Прочитај ми чланак

КАТАР НА ПУТУ Асада и ГАДАФИЈА

0

Изгледа да је донета одлука да катарска краљевска марама оде у историју, али мало ко ће због тога пустити сузу.

Изненадни, ничим изазвани и координисани бес блискоисточних регионалних сила и међународних играча усмерен на Катар нешто је налик Ла Фонтеновим причама. На мало уврнут начин подсећа на причу Животиње заражене кугом.

За оне који нису упознати са радњом, животиње су се састале како би откриле како су се заразиле кугом. Један по један, велики предатори су се исповедали о свом лову, убиствима и пустошењима. Потом је магарац признао да је једном узео залогај траве са нечијег пашњака, због чега је проглашен кривцем, убијен и жртвован за спас остатка животиња од беса богова.

Катар је мање невин од Ла Фонтеновог магарца, али ко су они који га осуђују?

Заменик саудијског престолонаследника Мухамед бин Салман сасвим сигурно је свестан ослабљеног саудијског статуса и економије. Инвазија и освајање Катара могли би Саудијску Арабију да ставе у позицију равноправности са Русијом – као две државе са највећом количином светских резерви нафте и гаса (а не само нафте). Ово је преко потребно Бин Салману и представља његов лични лукративни пројекат. Али да ли му је Трамп климнуо главом да војском умаршира у Катар? Ако криза настави да се развија садашњим курсом, одговор на ово питање ћемо сазнати у не тако далекој будућности.

АКТУЕЛНИ ПОЛИТИЧКИ МОЗАИК

Да објаснимо: конфликт између Саудијске Арабије и Катара није идеолошки. Иако Катар подржава Муслиманско братство, иако је подржавао бившег египатског председника из редова Муслиманског братства Мухамеда Мурсија и наставља да подржава и финансира сада забрањени египатски огранак те групе – суштински се идеологија Муслиманског братства не разликује од саудијске вахабитске верзије.

Док је катарска Ал Џазира допуштала муслиманским клерицима, попут рођеног Египћанина Кардавија, да позивају на џихадистичку регрутацију за борбе у Сирији, Саудијска Арабија је допуштала рођеном Сиријцу Аруру, као и многим другим саудијским клерицима, да користе саудијске електронске медије у исту сврху. Штавише, многи саудијски клерици су користили Ал Џазиру за испољавање мржње према Сирији и позиве на регрутацију.

Оно што је у свему овоме интересантно је актуелни политички мозаик:

1. Катар и Саудијска Арабија промовишу различите форме муслиманског фундаментализма, али се представљају као смртни непријатељи;

2. Катар и Саудијска Арабија су подржавали и финансирали тероризам, који је постао познат под називом исламистички тероризам упркос саудијским оптужбама да је то радио само Катар;

3. Катар је једна од главних држава у саудијској антијеменској коалицији;

4. Саудијска Арабија и Катар су на корак до рата, али обе земље Сирију сматрају непријатељем;

5. Ердгодан је пријатељ Саудијске Арабије, али подржава Катар и египатско Муслиманско братство;

6. Катар је велики непријатељ Сирије, а оптужују га да је близак Ирану, пријатељу Сирије;

7. Катар и Саудијска Арабија су савезници САД, које су своју базу у Катару користиле као платформу за нападе на Ирак;

8. Трамп, који има базу у Катару, сада говори да Катар подржава тероризам;

9. Хамас подржава Муслиманско братство и остаје близак Катару упркос томе што је под председником Мурсијем, који долази из редова Муслиманског браства, интезивирана египатска опсада Газе.

КАТАР НА ПУТУ АСАДА И ГАДАФИЈА

Могло би да се допише још тога у овај интересантни мозаик, посебно ако се у једначину уврсте и други актери. Таква је „логика“ Блиског истока, али ни Запад није ништа бољи или рационалнији, наводно се борећи против тероризма једном руком и хранећи га другом.

Оно што је најопасније у овом изненадном и буквално глобалном заузимању антикатарских позиција је упадљива сличност са ситуацијама из прошлости. Гадафи и Асад никад нису заиста сматрани пријатељима Запада, али у једном периоду је Гадафи био прихваћен и имао је добре односе са Британијом, Француском и Италијом, пре него што су се оне изненада прикључиле антигадафијевском цунамију. Исто тако, Асад је био прихваћен од Запада, чак је и учествовао у међународним догађајима, као што је сахрана Папе Јована Павла II. Такође је био у врло добрим односима са Ердоганом, пре него што је овај одлучио да му забоде нож у леђа. А како можемо говорити о Асаду и Гадафију, а да не поменемо Садама и Мубарака?

Ове сценарије разликује то што је судбину Асада одредио његов народ и подршка коју је добио од њега и од пријатеља Сирије, али какве су шансе да катарска краљевска породица добије такву подршку од свог народа? У сваком случају, целокупна популација Катара броји око четврт милиона становника који никада у прошлости нису имали било какву моћ нити ће је имати у будућности.

Интересантно је да су давно пре открића нафте и гаса у региону „државе“ попут Катара и Бахреина углавном зависиле од трговине драгим камењем, а брза претрага било ког интернет претраживача открива дугу историју племенских ратова и ривалстава између њих – као и против Ал Сауда – у периоду првих дана од рођења Саудијске Арабије.

Ко се на Блиском истоку против кога бори и због чега, није баш питање на које многи политичари желе да одговоре. Суштина је у томе да, што је свет више материјалистички и безобзиран, идеологије играју све мању улогу, а борба за моћ постаје све видљивија. Додуше, та борба је стара колико и антички Рим, па и старија, али данашње друштво требало је да буде развијеније и цивилизованије. Човечанство је створило Уједињене нације и међународне законе који би наводно требало да регулишу активности земаља које крше њихову повељу о миру и људским правима, али оне су, нажалост, постале играчка у рукама великих сила.

Антички Римљани чинили су оно што је добро за Рим, не морајући да се за то извињавају. Трамп је затворио круг својом доктрином „Америка на првом месту“, али је бесрамно објавио рат тероризму из Ријада, финансијске престонице тероризма.

ПАРТНЕРИ У ЗЛОЧИНУ

Катар дефинитивно није анђео. Изгледа да се малена млада земља, много сличнија великој корпорацији или бази него држави, кретала ка сопственом уништењу. Играла је велику игру, играла се ватром, а пожар који је упалила сада се окренуо против ње.

Али ни млади и амбициозни принц Мухамед бин Салман ни Саудијска Арабија не делују као да извлаче поуке. Уз толике потресе око њих, успоне и падове арапских лидера и завере које су са Американцима ковали против арапских и муслиманских владара, Саудијци су тотално несвесни лебдеће претње и тога да би они могли бити следећи кад се сложе коцкице. А то је само питање времена.

Остаје чињеница да су Катар, његови бивши савезници и све већи број непријатеља попут Алибабиних чувених 40 разбојника – сви су партнери у злочину. И баш као што је некадашњем „антисиријском коктелу“ било суђено да се распадне (што се на крају и десило), иста судбина чека и ових 40 разбојника. Чак и FIFA одаје утисак да разматра одлуку о одржавању светског првенства у Катару 2020. године. Морамо се запитати откад то FIFA на тај начин реагује на политичке препирке и саудијске изјаве и оптужбе на рачун других држава? Ако је забринутост FIFA последица принципијелности, зашто онда не реагује тако одговорно и на спекулације о корупцији по питању начина на који је Катару додељена организација светског првенства?

Међутим, ра разлику од неколико зелених флаша које стоје не зиду и падају једна за другом, 40 разбојника понекад могу да оживе и промене шешир, или у овом случају мараму, али, баш попут Ла Фонтеновог магарца, нема тога што Катар може да уради како би сишао са удице. Изгледа да је донета одлука да катарска краљевска марама оде у историју, али мало ко ће због тога пустити сузу.