Pročitaj mi članak
Једну врсту „разумевања”, давно забележену у Београду, нећете наћи нигде у Европи, вероватно ни у целом свету.
У Сарајеву, у целој Босни, нећете пронаћи ниједног Бошњака који би подржао одвајање Републике Српске од БиХ; у Хрватској ниједног Хрвата који ће вам сада, након свега – кад више ништа не може да се промени – казати како су Срби 1990. године имали право да створе Републику Српску Крајину (РСК) и разграничење са Хрватском; у Приштини ниједног Aлбанца који би осудио територијално цепање Србије, односно стварање друге албанске (етнички чисте) државе, зване Косово.
Aли ћете зато у Београду, очас посла, пронаћи на десетине тзв. интелектуалаца, политичара, новинара, писаца… са ставом да је Република Српска геноцидна творевина; да је РСК доказ агресије на Хрватску; да Косово има право на одвајање од Србије и да службени Београд то осамостаљење треба што пре да призна.
Може ли ова појава – јединствена у Европи, можда и у свету – да се објасни? Како је могуће да учен човек (ваљда је тако) има више разумевања за друге него за сопствени народ, чак и онда када су историја, чињенице, логика… у потпуној супротности са његовим ставовима? Откуда то долази?
Најједноставнији и свакако утемељен одговор могао би да гласи: из практичне, вишедеценијске примене комунистичке, дубоко антисрпске, идеологије на простору од Дојранског до Бледског језера. Каналисање мозга. У великој мери тачно, али корен је ипак дубљи.
Када је 1918. године Србија за корист других пристала да потопи своју државност и направи заједничку државу са дојучерашњим непријатељима, с народима и онима који су планирали да народ постану, у Београду је донета одлука да се у тој склепаној заједници потискује, гура у страну, „смирује“ све што има српски преџнак, да се друге религије, мањински народи и националне заједнице не би осећали фрустрирано. Да не живе с комплексом од већинског, српског народа, у Великом рату победничког, у тадашњој Европи слављеног.
Зато смо тада, уз остало, добили ону тешко појмљиву и дугорочно гледано катастрофалну одлуку да сви официри поражене аустроугарске војске, углавном Словенци и Хрвати, могу у састав армије државе СХС и то са вишим чином од оног који су имали борећи се против Србије. Комунисти су горњу поставку узели за основ свог деловања у држави Јужних Словена, оној првој и другој, Титовој. То је створило ситуацију да данас у региону имамо решена сва национална питања, осим српског. A тамо где је оно решено, Срба више нема.
Као прилог овом разматрању свакако треба имати на уму да је већина оних страшних оптужби – које су деведесетих стизале из света, на рачун Србије и Срба – претходно смишљена и изговорена у Београду.
