Прочитај ми чланак

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: Вукчевић и Векарић у обележавању 20 година од Сребренице

0

stefan-karganovic(Стефан Каргановић)

Захуктава се механизам за овогодишњу „прославу“ двадесетогодишњице Сребренице. Оперативни израз је врло прецизно биран и примедба да би у овом случају термин „обележавање“ био примеренији, нажалост, не стоји. Сарајевска политичка елита и њени међународни спонзори, главни корисници сребреничког наратива откако је у другој половини деведесетих почео да еволуира у озбиљну „геноцидну причу“, грчевито ће се, и до краја, држати своје успешне пропагандне конструкције, убирајући док је то могуће богате дивиденде. Са непревазиђеном проницљивошћу, амерички проф. Едвард Херман је Сребреницу назвао „највећим тријумфом пропаганде с краја двадесетог века“.

Ово је не само јубиларна година већ нешто неупоредиво важније – прилика да се потрошена и чињенички раскринкана прича маркетиншки реанимира. У овогодишњи спектакл у Поточарима (не заборавимо видљиво посустајање сребреничког култа на једанаестојулским скуповима задњих неколико година) инвестирају се сва расположива средства, иде се va banque, биће доведени сви кловнови и пиони из региона и много шире, све да би се лажна порука Сребренице изнова потврдила и урезала у свест.

Поред коришћења локалних ресурса, ове године су координирано покренуте и све расположиве међународне полуге. То је наговештено пре десетак дана када је Велика Британија, уз подршку САД и Холандије, у Савету безбедности УН предложила резолуцију у вези са Сребреницом која, поред стандардних квалификација, садржи додатне одредбе које су крајње неповољне по Републику Српску. Истовремено, у САД се масовно поништавају дозволе за боравак и прети се депортацијом против око 150 лица српске националности под изговором да су сакрили податке о припадности Војсци Републике Српске, што ове јубиларне године за многе од њих може бити увод у кривично гоњење у режираним процесима. Најзад,  пре неки дан, 18. марта, у раним јутарњим часовима, Специјално тужилаштво за ратне злочине у Београду на територији Србије извршило је рацију која је резултирала хапшењем седам лица осумњичених за наводно убиство 13. јула 1995. у Кравици, недалеко од Сребренице, „преко 1000 муслиманских цивила и заробљеника“.

VlaVladimir_Vukcevic

Изражавајући се терминологијом Наташе Кандић, заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић у изјави западној агенцији АП ова хапшења је окарактерисао као веома битан тренутак за Србију у „суочавању са прошлошћу“. Нагласио је да је то „први пут да се тужилаштво бави масовним убијањем цивила и ратних заробљеника у Сребреници“ и да је „веома битно да Србија заузме јасан став што се тиче Сребренице кроз судски процес“.

Векарић и колеге су у предности зато што српска јавност скоро ништа не зна о Кравици и догађајима који су везани за тај локалитет из времена рата 1992-1995. То је разлог зашто им спиновање на линији Хашког трибунала, што је готово дијаметрално супротно од стварности, од самог почетка полази за руком. Шта се догодило у Кравици, у ширим оквирима сребреничке операције у јулу 1995. године?

Око 250 до 300 заробљених припадника колоне 28. дивизије Армије БиХ, која се под оружјем тих дана пробијала из Сребренице према Тузли, смештено је 13. јула 1995. у просторије земљорадничке задруге у селу Кравица, поред пута Братунац – Коњевић Поље. Заробљенике је обезбеђивало десетак припадника ВРС из редова месног становништва. У послеподневним часовима тога дана настао је инцидент када је једна група заробљеника напала чуваре, отимајући пушку којом је један чувар убијен а неколицина рањено. Чувари су реаговали на начин који је вероватно био прекомеран и непрофесионалан (што није изненађујуће, пошто су то били локални људи, а не професионални војници, и још им се у живом сећању налазио крвави напад на Кравицу Насера Орића и његових јединица  из Сребренице, на Божић 1993) и отворили су ватру на побуњене заробљенике. У комешању које је уследило, усмртили су око 30 заробљеника, као што се види на филму тадашњег дописника РТС-а Зорана Петровића Пироћанца, који је туда прошао возилом непосредно после инцидента.

Хашки трибунал, а затим Суд БиХ за ратне злочине у Сарајеву, у овом спонтаном инциденту релативно ограниченог обима правилно су  уочили згодну могућност да наративу о геноциду у Сребреници додају још једно употребљиво стратиште. Операција коју је Специјално  тужилаштво врло опортуно, у циљу појачавања пропагандног ефекта сребреничког јубилеја, ових дана предузело у Србији у свим  појединостима  следи већ утврђену матрицу наведених двеју квази-правних установа.

По стандардној процедури, без икаквих материјалних доказа обим инцидента је увеличан да би се уклопио у сценарио који прописује геноцидно стрељање по кратком поступку 8000 муслиманских ратних заробљеника у Сребреници. На суђењима у Хагу, у вези са Кравицом прихваћена је цифра од „преко 1000“ побијених заробљеника. Пред Судом БиХ, опет без икаквих материјалних доказа, цифра се стабилизовала на „око 800“. Без обзира на број убијених заробљеника, битно је истаћи да је инцидент у Кравици избио потпуно спонтано, што је чињеница коју ниједно тужилаштво у било којем досадашњем процесу по овом питању није покушало да оспори нити смести у оквире неког претходно смишљеног „геноцидног плана“. Међутим, без обзира на то, фиктивна цифра жртава у пољопривредној задрузи у Кравици једноставно је преузета и збројена слично сумњивим цифрама са других локалитета на подручју Сребренице, да би се на тај начин примакло магичном броју од 8000.

vekaric i vukcevicПрича која се сервира необавештеној јавности у Србији о масовним гробницама у близини пољопривредне задруге у Кравици, где се наводно налазе „стотине“ посмртних остатака заробљеника побијених 13. јула 1995, подједнако је фиктивна као што су то димензије пропагандно пројектованог кравичког масакра. На само неколико сати пре инцидента у просторијама пољопривредне задруге, на растојању од свега два километра, пролазила је наоружана колона А БиХ у пробоју према Тузли. Ту је имала озбиљан борбени контакт са снагама ВРС и претрпела је тешке губитке. Накнадном асанацијом терена, погинули борци 28. дивизије укопани су у масовним гробницама у близини задруге и од ексхумације лажно се приказују као жртве сегмента смишљене геноцидне операције који се 13. јула наводно одиграо у пољопривредној задрузи у Кравици. Међутим, обрасци рањавања наведени у аутопсијским извештајима (мине, гелери, и друга артиљеријска средства) убедљиво потврђују да је за огромну већину погинулих узрок смрти био оружани сукоб већих размера уз коришћење разних борбених средстава, а не стрељање из лаког оружја.

Специјално тужилаштво на челу са Владимиром Вукчевићем и замеником Бруном Векарићем пише још једну проблематичну страницу у профилу ове услужне Вишијевске установе парализоване и обездржављене Србије. Али у једном детаљу Векарић је потпуно у праву. Ово, нажалост, јесте први пут да се српско Тужилаштво за ратне злочине бави догађајима на подручју Сребренице. Та чињеница није ни мало похвална за Тужилаштво. Између 1992. и 1995. јединице Армије БиХ под командом Насера Орића су сравниле са земљом око педесет српских насеља око Сребренице и побиле најмање 1000 мирних житеља, искључиво зато што су били српске националности. Сви напади и појединости о жртвама и извршиоцима прецизно су наведени у елаборату „Српске жртве Сребренице, 1992-1995,“ у издању  „Историјског пројекта Сребреница“. Тужилаштво Вукчевића и Векарића би врло професионално поступило ако би проучило тај материјал, покренуло кривични поступак и издало потернице за осумњиченим починиоцима тих злочина.

То се свакако не би уклапало у политичку прославу двадесетогодишњице Сребренице и тешко је замислити да ће се догодити, али би сигурно наишло на одобравање пореских обвезника Србије, од којих Вукчевић и Векарић добијају плату. Поред тога, било би у складу и са стварним задацима установе у којој су запослени, под претпоставком да сервилно Тужилаштво за ратне злочине има неке озбиљније професионалне претензије.

Аутор је председник холандске НВО Историјски пројекат Сребреница, www.srebrenica-project.com

(Стање ствари)