Прочитај ми чланакИако се током самита Шангајске организације за сурадњу (ШОС) у Ташкенту видело да се тежиште светске политике пребацује на евроазијски простор, вест коју је потврдио ТАСС спада у рубрику „веровали или не”.
Иако се током самита Шангајске организације за сурадњу (ШОС) у Ташкенту видело да се тежиште светске политике пребацује на евроазијски простор, вест коју је потврдио ТАСС спада у рубрику „веровали или не”. Није јасно зашто је ту информацију тешко пронаћи на енглеском језику и зашто је прећутана у западним медијима, али ради се о томе да су владе Сирије, Египта и Израела упутиле службени захтев за приступ ШОС, и од тога се не може побећи.
“Међу онима који се желе придружити активностима ШОС у било ком својству су Сирија, Египат и Израел. Израел је последња земља која је поднела захтев за статус партнера за дијалог. Ова питања ће се постепено решавати. Ми смо објаснили нашим пријатељима и колегама да смо срећни што смо примили њихове захтеве”, изјавио је на конференцији за медије у Ташкенту Бахтијар Хакимов, посебни изасланик Владимира Путина у ШОС.
“Међу овим земљама су и неке које су послале службене захтеве за добијање статуса проматрача, али прво би требало говорити о могућности давања новим земљама статус партнера за дијалог. Сирија и Египат су своје захтеве упутили прошле године, док је Израел то учинио током 2016”, рекао је Хакимов и додао да је 2015. и Авганистан поднео захтев за чланство у ШОС. Према његовим речима, и Бангладеш је упутио захтев за чланством у организацији.
“Али ми смо им објаснили да је потребно ићи полако, јер у оквиру ШОС од сталних чланица можда нећемо добити одобрење за давање пуноправног чланства или статуса посматрача свима који затраже, те да би земље подносиоци захтева требало да крену од партнерства за дијалог, а онда се постепено може добити статус посматрача и на крају пуноправно чланство”, објаснио је Хакимов.
ПРЕЋУТАНА ВЕСТ У ЗАПАДНОЈ ШТАМПИ
Помоћник руског председника Јуриј Ушаков рекао да ће током самита ШОС идуће године у Казахстану примити нове чланице у организацију, а очекује се да ће после Индије и Пакистана, који су пуноправни чланови постали ове године, следеће године то постати Иран. Према Ушакову, руска страна не види никакве препреке да задовољи захтеве Ирана. За сада су пуноправни чланови ШОС Кина, Русија, Пакистан, Индија, Казахстан, Таџикистан, Киргистан и Узбекистан.
Државе посматрачи су Авганистан, Белорусија, Монголија и Иран а партнери за дијалог Јерменија, Азербејџан, Камбоџа, Непал, Турска и Шри Ланка. Следеће године Иран готово сигурно постаје пуноправни члан, а на самиту у Казахстану за годину дана ће се одговорити Сирији, Египту и Израелу на њихов захтев да се придруже активностима ШОС.
Није познато зашто је прећутано да је Египат, као најмногољуднија арапска земља, упутио овај захтев, а за њим и Израел, иначе заклети непријатељ Ирана и Сирије и блискоисточна нуклеарна сила. У сваком случају, без обзира на разлике и наизглед непремостиви јаз међу неким земљама, сама чињеница да би у својству партнера за дијалог или посматрача могли учествовати у раду ШСО је изненађујућа.
О томе се кратко расправљало 2011. године, кад је неслужбено било речи о приступању Израела ШСО и да ли би то могло да умањи напетост са Палестином? Одговор је био да је то „немогуће“, јер је Израел савезник САД и НАТО, чиме би остао без њихове подршке, а Палестинци су савезници са арапским земљама и Ираном, који је савезник Русије и Кине управо у оквиру групе ШОС”.
Али сад, кад је упућен захтев Тел Авива организацији, чини се да је немогуће постало могуће иако је још рано говорити о било каквом пуноправном чланству или статусу посматрача за све три наведене земље. Са друге стране, Сирија, Египат и Израел тражили су да се придруже ШОС, и то је неупитно. Са сиријске стране захтев је вероватно искрен, вероватно и од стране Египта, а шта Израел тиме жели да постигне, за сада није јасно. Али остаје чињеница да је и Израел поднео захтев, и то у тренутку кад се у Ташкенту разговарало о уласку Ирана као пуноправног члана.
Кинески Глобал тајмс пише да је последњим самитом у Ташкенту, на коме је ШСО обележила 15 година постојања, дошло време да се преиспита прошлост и погледа у будућност. Индија и Пакистан су и службено примљене у ШОС, а ширење организације указује на њену атрактивност и позитивне изгледе за будућност.
“Запад је често умањивао значај ШОС, јер је група основана тек 2001. и често су се истицали неки проблеме унутар ње, као што су различите вредности, степен развоја и величина држава чланица уз непостојање једне земље која би била лидер у организацији”, пише Глобал тајмс, описујући типичан ментални склоп унутар НАТО, где влада једноумље често наметнуто силом, а јасно се зна се и ко је “велики вођа” организације.
КАКО ЈЕ НАСТАЛА ШОС
Ипак, упркос тим недореченостима, ШОС непрестано расте. Иако не предузима “сензационалне акције”, јасно се залаже за изградњу боље будућности. Тешко је јасно дефинирати ШОС у односу на било коју западну организацију као што су НАТО или ЕУ. ШОС је настала као организација за сарадњу у борби против тероризма или против „три зла” у Централној Азији – тероризма, сепаратизма и верског екстремизма.
Касније се сарадња проширила на економско и културно подручје, али и многа друга. Због нестабилне ситуације 90-тих, Русија, Кина и земље Централне Азије дефинисале су главна “три зла” која би требало сузбити, јер им је свима претио нестанак са политичке карте света. На свом су путу земље “Шангајске петорке”, данас ШОС, проводиле су антитерористичке операције, док је Human Rights Watch критковао земље групе да „у борби против тероризма крше међународне законе о људским правима”.
Али, како се чини, САД и ЕУ, бар у овом тренутку, тешко да ће моћи било коме постављати икаква питања и вечно оптуживати друге за “кршење људских права”, поготово не ШОС. Нешто слично се дрзнуо амерички Конгрес, који је почетком јуна индијског премијера Нарендру Модија, који је у Вашингтону био гост, критиковао због смртоносних нереда од пре више од десет година и актуалног стања људских права у Индији, па су произвели супротан учинак и Моди је по повратку у Њу Делхи одлучио да ојача везе са Пекингом и Москвом.
Са земљама које су пуноправне чланице и онима које имају статус посматрача, ШОС даје наду у реализацију свих својих пројеката. Азијски континент је успоставио другачији облик кохезије од оног из времена Хладног рата, што на Западу никако не могу да разумеју. ШОС је постала нова група нација, а чине је географски блиске земље које се суочавају са сличним изазовима.
ШОС ради заједно у складу са захтевима и потребама својих чланова, тежећи да буде од користи свима, док државе чланице не морају да трпе никакве одлуке организације ако нису у складу са њиховим интересима, што се баш не може рећи за ЕУ и НАТО. Чини се да је овај модел атрактивнији од успостављања једног наднационалног центра моћи, попут Брисела, што се видело и у резултату референдума у Великој Британији.
Током Хладног рата многе међународне организације имале су стране стратешке супарнике, али их ШОС нема и као организација није усмерена против било кога. Са чланством Индије и Пакистана ШОС се више не може назвати „источном НАТО”. Уствари, било која страна сила која ШОС види као претњу, остала је под доминацијом хладноратовског менталитета.
Те сумње настају веројатно зато што је Западу, нарочито САД, добро познато да је отишао предалеко у притиску на Кину и Русију. Сад је забринут да ће ове две земље изградити супарничку “војну организацију”. Али, само кад би хтео, Запад би са ШОС могао да пронађе нови облик саживота и геополитичке сарадње на обострану корист. То се, наравно неће догодити, али то није проблем ШОС, организације чији би пример требало да следите и остале интеграцијске групе.
“Стране силе попут САД би се са више поштовања могле односити према ШОС. Глас ШОС, на пример, по питању Јужног кинеског мора глас је незападног света. Вашингтон ће имати озбиљних проблема ако погрешно интерпретира овај глас”, закључује кинески Глобал тајмс.
У сваком случају, на 15. годишњицу постојања ШОС може да каже да је екстремизам у Централној Азији значајно смањен и земље региона су, захваљујући заједничким напорима, остале стабилне, а групи желе да се придруже и нове чланице. Каква ће бити судбина захтева Сирије, Египта и Израела, тренутно нико не може да предвиди, али је то вест која се никако не сме прећутати.
