Прочитај ми чланак
Иако је прошло 174 година од када је први пут запевана и постала део школских слава, аутор непознат. Најстарија српска химна вероватно је настала у фрушкогорском манастиру.
Први нотни запис Светосавске химне оставио је композитор Корнелије Станковић (1831 – 1864) после светосавске прославе у Бечу 1858. године.
Своју музичку верзију урадили су доцније и други композитори – Мокрањац, Јенко и Крстић.
Прошла је година у којој се навршавало два века откако Савиндан прослављамо као школску славу и 174 године од када је први пут јавно певана Светосавска химна.
И док у вези са даном на који су српске школе ускликнуле с љубављу Светитељу Сави има мање недоумица, никада није поуздано утврђено ко је аутор стихова најстарије српске химне која велича најсветијег, најдржавотворнијег и најомиљенијег Немањића. Али у оба случаја, историјски трагови воде преко Срема, до манастира Кувеждин на југозападном обронку Фрушке горе, северно од насеља Дивош.
Да најкликтавија од свих српских химни потиче управо из манастира који је крајем 17. века основао српски војвода и последњи српски деспот Стефан Штиљановић, тврдио је прота Стеван Димитријевић. Реч је о запису химне из 1832. године под насловом “Песн Светитељу Сави и архиепископу сербскому”, који је прота Димитријевић пронашао у архиви манастира Хиландар.
– Данас у манастиру немамо никакав писани траг који би указивао на то да је овде настала Светосавска химна – рекао је за “Новости” отац Варнава Лукић, настојатељ манастира последњих седам година.
У Земуну 1812. године, на подстрек проте Јефтимија Ивановића, који је претходно службовао у Кувеждину, основан је школски фонд с циљем да се “Свети Сава има обележавати сваке године као заштитник српских школа”.
Опште прихватање Светог Саве као школске славе у осталим деловим Српства ишло је поступно.
Књижевник и оснивач Српског народног позоришта Јован Ђорђевић записао је да је химна посвећена Светом Сави први пут јавно изведена 1839. године на ђачкој прослави у Сегедину, а да је аутор стихова његов професор Павле Стаматовић.
Велики српски историчар Димитрије Руварац, ослањајући се на песмарицу из 1845. године, закључио је да је песма највероватније настала негде у Срему, или барем из пера неког ко је са Сремом имао дубоке везе, пошто се у тадашњем тексту, уз Србију, помињао само Срем.
Доцнији истраживачи као аутора помињали су Јована Григоријевића, епископа вршачког и карловачког, који је, наводно, ове стихове написао још 1735. године, али то никада није доказано.
Као могући стихотворац помињан је и Васа Живковић (1819 – 1891), свештеник и песник из Српске Спарте, како су некада звали Панчево. Међутим, Душан Ковачевић, професор на катедри за историју Универзитета у Новом Саду, у потпуности негира такву тврдњу.
– Вероватно по инерцији, Светосавска химна приписивала се Живковићу, јер је он аутор друге две чувене песме: “Радо иде Србин у војнике” и “Оро кликће са висине” – каже професор Ковачевић, који је 1990. године објавио књигу “Васа Живковић: живот, рад и песништво”.
Композитор и песник Жарко Петровић верује да је тако узвишене стихове могао у оно време да срочи једино – монах.
– Никакво цивилизацијско образовање и схватање новијег доба, после оног у средњем веку, када је била “битка над биткама” да се Србин удржави, оплемени и описмени, није могло да осети тон и стих који ће зазвучати у химни Светом Сави – записао је Петровић, подсећајући да је српска химна над химнама громогласно одјекнула међу Србима тек после Карађорђа. И постала наша најузвишенија песма у нама. И о нама.
(Вечерње новости)
