Прочитај ми чланакМиша Анастасијевић, један од највећих српских трговаца, банкара и добротвора 19. века, прво богатство стекао тргујући сољу, капиталом кнеза Милоша... Паре су му отварале сва врата од Лондона и Париза до Цариграда
ГОТОВО да нема Београђанина који бар једном у животу није свратио или прошао поред зграде на Студентском тргу на којој пише: „Миша Анастасијевић своме отечеству“. Од средине осамнаестог века, када је била највећа и најлепша кућа у Београду, и када је у њој био смештен стари Универзитет, названа је „Капетан Мишино зданије“.
Генерације и генерације ђака и студената прошле су кроз њу. Прве научне кораке баш у том здању стицало је све што је вредело у нашој науци и култури. Ту се чувала од заборава наша историја али се, како то обично бива код нас Срба, није сачувало право име једног од највећих српских трговаца, банкара и добротвора XИX века. Зато данас ваљда нико и не зна како се капетан Миша стварно звао!
У свим документима он се води само као Миша, а у народу се памти као капетан Миша, иако је он, у ствари, имао титулу мајора.
Е па тај мајор, односно капетан Миша је рођен негде око Доњег Милановца, 1803. године. Мати му се звала Ружа, а отац Анастас, па је вероватно по њему исковао своје презиме. Његови родитељи били су сиромашни људи и рано су поумирали. Миша је био срећан што је имао племениту маћеху, Миљу, која га је чувала као рођена мати и подигла уз велике личне жртве. Миша је био паметно и добро дете, али је његов животни почетак био веома мучан.
Да не би гладовао, одмалена је морао да ради разноразне послове. Његови биографи су забележили да је прво хтео да буде рибар, мучио се поваздан на Дунаву извлачећи мреже у којима су се батргали џиновски сомови, моруне и јесетре… Затим кажу да је вукао дереглије уз Дунав, „а то је тако напоран посао био да су му ребра `пуцала` и рамена била у крвавим ранама од ужета“…
МЕЂУТИМ, Миша као паметан момак, у међувремену је научио да чита и пише и да „гута“ сваку књигу до које би дошао. Врло брзо је схватио да то своје стечено знање може и да уновчи. Тако је у Поречу – острву које се налазило преко пута данашњег Доњег Милановца, а које је потопљено изградњом бране на Ђердапу – отворио школу. За десет пара по једном курсу описмењавао је децу и младиће. Пошто никад није имао више од десетак ђака, мануо се овог посла.
У књизи „Силуете старог Београда“ Милан Јовановић Стојимировић, о том периоду Капетан Мише пише:
„Служио је код извесног Динуловића, а затим је постао подрумар аге Вулета Глигоријевића, кнез-Милошевог пандура, начелника, па затим полковника и кавалера, коме је, ваљда водио и тефтере и преко кога је дошао у додир са милошевском администрацијом. Пореч, који је данас једно водоплавно и пусто острво, био је ваљда од Римљана до 19. века варош – паланка, чаршија и касаба посебнога типа. Ту је некада седео и војвода Миленко Стојковић са својим харемом, театром, гардом и писарима. Али кад су Банат и Бачка почели да се обезбеђују од дунавских поплава, ниво Дунава је у Поречу, као и у Смедереву, за време великих вода почео да прелази некадашњи „водостај“, те је кнез Милош наредио Поречанима да се иселе и настане на копну уз обалу, и да заснују нову варош, која је добила име Дунавски Милановац.“
Чим је подигнуто то ново насеље Миша прелази тамо и почиње да тргује роговима – воловским и јеленским. Први су употребљавани за прављење чешљева, а други за дугмад. Тих година се оженио Христином, сестром Симе Урошевића, кнез-Милошевог секретара. Ништа у то време није наговештавало да ће Миша Анастасијевић постати изузетно богат. Али, кад је Сима Урошевић умро, кнез Милош је сву његову заоставштину предао Миши и одмах га, као отреситог и писменог човека, узео за свог трговачког агента на Дунаву, утолико пре што је он био из тог краја па је најбоље познавао и људе и прилике.
ИСТОВРЕМЕНО Миша је постао и Милошев добављач ајвара и суве рибе, неготинског вина и неких нарочитих печурака које су се звале „шкрипци“, а које су биле велики деликатес на кнежевској трпези.
РАЗОЧАРАН У УНУКЕ
ПОСЛЕ повратка кнеза Милоша, Миша Анастасијевић је углавном живео у Румунији, разочаран, не мешајући се више у политику. Много је полагао на своја два унука, кнежевиће Алексија и Божидара Карађорђевића, али је доживео да види да и од њих неће бити ништа. Један је био космополита и монден, прустовски тип, кога је притискало велико име и који га је изневерио оженивши се Американком, да би се спасао од дугова. Други се изгубио у музици и књижевности, лично оспораван, али признат као уметник.
У трговини у Србији у првој половини 19. века увоз соли из Влашке је био на првом месту. Највећи закупац соли, наравно, постао је кнез Милош Обреновић, чији трговачки нерв није пропустио да се упусти у овај уносан посао. Како је Миша Анастасијевић знао влашки, био је више него подобан да га Милош укључи у ову работу. Тамо негде 1836. или 1837. године он постаје кнежев главни преговарач и потписник уговора са тадашњим главним закупцем влашких рудника соли, бароном Стефаном Мејтаном.
Тих година кад је због лоше жетве у Видину завладала глад, кнез Милош је наредио Миши да пусти низ Дунав лађе са житом и да га прода Шоповима. Мишина својеглавост је овом приликом дошла до изражаја. Чим је стигао у Видин, прву лађу хране поклонио је сиротињи „у здравље кнеза Милоша“, а остатак продао шпекулантима. Одмах затим упутио је нове бродове крцате житом. Ове операције донеле су му толико пара да се бојао да се са њима врати натраг. Бисаге с новцем натоварио је на саонице и отишао у Букурешт да новац претвори у со. Успео је неколико милиона ока соли да купи за пару јефтиније од званичне цене.
Ту разлику од два до три милиона пара, није предао кнезу Милошу. Није се разметао богатством све до протеривања кнеза Милоша 1839. Седео је у Милановцу и тек после 1840. дошао је у Београд и обелоданио колико му је богатство!
КАДА су 1842. уставобранитељи склонили са престола и кнеза Михаила, Капетан Миша им се придружује и од тада узима „доњи Дунав“ под своје. Поред својих контролора у Бечу и Пешти, имао је главну канцеларију у Београду. Од Смедерева до ушћа Дунава имао је шездесет бродарских агенција, које су функционисале тачно као сат. Сав промет Дунавом био је у његовим рукама. Поред транспорта робе организовао је превоз трговачке поште и путника. Истовремено, његове агентуре почињу да раде уносне банкарске трансакције.
Паре су му отварале сва врата од Лондона и Париза до Цариграда! Злато се згртало пред његовим ногама и он га је улагао у послове, давао га под интерес, раздавао у добротворне сврхе или бацао кроз прозор. Он је имао најлепше коње, стаклене баште, ћилимове, слике, намештај, накит и куће, а у Букурешту је, као Луј XВ, поред двороуправитеља, имао и посебног поверљивог човека, који му је као неком везиру приводио лепе девојке, са којима се Капетан Миша забављао, а после им давао пристојно удомљење и мираз.
Имовина остала иза Капетан Мише процењена је на 20 милиона франака у злату. Умро је У 81. години, 1885. и сахрањен у Клежанима, код Букурешта, у цркви коју је подигао на свом румунском имању, познатом по бесним лововима и баловима, где је краљ Карол био редован гост. Коњушница на том имању била је урађена у најбољем мермеру.
Наследници ће све спискати. Остаће само Капетан Мишино здање, завештано Универзитету, грађевина у коју је уложио, по сведочењу Матије Бана, 110.000 дуката.
МИША Анастасијевић, по записима његових савременика, ипак није био срећан човек. Кажу, зато што није имао мушке деце. Жена му је родила пет кћери. Једну је удао за дипломату Павла Мариновића, доцнијег председника владе. Павлово потомство се доцније пофранцузило и његов син се прославио као инжењер при прокопавању Панамског канала, а унук је био херој француске авијације у Првом светском рату. Друга ћерка је била удата за министра Рају Дамњановића, трећа за Васу Гарашанина (Илијиног синовца), четврта за грофа Петра Чарнојевића; пета за Ђорђа Карађорђевића, који је био син старијег Карађорђевог сина Алексија. Све оне су имале аристократско васпитање, али осим најмлађе, Саре Карађорђевић, нису много значиле у својој околини.
Сара је била велика очева мезимица и њу је хтео да доведе на српски престо. Имао је намеру да свргне кнеза Александра Карађорђевића и на престо доведе зета и кћер. Потрошио је преко 100.000 дуката на агитовање против Александра. Савременици бележе да је исто толико уложио кнез Милош да би се вратио у Србију. И капетан Миша је изгубио ову партију. Иако је био чак и председник Светоандрејске скупштине, обреновићевци су однели превагу.
БЕОГРАДСКА ПАЛАТА
КАПЕТАН Миша је своју београдску палату почео да зида 1857. године, са идејом да постане двор његове ћерке Саре Карађорђевић, али га је развој политичких догађаја навео да је 24. фебруара 1863. године поклони „своме отечеству“. У тој згради били су смештени Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и музеј. Данас се у њој налази Ректорат универзитета у Београду.
