Pročitaj mi članak

KISINDŽER: Haos i red u svetu koji se menja

0

Svetski poredak suočava se sa konceptima različitih iskustava, uključujući kontinentalno ili univerzalno-religijsko.

Лејди Тачер била је један од најбитнијих лидера нашег времена. Одлучна, енергична, храбра и одана, жена која је била посвећена обликовању будућности, а не праћењу препорука фокус-група.

Први пут сам је срео почетком 70-тих, кад је радила као министар образовања у влади Едварда Хита. На нашем првом састанку госпођа Тачер је пренагласила тада конвенционалну политичку мудрост да се политичка такмичења увек своде на добијање центра. За њу је вођство значило вођење политичког центра ка већ дефинисаним принципима, а не обрнуто.

Како би спровела ову филозофију, морала је да током своје дуге политичке каријере створи нови политички правац у друштву. Она је то и учинила комбинујући свој карактер и личну храброст – карактер, јер почетне одлуке, условљене политичким процесима, немају јасну будућност; и храброст да иде напред путем којим никад раније није ишла.

Маргарет Тачер је све те особине показала на Вестминстерском колеџу, месту где је Винстон Черчил пре 50 година одржао свој говор о гвозденој завеси. Она је тада изнела изазове који су данас још актуелнији:

Да ли би Русија требало да буде третирана као потенцијална претња или партнер?;
Да ли би НАТО требало да преусмери пажњу на ствари ван његовог подручја?;
Да ли би НАТО требало да призна нове демократије у Централној Европи са сваком одговорношћу што је пре и опрезније могуће?;
Да ли би Европа требало да развије сопствени „одбрамбени идентитет“ унутар НАТО?

Две деценије након Тачеркиног обраћања, трансатлантски свет суочава се са још једним сетом питања сличне природе. Светски поредак – који је Запад створио и који је зауставио Тридесетогодишњи рат 1648. године – заснован је на појму суверенитета оствареног балансом суверенитета међу мноштвом ентитета. Сад се тај појам суочава са концептима који су извучени из разних историјских и културалних искустава, укључујући континенталне или универзално-религијске димензије. Дакле, дугорочно питање је да ли ће ова питања бити решена у склопу максима нација – држава или ће бити решена новим глобализованим концептима, и шта ће бити последице таквог светског поретка у будућности. Све то ћу проценити прилагођавањем изазова лејди Тачер на данашње околности.

РУСИЈА

Руски изазов – што је било прво питање лејди Тачер – данас је фокусиран на Украјину и Сирију, али рефлектује дубље отуђење. Растежући се на 11 зона од Европе, дуж граница ислама па све до Пацифика, Русија је успела да развије посебан концепт светског поретка. У својој предугој потрази за безбедношћу дуж огромних граница са неколико природних разграничења, Русија је еволуирала у нешто што представља дефиницију апсолутне безбедности, која се коси са апсолутном несигурношћу неких њених суседа.

Истовремено, геостратешка љуска Русије, њен скоро мистичан концепт величине, као и спремност њеног народа да издржи све тешкоће, све је то кроз многе векове било од помоћи очувавању глобалне равнотеже против империјалних тежњи Монгола, Швеђана, Француза и Немаца. Циљ Русије био амбивалентност – њена жеља да буде прихваћена од Европе и да је истовремено надмаши. Овај посебан осећај за идентитет олакшава објашњење изјаве председника Путина да је „смрт Совјетског Савеза била највећа геополитичка катастрофа века“.

Путинов поглед на међународну политику се често посматра као оживљавање европског националистичког ауторитаризма из 30-тих година прошлог века. Тачније, то је наслеђе погледа на свет идентичног погледу писца Фјодора Достојевског у његовом говору 1880. године на подизању споменика Пушкину. Његов страствени позив на нови дух руске величине, заснован на духовним квалитетима руског карактера, преузео је Александар Солжењицин крајем 20. века.

Напуштајући своје прогонство у Вермонту како би се вратио у Русију, Солжењицин у својој књизи О руском питању позива на спасавање руског народа који је „истиснут“ из Русије. У истом духу Путин је окупљао присталице против оног што је називао 300-годишњим напорима Запада да обузда Русију. Године 2007. на Минхенској безбедносној конференцији Путин је направио испад који много личи на Солжењицина. У њему је оптужио Запад да неправедно злоупотребљава проблеме Русије како би је изоловао и осудио.

Како Запад може развити односе са Русијом – земљом која је кључни елеменат европске безбедности – са којом због историјских географских разлога има фундаментално различите погледе на то како би требало да изгледа обострано задовољавајући договор о земљама на границама Русије? Да ли је најмудрије притискати Русију и кажњавати је док не прихвати западне ставове о унутрашњем и глобалном реду? Или се оставља простор за политички процес који превазилази или барем ублажава узајамно дистанцирање у потрази за заједничким концептом светског поретка?

Да ли ће руске границе бити третиране као трајна зона сукоба или све то ипак може бити транспоновано у сферу потенцијалне сарадње? Какви су критеријуми неопходни за такву сарадњу? То су питања европског поретка која је потребно систематски размотрити. Сваки од тих концепата захтева одбрамбене способности које би уклониле искушење од руског војног притиска.

КИНА
Питања Лејди Тачер која се тичу проблема „ван подручја“ углавном су Кина и Блиски исток. Кина је покренула иницијативу Пут и појас, што је велика креација са политичким, привредним економским и безбедносним импликацијама од источне Кине па све до Енглеског канала. Све то подсећа на лекцију коју је сер Халфорд Макиндер одржао у Краљевском географском друштву 1907. године, кад је описао евроазијски „хартленд“ као геостратешко тежиште планете.

Тражећи повезивање Кине са Централном Азијом и евентуално Европом, нови Пут свиле ће пребацити светски центар гравитације са Атлантске на Евроазијску копнену масу. На том Путу сусрећу се огромне разноликости људске културе, нација, вера, институција и суверених држава. На том Путу су друге велике културе – Русија, Индија, Иран и Турска, и на самом крају Пута земље Западне Европе, које ће тек да одлуче хоће ли учествовати, сарађивати или се противити пројекту и у којој мери. Комплексност међународне политике је запањујућа колико је и убедљива.

Иницијатива Појас и пут гура се у међународном стратешком окружењу које је вестфалско и дефинисано западњачком филозофијом реда. Међутим, Кина је јединствена и превазилази димензије вестфалске државе; она је стара цивилизација, држава, империја и глобализована економија. Неизбежно је да ће Кина стремити адаптацији међународног поретка који би био уклопив са њеним историјским искуством, растућом моћи и стратешком визијом.

Та еволуција ће обележити трећу трансформацију Кине у последњих пола века. Маова еволуција донела је јединство, Денгова реформу, а сад кинески председник Си Ђинпинг жели да испуни оно што назива „кинески сан“, враћајући се позним реформаторима династије Ћинг и реализацијом „две стогодишњице“ (склоп циљева који се мора испунити како би се дошло до „кинеског сна“, према говору Си Ђинпинга на Конгресу партије 2012; прим. прев.). Када НР Кина уђе у своју другу стогодишњицу 2049. године, она ће, према Сију, тад бити јака, ако не и јача од било ког друштва на свету и имаће већи БДП по становнику од било које земље.

У том случају ће САД и Кина постати две најважније земље и економски и геополитички, због чега ће бити обавезне да без преседана промене своје традиционално размишљање. Све до после краја Другог светског рата САД нису могле да се такмиче са себи геополитички равнима. И никад у својој миленијумској историји Кина није могла да замисли да ће морати да плаћа данак страној држави, централном или „средњем“ краљевству.

Обе земље виде себе као изузетне мада на другачије начине. Америка ширење својих вредности и система на друге земље види као мисију, док је Кина кроз историју деловала на претпоставци да ће њен наступ мотивисати друге земље да приступе хијерархији заснованој на поштовању.

У обе земље постоје мишљења о томе како помирити та два концепта – било у контекстима националне државе, било у неким глобалнијим варијантама, чега је пример „Кинески сан“ Сија Ђинпинга. За оба друштва, као и остатак света, њихова коеволуција кључно је искуство данашњице.

Каква ће улога Европе бити у таквом свету? Да ли ће имати улогу као део Атлантског света или као ентитет који се редефинисао унутар себе и који се самостално прилагођава флуктуацијама које је окружују? Или као другачији ентитет, чији елементи учествују у историјском балансу модела моћи? Која врста светског поретка ће зависити од тога да ли ће трансатлантски концепт и концепт Пут и појас бити синхронизовани?

БЛИСКИ ИСТОК

У Евроазији и дуж руских граница светски поредак изазван је последицама консолидације. Али на периферији Блиског истока је под претњом од распада. Вестфалски поредак, створен на Блиском истоку након Првог светског рата, сада је претворен у кланицу. Четири државе престале су да функционишу као суверене. Сирија, Ирак, Јемен и Либија су постале бојно поље различитих фракција које теже да наметну своју владавину.

ISIS, идеолошки радикална верска армија која контролише велика пространства Ирака и Сирије, прогласила се немилосрдним непријатељем модерне цивилизације, желећи да силом замени међународни систем вишеструкости држава једном исламском империјом, којом би се управљало шеријатским законом. У таквим околностима више не важи традиционални клише да је непријатељ вашег непријатеља ваш пријатељ. На савременом Блиском истоку непријатељ вашег непријатеља може бити и ваш непријатељ. Блиски исток утиче на свет непредвидивошћу својих идеологија, баш као што то ради и непредвидивошћу својих дешавања.

Рат света против ISIS илуструје то. Већина анти-ISIS сила (укључујући и шиитски Иран и водеће сунитске земље) слажу се у потреби да је униште. Међутим, који ентитет би затим требало да наследи ту територију? Коалиција сунита? Или сфера утицаја у којој доминира Иран? Одговор је недостижан, имајући у виду да Русија и НАТО подржавају сукобљене фракције. Уколико територију ISIS заузме иранска Револуционарна гарда или шиитске снаге које обучава Иран, последица тога би могла да буде формирање лука од Техерана до Бејрута који би могао да значи излазак иранског радикалног царства.

Западну рачуницу мрси и актуелна трансформација Турске – некад кључног умереног утицаја – од секуларне земље до идеолошки исламске верзије. Претходно утичући на Европу управљањем тока миграната и фрустрирањем Вашингтона транспортом нафте и других добара преко своје јужне границе, подршка Турске сунитском фактору одвија се заједно са напорима да се што више ослаби курдска аутономија, коју је Запад до сада подржавао.

Нова улога Русије ће утицати на врсту поретка који ће из тога произаћи. Да ли је њен циљ пораз ISIS и и спречавање стварања нових ентитета? Или се она само води историјским потрагама за светском доминацијом? Уколико је у питању ово прво, политика сарадње Русије и Запада била би конструктивна. Уколико је ово друго, обнова образаца Хладног рата врло је вероватна. Руско расположење у решавању проблема контроле територије ISIS ће тад бити кључни тест.

Са истим избором се суочава и Запад. Запад мора да одлучи који исход је компатибилан са новим светским поретком и како га дефинише. Не може подлећи изборима базираним на религијском профилисању. Његова подршка мора нагињати ка стабилности и супротстављању групама које прете стабилности. Рачуница би морала бити дугорочна и не би смела бити подложна тактици момента.

КУДА ИДЕ АТЛАНТСКА АЛИЈАНСА

Сви ови трендови обухватају две импликације за Атлантску алијансу. Сви преокрети на континенту прете балансу моћи и зато представљају претњу по безбедност. Али исто тако и изазивају Запад да допринесе изградњи новог светског поретка. Члан 5 повеље НАТО дефинише шта мора бити сачувано, и то не може бити крајњи резултат Атлантске политике.

НАТО је формиран 1949. године како би сачувао своја чланице од директног напада Совјетског Савеза. Од тада се савез развио у мрежу нација, које се комбинују у разним димензијама како би реаговале на међународно дестабилизујуће ситуације. Ипак, НАТО је био прецизнији у свом првобитном циљу него у својој еволуцији; јаснији је у својим одбрамбеним обавезама него у улози свом доприносу светском поретку.

Замишљен као препрека Совјетском Савезу у процесу увећавања арсенала нуклеарног наоружања, што би појачало његове бројчано надмоћније копнене снаге, НАТО је био и законска обавеза и израз заједничког опредељења слободних нација Запада у очувавању својих вредности.

Традиција америчког вођства резултат је тога будући да је амерички нуклеарни арсенал био ултимативна противтежа совјетској војној сили. Како су деценије пролазиле, Савез се постепено мењао у унилатералну америчку гаранцију, уместо да постане договорени стратешки концепт релевантан за свет у развоју.

Концепт лејди Тачер о Алијанси се веома разликује од тренутне реалности. Она је то у својој суштини описала као савез „где би Америка била доминантна сила, са својим савезницима, који би је у принципу пратили у стопу“. То више није случај у потпуности. САД више не води онако како је Тачерова мислила, а превише је Европљана који желе да истраже алтернативе.

Реалност становништва, ресурса, технологије и капитала обезбеђују улоге за укључену Америку и војно ангажовану Европу. Међутим, до тога неће доћи без договореног стратешког и политичког концепта.

У данашњем свету који се брзо мења, НАТО мора да преиспита своје циљеве и своје способности. Промена у структурама које обухватају савремени светски поредак морају изазвати НАТО и његове чланице да се запитају које промене (осим промене територије својих чланица) ће спречавати и којим путем? Који су политички циљеви и чиме су спремни да их бране?

Зато ми дозволите да закључим онако како је рекла Маргарет Тачер на свом предавању на Финдлију пре две деценије:

„Шта би требало учинити? Верујем да је сад потребна једна нова и маштовита атлантска иницијатива. Њен циљ мора бити да се редефинише атлантизам у јеку промена које сам описала. Ово су ретки моменти када је историја отворена и када се курс мења оваквим мерама. Можда је управо ово тај тренутак.“

Цитат лејди Тачер пре свега рефлектује упозорење и дефиницију задатка. Данас, кад смо у још већој кризи.

Ово је шира верзија излагања Хенрија Кисинџера на конференцији „Маргарет Тачер о безбедности“, одржаној у јуну 2017.