Прочитај ми чланакВучић је недавно био у Паризу. Отишао је тамо да пољуби руку свом уцењивачу и уједно заштитнику Емануелу Макрону. У околностима када је јако притиснут од народа Србије, треба му још интензивнија страна подршка. Ако она није примарно употребљива на унутрашњем плану, онда му је макар важна на спољном, као кочница која би спречила да се ЕУ у већој мери заинтересује за његову картел-диктаторску владавину.
Француски председник као ретко ко други за своју земљу извлачи велики рекет од спрског самодршца. Да Французи не би наставили да пуштају компромитујући материјал о Оскару и његовом брату, он купује прескупе, Србији непотребне Рафеле, те даје француским фирмама разне уносне послове у нашој земљи.
Упркос томе недавни долазак Александра без Косова у Јелисејску палату остао је у Француској релативно незапажен. Макрону блиски медији, свесни да је тешко сакрити да је Вучић аутократа догод је српски студентско-грађански бунт у јеку, упадљиво су окретали главе од онога што се дешавало у вези са посетом „нашег“ председника. Опозициони медији нису у свему препознали довољан значај за нападе на Макрона.
Они којима је у Србији посао да их на то подстакну, тј. да им дају материјал за деловање, нису урадили оно што је било сврсисходно. Замислите да је било другачије, да је тог 9. априла када је Вучић отишао у престоницу Француске, пред амбасадом те државе у Србији организован велики народни збор. И то са паролом: „Француска, једна од глобалних колевки демократије, нема право да помаже балканском диктатору да гази свој народ“.
До тада је већ скоро па недвосмислено било јасно да је режим 15. марта против мирних демонстраната употребио „звучни топ“, уз реалан ризик да изазове масован стампедо и смрт многих. То је добар основ да се и релевантним међународним факторима постави питање да ли би ради очувања своје власти био спреман да нареди и ваздушне ударе по местима ненасилног окупљања опонената?
У француском парламенту већ је више пута било узаврелих дискусија о (не)одговорности тамошњих власти које су разним афричким опскурним властодршцима продавале хеликоптере, авионе и друго наоружање које су они онда користили против сопствених грађана. На то је у светлу још свеже приче о злоупотреби „звучног топа“ било лако надовезати целу комбинацију са куповином француских вишенаменских борбених авиона Рафал од стране актуелног српског врха.
Уз масовно окупљање студената и других грађана – и упоредно прозивање Маркона због веза са мрачним тиранином из Београда, те истицање геополитичко-коруптивног елемента у свему томе али и свих других ствари које су труле у узурпираној држави Србији – велики део француских средстава масовног информисања био би заинтересован за дешавања код нас. Прича о „звучном топу“, криминалу, угрожавању грађанских права и сличним Вучићевим неделима, брзо би се прелила у Француску, а његов боравак у њој би се претворио у пакао. Још и да је анимирана наша дијаспора да у тој земљи протестима дочека српског диктатора, он би болно осетио колико пече пламен демократског негодовања.
Пропустили смо све то да приредимо Алеку; уместо тога он је уз помоћ Француза ојачао своју позицију у ЕУ. Слично је било и када се радило о потписивању коалиционог споразума о формирању нове немачке владе. Чим се то десило, и то баш док је Вучић био у Паризу, требало је организовати митинг испред немачке амбасаде у Београду уз постављање питања (тада још) немачком мандатару Мерцу – да ли ће наставити неоколонијалну (да не кажем неонацистичку) политику Шолца, која подразумева спровођење опасног литијумског експеримента над народом једне мале и сиромашне земље „на брдовитом Балкану“? То у том тренутку не би остало непримећено од стране немачких медија уз сав потенцијал који се тако добија за скретање пажње тамошњој јавности на наше велике диктаторско-криминалне проблеме.
Све то српска доминантно прозападна опозиција и са њом повезана тзв. интелектуална заједница, није покренула – штавише и одбила је такве предлоге – јер се и даље бори за наклоност европских евроатлантиста. Рачуна да ће пре или касније да им дојади Вучић, односно процениће да му је рок трајања истекао, па ће заиграти на његове опоненте који су спремни да наставе садашњи прикривени НАТО и у много чему другом антисрпски курс, а можда и да га учине бржим и нескривеним. Но, зашто студенти не покрећу такве акције?
То ми није јасно. Надам се да Марта Кос, ЕУ комесарка за проширење, није у праву када каже да студенти и ЕУ имају исте циљеве, односно да са њима раде неке НВО, финансиране од стране Брисела. Ипак, прибојавам се да су агенти евроатлантског утицаја продрли и у неке центре студентског одлучивања, те спречавају да се њихове антирежимске акције учине геополитички и национално продуктивним. Ствар је у томе што ЕУ само жели да ограничи Вучићев апсолутизам и сукцесивно почне да припрема терен за промене – које би кулминирале највероватније тек 2027. године – у оквирима круга експонената евроатлантске политике у Србији, никакво ван њега!
За оне који траже изнутра али и споја слободну Србију, то је неприхватљиво. По ЕУ моделу наша земља неће постати ни истински демократска – сетимо се само „Случаја Ђорђеску“ у Румунији или онога што се десило са Марин Ле Пен у Француској – нити ће наћи место које јој одговара у свету. Ако већ нисмо били део ЕУ и НАТО екипе када је она отимала и међусобно делила светско богатство, бесмислено је да се укрцавамо на њен већ озбиљно оштећени преостали европски брод (амерички је добио ново, антиевроатлантско вођство), чија будућност је крајње неизвесна.
Ако нам је икада требала истински избалансирана спољна политика и војна неутралност уместо контрапродуктивног сврставања – уз изградњу функционалних партнерских веза са Москвом, Вашингтоном и Пекингом, упоредо са европским средиштима моћи – то је баш сада случај када се поново успоставља нови светски поредак. Наравно, нереално је о томе размишљати док Србију води Вучић или када би он поделио контролу над нашим националним кормилом са другим НАТО квислинзима. Сви они знају само за једну страну света!
На нама је да наставимо да се боримо да тако не буде, али овај пут нећу дуже о томе. Намера ми је овај пут да пре свега скренем пажњу на штетност онога што је код нас – сада када смо посесивно заокупљени унутрашњом политиком и разочарани у све велике силе које и даље налазе интерес да играју са Александром Антисрбином – јако распрострањено и веома штетно. То је геополитички нихилизам.
Не падајмо у ту замку! Мала земља као што је Србија ништа не може до краја да уради сама. И за бољу унутрашњу политику у ужем смислу, а камоли за све оно што је важно за заштиту наших националних интереса, неопходна нам је промишљена асиметрична сарадња са релевантним спољним силама. Немојмо из беса да се понашамо као Енвер Хоџа (1908-1985) и игноришемо екстерне прилике или да ствари буду и горе, из ината радимо у геополитичкој сфери себи на уштрб.
Тај албански комунистички диктатор – вратимо му се да би било јасније о чему се ради – прво се ослањао на Титову Југославију па се онда са њом разишао 1948. године и потпуно оријентисао на Совјетски Савез. Са њим је, умногоме због личне сујете и идеолошке заслепљености, почео да се свађа 1960. да би 1968. сукоб кулминирао, а Албанија изашла из састава Варшавског пакта. Њен кљуни савезник у наредним годинама биће Кина, али крајем 70-их – упоредо са кинеско-америчким отопљавањем – Тирана ће се и са том силом олако посвађати. Енвер Хоџа ће ускоро и Пекинг, као што је већ учино са Москвом, оптужити за „ревизионизам“ односно издају изворног марксизма-лењинизма. Не треба ни рећи, његови односи са Западом остаће доследно непријатељски, а од целог света херметички изолована Албанија услед плахе љутње њеног вође на све и свакога, тонуће у све већу беду.
Ми данас, вероватно и са свише основа, можемо да пребацимо штошта и Москви те Пекингу, који и даље својом подршком олакшавају Вучићу да вара део спрске патриотске јавности, а камоли да имамо много тога да кажемо Бриселу, Берлин, Паризу, Вашингтону, који ем раде са овдашњим диктатором, ем су чиниоци перманентног антисрпског геополитичког деловања (отмица Косова, рад на рушењу Републике Српске, перфидно увлачење Србије у НАТО са циљем да буде топовско месо за туђе интересе). Ипак, то није разлог да сами себи пуцамо у колена. Геополитика је ништа мање од унутрашње политике – (смирена) вештина могућег!
Два наша главна национална интереса су: 1) обезбеђивање спољне безбедности (како Републике Србије што подразумева и борбу за косовско-метохијски сегмент њеног територијалног интегритета, тако полазећи од тога да је она по уставу матична држава спрског народа у целини, и Срба у региону а пре свега РС); али и 2) стварање погодних услова за добар живот грађана (економски, унутрашња сигурност, образовање, социјална заштита). Мора се наћи баланс између свега тога, што значи да од геополитике и жонглирања са великим и регионалним силама не можемо да побегнемо.
Само што то треба да буде у интересу нације а не егоистичног властодржаца. И при томе тежиште односа, не затварајући друга врата, нужно је стављати на оне који највише доприносе и једној и другој групи наших националних приоритета. У том светлу посматрано, примера ради, Русија – кључни фактор подршке Србима у заштити спољне безбедности али и најважнији наш енергетски партнер – сигурно је на правом месту, али, разуме се, посматрано у духу те формуле, такође не смемо да на одговарајући начин не третирамо и друге битне земље. Само што увек морамо да полазимо од својих националних интереса а не да их запостављамо да би нас неко потапшао по рамену. Принцип „сир за паре“ важи не само на пијаци, већ и у геополитици.
Како је говорио филозоф Спиноза – не љути се због неправде, већ изведи закључак, запамти шта је било, и у складу са тим, водећи рачуна о својим интересима, хладне главе поступај! Тако ствари стоје са међународним односима, али и у домену унутрашње политике, а све то је повезано у једну државотворну или, ако нема памети и добре воље, државоразорну целину.
Полазећи од тога – али и од конкретног примера како смо могли (а нисмо) Вучићеву посету Француској или немачко уобличавање нове владе, да искористимо за своју борбу за ослобођење Србије – мењајмо однос према (гео)политици набоје а не нагоре (што представља запостављање њеног значаја), ако искрено желимо да ишта корисно постигнемо за нацију. Студенти, који и даље уживају највеће поверење друштва, о томе али и значају Косова, Републике Српске али и српског питања у Црној Гори, те руско-српских веза – морали би под хитно да у пракси поведу више рачуна!
