Крај Првог светског рата донео је велику политичку промену на подручју данашње Војводине, а у тим догађајима готово пресудну улогу имали су суботички национални прваци. Није отуда ни чудно да Велика народна скупштина, одржана 25. новембра 1918. године у Новом Саду, има посебан значај за словенски живаљ. Историчар Мирко Грлица из Градског музеја у Суботици објашњава да то има и своје историјско оправдање.

– Када говоримо о Великој народној скупштини, говоримо о одлукама које се тичу Бачке, Баната и Барање, али да би се разумеле њене одлуке потребно је вратити се у 19. век и негативно искуство српског грађанства из револуције 1848/49. године када након великих жртава они нису добили готово ништа. Створено је Војводство Србије и тамишки Банат које је било више немачко него српско. Због тога, српско грађанство, као потпуно аутохтона друштвена креација, почиње да се самоорганизује, повезује са Србима у Хрватској, израстајући у значајан политички фактор који своју економску снагу црпи из Српске банке основане у Загребу и из мреже задруга које обједињавају ситне произвођаче. Ова заједница постаје и богатија и образованија од просека тадашњег друштва и у њој се формира политичка мисао у сазвучју с најмодернијим историјским тенденцијама и ти ставови имаће утицаја на простор Војводине – објашњава Грлица.

Историографија мање говори о размимоилажењу у политичкој мисли на простору Бачке, Баната и Барање, које се огледа и у либерално-демократској мисли коју предводи Васа Стајић, Петар Коњовић, Игњат Павлас и радикалској на челу с Јашом Томићем, а која су трајала све до Велике народне скупштине. Када је српска војска већ прешла у Банат и Бачку, почеле су и политичке припреме за припајање Краљевини Србији и док је радикалска струја била за директно спајање са Србијом, демократска је заговарала да се прво обави уједињење бивших аустроугарских земаља преко Краљевине Словенаца, Хрвата и Срба и да се онда она уједини с Краљевином Србијом. Занимљиво је да обе ове политичке опције, недељу дана пред Велику наредну скупштину, контактирају с представницима владе у Београду, и, неочекивано, обе добијају подршку власти Краљевине Србије. Због тога се одржава заједнички састанак где уз пресудни утицај Богдана Гавриловића, ректора Београдског универзитета, доносе компромисно решење: иде се на уједињење преко тзв. загребачке опције, а ако случајно они не прогласе уједињење с Краљевином Србијом, тада ће представници Бачке, Баната и Барање самоиницијативно да се прикључе Србији.

– Сагласни с таквим ставовима, дан уочи Велике народне скупштине, окупљају се прваци словенског живља и у Суботици како би изабрали 75 делегата. Наредног јутра када крећу за Нови Сад, како нам сведочи недовољно коришћен историјски извор православни свештеник Марко Протић иду помешаних осећаја. Јер, из Баната су у Суботицу стигли делегати који ће с њима продужити за Нови Сад, а који на рукама носе пришивену српску тробојку и натписе „Живела Велика Србија”. Пред Велику народну скупштину, Јаша Томић излази с документом који му је потписао министар Нинчић да се Бачка, Банат и Барања прикључе Краљевини Србији. То изазива негодовање суботичких делегата, који имају инструкције са своје скупштине, и ако се они успротиве то би довело у питање одлуке Велике народне скупштине – наводи Грлица.

Током званичног дела Велике народне скупштине, пошто је прочитана резолуција да се Бачка, Банат и Барања прикључују Краљевини Србији а да се бирају делегати за контакт с владом у Београду, међу којима је и католички свештеник Блашко Рајић, према сведочењу учесника, читава маса се усталасала, затраживши да им се обрати свештеник, који је носио ореол отпора мађарској власти.

– Рајић је тада подржао резолуцију, односно прикључење Краљевини Србији, што је поздрављено бурним одобравањем. Када је касније упитан да објасни зашто је променио ставове објаснио је да је сматрао да је судбина овог региона сигурнија и извеснија уколико се прикључи Србији, која је била на страни чланица Антанте, него посредно преко Краљевине Словенаца, Хрвата и Срба које су биле део Аустроугарске и тако противнице Антанте. То је реално размишљање у тренутку када је још далеко био Тријанонски споразум и повлачење граница – каже Грлица.

Ипак, историчари данас знају да је Велика народна скупштина која је узбуркала национална осећања словенског живља ипак имала само манифестациони карактер, а да су одлуке доношене негде другде. У овом случају, конкретно, „дозволу” да се Бачка, Банат и Барања припоје Краљевини дао је француски генерал Франше д’ Епере као командант савезничких снага, оног тренутка када је у договору с регентом Александром одобрио да српска војска пређе Дунав у свом победничком походу.

(Политика)

Ознаке: Бачка, Блашко Рајић, Војводина, Први светски рат., припајање србији