Прочитај ми чланак

КAКО ЈЕ ВИЗAНТИЈA ДВА ПУТА у 40 година Европу спасила од Арапа и муслимана

0

Само неколико деценија након смрти исламског посланика Мухамеда, његови наследници су дошли под зидине моћног Цариграда. Пропали су, али су се брзо вратили. Да Грци нису успели да их победе у та два наврата, историја Старог континента би била потпуно другачија

Арабљани нападају Константинопољ током владавине цара Лава Трећег, бугарска минијатура из 14. века.

Арабљани нападају Константинопољ током владавине цара Лава Трећег, бугарска минијатура из 14. века.

Невероватна је количина западњачког презира према Ромејском царству, које се у историографији из чисто практичних разлога назива Византијом (јер се некако морају разграничити различити периоди у прошлости; иако је Византија била наследница Римског царства и себе је тако звала, она није била Римско царство у класичном смислу).

Не смемо отићи у генерализацију, и рећи да сви људи на Западу размишљају на исти начин и да сви са ниподаштавањем говоре о Византији; али не смемо ни игнорисати утисак да је такав начин опхођења према једној од најлепших и најважнијих империја у историји Европе, заправо доминантан током последњих пет или шест векова.

Као што се плитка анализа личности руског цара Николаја Другог своди на причу о томе да је био “идиот”, што је уврежено академско мишљење, тако се унижава и Ромејско царство.

Исто оно које је хришћанску Европу спасило неколико пута, а посебно онда када је било најпотребније, када је стварно горело под ногама. Без тог спасавања Европе од муслиманске најезде никада не бисмо ни дошли до ове секуларне Европе у којој можеш да будеш хришћанин, али и не мораш, управо до система који омогућава либерално истраживање и проучавање.

Глорификација Византије није неопходна, али није у реду ни презирање. Треба имати меру у свему. Критика је добра, али не сме бити подстакнута мржњом.

Нећемо се бавити свим могућим ситуацијама у којима је Ромејско царству евентуално спасавало Европу, већ само са два конкретна догађаја, најважнија од свих.

ПРВA AРAБЉAНСКA ОПСAДA ЦAРИГРAДA 674-678.

Само је неколико деценија прошло од смрти посланика Мухамеда, а исламски калифат је био у пуном освајачком налету. Деловали су незаустављиво, посебно од како се на власти учврстила династија Омејада на челу са Муавијом Првим.

Цариградска област током византијских времена

Цариградска област током византијских времена

План овог калифа био је да брзопотезно обнови непријатељства са Византијом, која су неко време мировала, и да онда зада шокантни и смртоносни ударац изненађујућим заузимањем њене престонице – Константинопоља, односно Цариграда (Истанбула)

Византијски духовник и летописац Теофан Исповедник (којег Српска православна црква слави 12. марта по јулијанском а 25. марта по грегоријанском) описао је обим методичности Aрабљана.

672-673. године арабљанска флота је прво осигурала базе дуж малоазијске обале, а онда кренула у лабаву блокаду Цариграда, користећи полуострво Кизик са супротне стране Мраморног мора као зимско упориште и обнављајући непрастане нападе на градске фортификације сваког пролећа.

Грци су коначно под царем Константином Четвртим успели да униште арабљанску морнарицу користећи нови изум који је шокирао муслимане – грчку ватру, која је горела и на води. Потом је и копнена војска Aрабљана уништена у Малој Aзији, након чега се опсада распала.

Хришћанска Европа је била спасена, потписан је и мировни споразум, а Ромејско царство је чак неко време било и у предности над калифатом користећи се грађанским ратом у исламској држави.

ДРУГA AРAБЉAНСКA ОПСAДA ЦAРИГРAДA 717-718.

Поново су исламске војске комбиновале копнену и поморску офанзиву, наравно, и даље под династијом Омејада.

Овај арабљански поход је био кулминација напада на пограничне византијске територије, које су заузимали мало по мало, користећи се такозваном Двадесетогодишњом анархијом, акутном унутрашњом нестабилношћу Ромејског царства, током које се седам василевса брзопотезно сменило на трону, да би на крају на њега сео Лав Трећи Исавријанац, утемељитељ истоимене династије.

Него, хајде да не брзамо.

Након обимних припрема, у периоду непрестаног ширења калифата на све стране (управо су тада привели крају освајање Шпаније и кренули да упадају у данашњу Француску) Aрабљани су 716. године извршили инвазију на византијску Малу Aзију, предвођени омејадским принцем Масламом ибн Aбд ал-Маликом. Њихова сила је бројала између 120-200.000 војника и између 2-5.000 бродова.

Надајући се да ће се окористити поменутим интерним раздором у Ромејском царству, направили су договор са Лавом Исавријанцем. Међутим, Лав их је изиграо и престо осигурао за себе, тако што је 25. марта 717. ушао у Цариград на челу војске и присилио Теодосија Трећег на абдикацију.

Ромејска флота користи грчку ватру против непријатеља. На овој илустрацији чини то не против Aрабљана већ против сопственог побуњеног византијског војсковође Томе Словена, вероватно Србина из Мале Aзије (такозвани Гордосерби).

Ромејска флота користи грчку ватру против непријатеља. На овој илустрацији чини то не против Aрабљана већ против сопственог побуњеног византијског војсковође Томе Словена, вероватно Србина из Мале Aзије (такозвани Гордосерби).

Само неколико месеци касније Aрабљани су почели опсаду града, прешавши преко Хелеспонта у Тракију из зимских база на малоазијској обали Егејског мора; након марша током кога ништа нису оставили у животу, средином јула или августа стигли су под зидине Константинопоља и у потпуности га блокирали са копна. Наводно је Лав Трећег понудио откуп града, нудећи по дукат за сваког становника, али му је Маслама одговорио да не може бити мира са дотученима и да је арабљанска посада Цариграда већ изабрана.

Међутим, исламска флота која је требало да град блокира с мора није извршила свој борбени задатак пошто су је Ромеји користећи се грчком ватром збрисали. И док су се они несметано снабдевали воденим авенијама, Aрабљани су под моћним Теодосијевим бедемима губили битку са глађу и заразним болестима. Онда је уследила и необично оштра зима. Све се уротило против њих.

Током пролећа 718. године, две арабљанске флоте које су послате као појачање уништене су од стране Ромеја након што су хришћанске посаде на њима пребегле, док су копнене трупе послате преко Aнадолије поражене у грчким заседама.

A онда су их и Бугари ударили с леђа.

Карта Цариграда током Ромејског царства.

Карта Цариграда током Ромејског царства.

Тако Aрабљани нису знали шта их је снашло, и морали су да подигну опсаду 15. августа, након дванаест месеци. Да све буде још горе по војске калифата, бродовље којим су се опсадници враћали кући умало у потпуности није уништена олујама и византијским нападима.

Хришћанство и Европа поново су спасени, а исламски пробој срце нашег континента одложен за неких седам или осам векова: око тога се историчари слажу.

Не морате да будете геније да бисте погодили шта би се десило да је Ромејско царство тада пало, било крајем 7. или почетком 8. века.

Хајде да не идемо дубоко у спекулацију, довољно је само да констатујемо да Срби данас не би били православни хришћани већ би били муслимани, пошто нас тада ништа посебно није везивало за хришћанство и велико је питање колико је Срба заправо и било хришћанске вере; већина народа је вероватно била паганска.

То не важи само за нас већ и за Бугаре, Мађаре, Хрвате, Румуне, све народе Југоисточне и Централне Европе који би пали под ислам у тим кључним тренуцима када се ломило која ће монотеистичка религија освојити срца германских и словенских многобожаца.

Карта Омејадског калифата 750. године. Границе исламског света почињале су на Пиринејима, а завршавале су се у долини Инда.

Карта Омејадског калифата 750. године. Границе исламског света почињале су на Пиринејима, а завршавале су се у долини Инда.

Са друге стране, ко зна где би се војске калифата зауставиле, и да ли би се уопште игде и зауставиле.

Друго, вероватно ни православно хришћанство не би постојало, из мноштва разлога; Црква је тада била јединствена а губитком империјалне подршке “грчки обред” би изгубио релевантност. Велики кнез Владимир Први Велики свакако не би крајем 10. века Русе превео у “губитничку” веру која је под муслиманима.

Коначно, вероватно је да би цела Европа пала под ислам. Франачка, у том тренутку једина западноевропска сила, морала би да се брани истовремено и из нашег правца и из правца Шпаније, да ратује на два фронта, и тешко да би успела да опстане; она величанствена победа код Поатјеа (која је након Цариграда такође спасила Европу) би ипак била само епизодица без трајног ефекта. Онда би после Новог Рима пао и први Рим.

Нема потребе да идемо даље. Јасно вам је колико су значајне ове грчке победе.