушао да тражи помоћ од Угара, али је и овај план пропао.

Крај живота Јерина је дочекала као монахиња на Руднику. После Ђурађове смрти, најмлађи син Лазар, тада већ наследник и његова жена Јелена, протерали су породицу из Смедерева, сматрајући да се од њих крије благо породице Бранковић. Јерина је преминула у мају 1457. године. Сматра се да је отрована од стране свог најмлађег сина Лазара. Не зна се где је сахрањена, а не зна се ни како се Србијом проширио лош глас о Јерини која је у народу, попут свог свекра Вука Бранковића, остала проклета и издајица.