Прочитај ми чланакПолитичка ситуација у Србији никада није била драматичнија него што је данас. Управо окончани локални избори у Мионици и Неготину су највећи могући доказ за овакву тврдњу. Резултатима би био поносан и Ким Џонг Ун.
Просто је немогуће да су кандидати Српске напредне странке у ове две општине добили скоро исти проценат гласова, изнад 70 одсто, и да су толико супериорни у односу на све друге.
На нашу срећу, ипак то није тако као што изгледа.
Утисак је као да је резултат избора још раније нацртан у Председништву Србије, а онда само саопштен грађанима.
Целу причу јесте мало покварио излазак Народне странке у Неготину, али све је на крају дошло на своје.
Притом, резултат од 13 одсто у Неготину за народњаке, за мене је више него неочекиван резултат, у позитивном смислу, с обзиром на околности у којима су и ови избори организовани.
У Мионици није било никаквих проблема, јер опозиција није ни учествовала.
Напредњаци су били слободни да раде свој посао без икакве задршке, а у Неготину је посао, поред редовних специјалних партијских јединица требало ангажовати и редовне полицијске снаге у спречавању остваривања напредњачке воље зацртане у Председништву Србије.
Ако некоме ни после ове недеље није јасно, ајде да још једном нацртамо. У Србији нема избора и тачка.
Свако ко мисли да на изборима може да победи ову заразу, опаснију од короне, тај се грдно вара и ваља га озбиљно посадити на столицу и питати га – зашто излазити на изборе.
И да се разумемо, у реду је изаћи на изборе, али треба народу рећи истину.
Излазимо на изборе да бисмо се докопали парламента и финансирања, јер више не можемо да издржимо.
Овакав став, искрено исказан, није неоправдан.
Грађани су измучени непостојањем могућности да воде нормалан партијски живот.
У Србији постоје људи који су спремни да се баве политиком и да нешто раде, али немају где и са чиме.
Партије су препуштене анонимним донацијама којима се плаћају простори и организује по неки једнодневни скуп где се окупе поједини чланови и маштају о томе шта би требало да се ради по одласку напредњака.
Изаћи на изборе са намером да се Вучић победи, макар у Београду, плашим се да је велика илузија и замка у коју су многи од нас већ упадали. Кроки из Мионице и Неготина то још једном потврђују.
Ова власт не преза од тога да ухапси члана Изборне комисије на дан избора ако ће да је спречи да освоји планирани резултат од 70 и кусур процената.
Али, шта смо предузели тим поводом и колико смо спремни да идемо далеко? Шерујемо по друштвеним мрежама и чудимо се шта раде.
Опозиција мора да схвати да на предстојећим изборима нема шта да тражи ако не буде имала 20.000 људи који су спремни да бране изборну вољу као своју породицу.
Без тога, освојиће на изборима онолико процената колико им Вучић буде одредио у Председништву Србије.
Без тих људи, који ће на напад и агресију крволока из СНС одговорити брже, јаче и боље, не треба трчати ту трку.
Нејасно је зашто се физички напад на бирачком месту у Неготину није нашао у примедби одбора који је био надлежан за то бирачко место, под условом да је тачно да није било примедби.
После најмањег наговештаја изборне крађе на бирачком месту мора да се предузме таква акција да је гласање после тога завршено.
Да ли ће разбуцати кутије, поцепати гласачке листиће, ма и побити се на бирачком месту, више није ни важно. Не сме се дозволити више никада да им пролазе овако јефтине преваре каквим се служе.
Дакле, да поновим још једном – У Србији нема избора и коначно је дошао тренутак да то схватимо, ако још нисмо.
А ми се налазимо у ситуацији да комплетна опозиција пристаје да на њих изађе као овце на клање.
Да ли више ико има право да се онда љути на Небојшу Зеленовића што је веровао да може да сачува Шабац и изашао на изборе прошле године? У шта верује данас опозиција када излази?
Шта се то променило у односу на протекли изборни процес?
Ово су питања на која су опозициони лидери дужни да нам дају одговоре, истините.
Када буду били искрени са нама и одлучили како и шта даље, онда бисмо могли да кренемо даље, али без те искрености не.
Оствариће тај неки пројектовани резултат у Председништву Србије, наћи ће се у парламенту, добиће неку кинту за иоле привидно функционисање странака и то је то. И после свега тога, и даље смо на почетку, нигде нисмо стигли даље од старта.
Грађани Србије су уморни од старта. Треба им победа, треба им светло на крају тунела.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 20, 2021
