Прочитај ми чланакЗбог страха, манипулација понашањем и општег замора („само желим назад своју слободу“) значајна група људи изгледа да прихвата или чак тражи вакциналне пасоше
Почевши од сутра, 25. септембра, у Холандији ће свима изнад 13 година требати „дигитални ковид сертификат“ како би им било дозвољено да уђу у ресторане, барове, позоришта, биоскопе и концертне сале. У основи, ствари које чине живот пријатним већини људи биће ограничене само за оне који поседују кју-ар код који показује да су или вакцинисани, или тестирани или су прележали ковид 19 у последњих 160 дана.
Оно што је занимљиво – и по мом мишљењу говори много – нарочито у вези са холандском ситуацијом је да је огромних 85% холандског становништва тренутно већ потпуно вакцинисано. Више од годину и по дана у ковид кризи, процењује се да 95% становништва има антитела и тренутно је само 200 људи на интензивној нези. Ипак, управо у овом тренутку наша влада одлучује да уведе најдалекосежније и најинвазивније мере које су Холанђани до сада видели. Ово је само почетак.
Очигледно, најмање 15% холандске популације мора да се убоде – по сваку цену. Они који из било ког разлога одлуче да се не вакцинишу су или осуђени на друштвени живот пустињака или ће морати да путују, понекад врло далеко, до сертификованог места за тестирање да им сваког дана завлаче штапић у нос. То јест, уколико желе да „поново стекну“ своје право да учествују у свакодневним активностима. Тако да иако људи још увек нису физички натерани да се вакцинишу, оно што влада сада чини је нешто што се може назвати само принудом.
Пошто нема званичног или законског датума завршетка везаног за примену ковид пропусница, нема разлога да се верује да кју-ар друштво у које се претварамо неће постати још рестриктивније, а камоли да ће нестати. Погледајте само европске државе као Француску, Немачку и Италију. Недавно сам била у Немачкој где сам на својој кожи искусила како изгледа када вам је ускраћено да уђете у ресторан зато што нисте вакцинисани; негативни резултати теста које сам имала код себе нису били довољни. Ово ће несумњиво постати случај у једном тренутку и у Холандији.
Иако је веома неугодно и одузима много времена, тестирање је тренутно још увек опција у Низоземској и још увек је „бесплатно“ (тј. плаћено новцем пореских обвезника). Али не задуго. Холандска влада је већ најавила да ће врло ускоро људи морати почети да плаћају своје тестове, што ће већину људи, посебно децу и људе са ниским примањима или без примања, онемогућити да се редовно тестирају. Ово такође имајући у виду да ковид пропуснице неће остати коришћене само за „неесенцијалне друштвене и културне установе“. Холандска влада тренутно тражи правне путеве да наметне ковид пропуснице на радним местима за здравствене установе, као што је већ случај у државама као што су Француска и Италија. Као резултат тога многи Италијани који још одбијају да се вакцинишу су приморани да узму неплаћено одсуство; то је истински кафкијански кошмар.
Правно гледано, увођење ових ковид пропусница и далекосежне последице које оне већ имају очигледно представљају смртну повреду уставних права и грађанских слобода као што су телесни интегритет, принцип недискриминације и слобода кретања. Често се тврди да те поведе технички не представљају правно „нарушавање“ наших уставних права зато што је повреда оправдана с обзиром на јавно здравље. Ипак, по мом мишљењу то је једноставно погрешно.
Пре свега ако би се ова линија аргументације безбрижно прихватила свако уставно право би се много ставити по страни ако се дефиниција „оправдања“ као што је јавно здравље довољно растегне. То је нешто због чега је већина људи, а посебно правника, обично врло забринута. Због страха, манипулација понашањем и општег замора („само желим назад своју слободу“) значајна група људи изгледа да прихвата или чак тражи вакциналне пасоше. Другим речима, људи прихватају ове драстичне мере из сасвим погрешних разлога.
Почнимо са страхом. Холандска влада је инсистирала на класификовању много мање опасног ковида 19 као такозване „заразе А нивоа“ – иста категорија као и ебола – будући да им то пружа правни основ за далекосежне мере као што су локдауни, полицијски часови и сада систем ковид пропусница. Није чудо да је влада често оптуживана за инструментализацију вируса како би повећала сопствене правне компетенције и моћи. На крају крајева, за већину људи вирус уопште не представља животну претњу, посебно не за младе људе који чине врло велики део од оних 15 одсто холандског становништва које није вакцинисано. Иако се, наравно, неки људи могу тешко разболети од ковида, стопе смртности нигде нису ни близу високе као у случају вируса као што је ебола која има стопу смртности од 50 процената.
Нико неће порицати чињеницу да страх ствара широку основу за подстрекивање људи да се уздрже од рационалног размишљања и да прихвате диспропорцијалну контролу владе. Ковид пропуснице неће ни на који начин успорити преношење вируса пошто и вакцинисани и невакцинисани носе и преносе ковид. Па ипак, само су невакцинисани у обавези да се тестирају како би стекли приступ јавним установама. Систем не само да врши законски неоправдану дискриминацију између вакцинисаних и невакцинисаних – дискриминишући међу грађанима на основу медицинских података који се пре свега не би смели ни тражити из разлога заштите приватности – него је такође и неефикасан.
Иако је наша влада, наравно, свесна чињенице да вакцинисани ипак могу добити и пренети ковид, они још имају за циљ остракизам невакцинисаних и њихово означавање као непријатеља јавног здравља. Баш као што је председник Бајден рекао америчким грађанима да је влада „била стрпљива, али наше стрпљење се исцрпљује“ холандски министар јавног здравља, Хуго де Јонг изјавио је да „слобода једне групе [оних који не желе да се вакцинишу] не може наставити да угрожава слободу друге групе [оних који су вакцинисани]“ подсећајући на утилитаристичко начело штете Џона Стјуарта Мила.
Ова врста владине реторике која подстиче поделе је невероватно опасна. Наш министар износи потпуно погрешну дилему: ове две групе не угрожавају једна другој слободу. То је овде заправо влада и само влада која представља фундаменталну претњу слободи обеју група. Ови губици слободе су наметнути политиком. Вакцина не штити никог до особу која ју је примила. Без обзира на то мноштво људи који се уопште не плаше вируса или су га можда већ имали и поседују природни имунитет су примили вакцину зато што се плаше владе и друштвених последица чињенице да нису вакцинисани више него што плаше самог вируса. Од када смо почели да такво понашање или изборе сматрамо „нормалним“?
Фрустрирајуће је што само врло ограничен број људи на Западу види о чему се овде заправо ради. Већина не види да једном када се кју-ар системи уведу и људи се навикну на њих ти системи могу бити коришћени такође и у разне друге сврхе. Највероватније није случајност што је пре неколико недеља изненада на националном нивоу спроведена анкета да се испита како Холанђани гледају на могућност система „личног карбон кредита“. Без обзира на то, велика већина изгледа да верује – или жели да верује – да је све ово за опште добро или да је барем све то привремено и неће „ићи тако далеко.“
Надам се да су у праву, али не могу да се отмем осећају да је Токвил погодио усред среде, као што је често чинио, када је написао да врста деспотизма кога демократски народи треба да се боје неће ни на који начин личити на деспотизам и тиранију које су претрпели наши преци: „Био би свеобухватнији а блажи, срозавао би човека без мучења“ написао је 1840. И, на неки начин, чињеница да се то дешава постепеније је оно што га вероватно чини још опаснијим. На крају крајева, људи који не схватају да губе своју слободу се за њу неће борити. Они ће једноставно пустити да им склизне кроз прсте.
Ева Флардингербрук је холандски политички коментатор, теоретичар права и бивши кандидат странке Форум за демократију
