Прочитај ми чланак

Како је Ватикан искривио чињенице о Боју на Косову?

0

Вековна тежња Римокатоличке цркве за продир на исток наилази увијек на исту препреку, православни народ. Ту непремостиву препреку она безуспешно покушава да премости

Ватикан настоји да искриви српску историју, да уништи сјећање на поријекло, да би Србе приказали као безначајан народ који се на просторе Балканског полуострва доселио у ВИ или ВИИ вијеку, и да ово нису територије на којима су одувијек живјели.

Римокатоличка црква се никада не одриче своје политике. Она то проводи огњем и мачем, пером и ријечју и на сваки други могући начин, при чему је важно само то да циљ оправда средство, каже академик Србољуб Живановић.

У томе им огромну помоћ пружају и српски званични “историчари”. Понижавајућа је чињеница да су Срби, који су од давнина у вртлогу свјетске историје, мало урадили да своју историју истраже како треба, прикупе све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје.

Ово се односи и на славно Требиње са својим несумњивим историјским значајем.

Уместо тога, дозвољено је фалсификаторима “западне школе” да српски народ учи лажима и прекраја историју. Србима су, наводе историјске чињенице, плански уништавани историјски записи, како би их држали у незнању и лакше владали њима.

Ватикан то ради јер старо правило гласи: “Ако хоћеш да уништиш неки народ, уништи му историју“.

Међутим, у посљедње вријеме се у јавност све више пробија Српска аутохтонистичка историјска школа, која износи конкретне чињенице о томе да је центар, извор и колијевка европске цивилизације Балканско полуострво.

Како је Ватикан искривио чињенице о Косовском боју?
У школи смо учили, а и данас се учи, да смо поражени у боју на Косову, да је наша војска потпуно уништена, а наша држава пропала. Косовски мит је један од темељних духовних ослонаца који је одржао српски народ у тешким временима кроз која је пролазио.

Прича о поразу потекла је од римокатоличке цркве, а не од српског народа. А како су успјели да побједу претворе у пораз!?

Да ли сте чули за Други косовски бој?
Коначно увидјевши да Европи пријети велика опасност од Турака, Ватикан је основао тзв. “Фирентинску унију” 1439. године, сакупио војску и послао је да спријечи даљи продор Турака ка Европи.

Тако се 1448. године одиграо Други косовски бој.

Римски папа је послао своју војску крсташа, војску европских владара који су њему били одани на Косово да ратују против Турака. Међутим, Срби се нису одазвали папином позиву и Ђурађ Бранковић је одбио да учествује у бици, иако се битка фактички водила на његовој територији (о његовом ранијем сукобу са Ватиканом прочитајте ОВДЈЕ).

Најбројнију војску дала је Угарска, ојачаног влашким одредима. Војску је предводио Јанош Хуњади, док је Турке предводио султан Мурат ИИ.

План је био да се угарска војска на Косову споји са снагама Ђурађа Кастриота Скендербега и да на тај начин заједнички нанесу одлучујући ударац Турцима.

Међутим, Хуњадијеве трупе су потучене у бици на Косову пољу и то буквално до ногу и то прије него што су уопште стигле да се споје са Скендербеговом војском.

Битка се одиграла између 17. и 20. октобра 1448, а завршила се потпуним сломом угарске војске, док је сам Хуњади напустио бојно поље 19. октобра.

Хуњади се у Србији понашао као на непријатељској територији, па је у повратку према Мађарској заробљен од снага српског деспота Бранковића. Иако су Османлије тражиле да им Бранковић преда Хуњадија, он је то одбио и предао га назад Мађарима уз откуп од 100.000 дуката.

А зашто се он овако понашао?
У нашем народу скоро је непознато да је Угарска напала Србију непосредно послије првог Косовског боја, 1390. године. У тој бици су Угари претрпјели потпуни пораз. То је још један битан доказ да српска војска није поражена на Косову.

Ако је српска војска уништена на Косову, као што нас уче, ко се онда супротставио Угарима и на крају их и побиједио!? И како је Србија окупирана тек 70 година послије Косовске битке 1389. године!?

Римски папа је за пораз у Другом косовском боју окривио Србе, који се нису одазвали позиву да учествују у бици. Ватиканци су тврдили да је син Вука Бранковића, Ђурађ, издао на Косову.

Касније је ова лаж пренесена са другог на први Косовски бој. Тако је настало погрешно народно вјеровање да смо поражени у првом Косовском боје и да је Вук Брановић издајник.

Овим фалсификатом тешко је оклеветана и славна династија Бранковић (Младеновић), чији је родоначелник Младен управљао подручјем Требиња.

Овај папски фалсификат, први пут се појавио у књизи “Краљевство Словена” Мавра Орбинија. Иако је у овој књизи Орбини изнео значајне податке за историју Срба, погрешно је унио и овај фалсификат, почетком 17. вијека. Тиме је битно допринио погрешној теорији да су Срби поражени у првом Косовском боју.

А истина је сасвим друугачија!
Турци су заиста побиједили, али у Другом косовском боју, у коме српска војска није ни учествовали. А да су Срби побиједили 1389. године може се видјети и у најстаријим записима који потичу од самих учесника боја. Доказ је и писмо краља Стефана Твртка И Котроманића на основу кога је јасно да није било издаје од стране Вука Бранковића и да су Срби изборилу убједљиву победу против Турака.

Још један значајан доказ дали су и венецијански трговци, који су посматрали Косовску битки 1389, и о славној српској побједи обавијестили Европу. По њиховим казивањима, чак су и на париској катедрали Нотр Дам звонила звона у част српске побједе на Косову пољу.

А зашто Турци крију истину о поразу у Косовској бици 1389. године, најбоље објашњава Мавро Орбини који у својој књизи о Турцима каже: „Овај народ је веома постојан у ћутању и чувању тајни које су за њих неповољне, те им је немогуће ни застрашивањем ни обећањима извући из уста ријеч којом би наговијестили оно што њихови господари желе да остане у тајности.“

До краја XВИ вијека записане су свега двије-три српске народне пјесме, а већ у XВИИИ вијеку на стотине. Пјесничко предање о Боју на Косову, какво мање-више данас познајемо, међу првима је записао црногорски пјесник и барски надбискуп Андрија Змајевић (1672-1727). Тако је искривљени косовски мит у народном предању опет везан за једног римокатолика.

Податак о издаји Вука Бранковића такође се појављује први пут у књизи Марва Орбина.