Прочитај ми чланак

КАКО ЈЕ СРПСКИ ВОЈНИК ТУКАО ШВАБУ: Последњи метак добио битку

0

467749_120726c1_f

Армијски генерал и носилац три Карађорђеве звезде Ђорђе П. Ивковић рођен је 4. маја 1894. године у Врању, где је учио основну школу и гимназију. Оставши без оца још у раном детињству, ступио је 1911. године у Војну академију у Београду, али је био и дипломирани правник Београдског универзитета. У српско-турски рат 1912. године ушао је као питомац 44. класе.

Храбре војничке и официрске врлине Ивковић је испољио и у наредним ратовима, Другом балканском у надолазеће балканске ратове и Великом рату. О јунаштву и храбрости генерала Ђорђа Ивковића, о његовим ратним заслугама, најбоље говори образложење за виши официрски чин у предлогу генерала Бранка Јовановића. У предлогу за унапређење Ивковића читамо следеће: да је током оба балканска рата, у којима је од водника догурао до четног командира, „у борби на Крушкоградским положајима од 4. до 19. септембра 1916. године преданим вршењем службе.“

Истакао се и „25. и 26. септембра 1918. године приликом напада на Бели шанац, тиме што је успео да пребаци свој вод и подвуче га под ћувик да привуче непријатељску ватру на себе и да ватром свога вода обезбеди пребацивање целе чете. Примио је 2. октобра 1916. године команду над четом, пошто му је командир погинуо и на положајима Креста и Кола, водио с непријатељем непрекидно борбу бомбашким одељењима и патролама“. 

Највиша одликовања

Из ратова које је Србија непрекидно водила од 1912. до 1918. године Ђорђе П. Ивковић је изашао не само са вишим официрским чином, него и са највишим српским и француским одликовањима. То су биле три Карађорђеве звезде са мачевима, Златна медаља за храброст, Бели орао, као и француски Ратни крст са златном палмом и још многа друга одличја.

Затим, „6. октобра 1916. године био је са четом међу првим при заузимању непријатељског положаја и гоњењу непријатеља од његове утврђене линије Редут“, а „28. октобра 1916. године добио је задатак да се са четом пребаци на леву обалу Ченгелског потока и нападне непријатеља у рововима, који су били добро осигурани гвозденим кољем и препреком од жице…

Пребацио се са четом и обухватним нападом приморао Бугаре да се повуку из ровова које је посео. У току ноћи одбио је један непријатељски контранапад. Освајањем ове утврђене тачке допринео је да се ослободи ужасне непријатељске ватре лево крило 14. пешадијског пука, која му је спречавала кретање у напад. Сутрадан, 29. октобра, кренуо је чету са овог положаја под врло јаком непријатељском ватром и имао успеха… Избио је први са четом у село Полог и кренуо напред.

У Чегелском потоку изнад пута који води из села Чегела за Орахово, наишао је са четом на непријатељску хаубицу од 155 мм која је дејствовала убиственом ватром на наше трупе. У тренутку када је хаубица напуњена, последњим метком упао је са четом међу преплашену послугу, која је после кратке борбе делом заробљена, а делом потучена. Заробио је том приликом 10 војника и запленио хаубицу. Лагано, али сигурно отварао је пут ка јуришној зони и 2. новембра 1916. године заузео на јуриш Башот, а потом продужио гоњење поколебаног непријатеља. Са четом је први избио на Башот, иако је имао пред собом и делове 11. немачког пука“.

А „7. новембра 1916. године на Трпезастој коси, између Калуђера и Каменитог ћувика, својом иницијативом извршио је три јуриша са четом, један из првог борбеног реда на непријатеља који се огорчено бранио. Јуриши су му заустављени знатним снагама немачких трупа, али га неуспех и контузија нису ни за тренутак поколебали већ је своје људе прикупио и у току целе ноћи се утврђивао пред непријатељским рововима. Био је на истом положају 7. новембра 1916. године, а у тренутку кад је са четом спремао јуриш пао је тешко рањен парчетом од непријатељског зрна и при томе изгубио једно око. Похваљујем поручника Ђорђа П. Ивковића за храбро држање и пожртвовање у борбама и хладнокрвно и умешно командовање четом“.

(Вести)