Константин Велики извео је „коперникански обрт“ почетком четвртог века када је хришћанство легализовао а Цркви дао привилеговани положај у држави и друштву, али је тек крајем тог столећа цар родом из Шпаније урадио оно што масе најчешће приписују најславнијем Нишлији

Теодосије I, познат и као Теодосије Велики, живео је током четвртог века и био последњи император који је владао над оба дела Римске империје, и источним и западним. Уобичајена је заблуда да је цар Константин Велики уздигао хришћанство на ранг државне религије; то није тачно, најславнији Нишлија је обновио и напокон истински применио верску толеранцију, Цркви дао привилеговани положај у друштву, и био први император који је постао хришћанин (додуше на самрти), али је Теодосије тај који је хришћанство прогласио званичном вером царевине и покренуо процес забране свих других конфесија.

Ко је био Теодосије? Флавије Теодосије се родио 347. године у Кауки (данашња Кока) у Галицији, данашњој Шпанији; отац, такође Флавије Теодосије (због чега се у историографији назива „Старији“), био је војсковођа, док мајке историје није запамтила. Од ране младости је учествовао у очевим походима, ратујући против Пикта на северу Британије, Алемана на Рајни, Сармата на Дунаву. Имао је 28 година када му је отац осуђен на смрт и погубљен услед дворских интрига, после чега се повукао на породично имање у Кауки.

У то време, западним делом Римске империје владао је Валентинијан И, а источним делом његов брат Валенс. Валентинијан је преминуо новембра 375. (исте године када је погубљен Теодосијев отац) тако што му се крв излила у мозак док је викао на посланике германског племена Квада, који су га разљутили својим понашањем; наследили су га синови Грацијан и малолетни Валентинијан ИИ.

Када је Валенс погинуо код Хадријанопоља у бици против Гота 9. августа 378, Грацијан је Теодосија именовао за главнокомандујућег римске војске на истоку; овај је потукао Сармате 19. јануара 379. и био од стране легија извикан за источног августа. Да ли је то и била првобитна намера Грацијана, или је само био принуђен да такав развој догађаја прихвати као свршен чин? Историја не зна. Ако је и хтео за брата да сачува Исток, у том тренутку то није било реално: Валентинијан ИИ је био седмогодишњи дечак, а Грацијану, који је имао пуне руке посла са Алеманима и Вандалима на Рајни, је био потребан неко способан и кадар да реши готски проблем.

Као император седам источних провинција, Теодосије је најпре морао да осигура границу на Дунаву, због чега је почео да обнавља тешко страдалу војску. Али постојао је још један важан посао који се тицао религије. Оно што су Теодосије и Грацијан урадили 27. фебруара 380. године имало је далекосежне последице у којима ми до дана данашњег живимо: тог датума објавили су Солунски едикт којим је хришћанство уздигнуто на ранг државне религије, конкретно његова никејска, православна форма („православна“ у смислу „исправна у учењу“), чиме је стављена и тачка на проблем аријанске јереси врло раширене по Истоку (Запад, са којег је долазио Теодосије, био је за то време потпуно православан).

Солунским едиктом је, између осталог, било одређено да се верници надаље имају називати „католичким хришћанима“, баш тим речима. У документу се говори о „религији коју је донео Римљанима божанствени апостол Петар“, а од савременика се именом спомињу само папа Дамас, који се титулише као „понтиф“, и александријски епископ Петар. Едикт представља последицу снажног утицаја који је солунски архиепископ Ахолије (којег је на тај положај поставио папа Дамас, пошто је Солун још увек био под јурисдикцијом Свете столице) имао на Теодосија (Ахолије је крстио Теодосија током болести, када се цар плашио да ће умрети; ради се о тада уобичајеној пракси, да се крштење одлаже до краја живота како би што више грехова било поништено).

Што се тиче проблема са варварима, мудар какав је био, знајући да је прошло време када је пука свирепа сила била довољна, Теодосије је 382. године са Визиготима и њиховим поглаваром Атанарихом склопио споразум и дозволио им да се населе на простору између доњег тока Дунава и Старе планине (данашња северна Бугарска), да задрже свој начин живота, аутономију, поглаваре и поглавице, а да заузврат Римљанима служе у војсци као помоћни одреди.

Наредне године убијен је Грацијан током војне побуне (до које је дошло због његовог понашања; кап која је прелила чашу било је појављивање у скитској ношњи само пар година после катастрофе код Хадријанопоља, у којој су, поред Гота, учествовали и Алани, народ скитско-сарматског порекла) па је Валентинијан ИИ постао самостални владар Запада; но будући да је још увек био дете, Теодосије је за војног заповедника западних провинција и царевог старатеља именовао свог генерала од поверења, Флавија Арбогаста, човека франачког порекла.

Њих двојица су, како је цар стасавао, све чешће били у сукобу, посебно што је Арбогаст остао на дужности и након Валентинијановог пунолетства. Једном приликом је Арбогаста и отпустио са дужности, али је овај пред свима дрско поцепао указ и изјавио да он не може да га отпусти јер га није ни поставио. Цар се после тога узалуд писмом жалио Теодосију, а питање ко заправо влада Западом коначно је решено тако што је Арбогаст 15. маја 392. године „пронашао“ Валентинијана обешеног у његовој резиденцији у Виндобони, данашњем Бечу; Франк је тврдио да се младић сам обесио, али се и тада веровало да га је генерал или сам убио или платио преторијанцима да то учине.

Тиме је Теодосије постао господар читаве империје, прогласивши свог шестогодишњег сина Аркадија за савладара Истока. Међутим, дошло је до сукоба са Арбогастом, који је у име Теодосија наставио да управља Западом и чак ковао новац са Аркадијевим ликом. Шта је био узрок раскида? Може бити да је Теодосије постао подозрив према свом војсковођи, па је зато његовог пријатеља Никомаха Флавијана сменио са положаја префекта Рима; може бити да му се није допадала Арбогастова паганштина, којом му је ометао велике планове?

Како било да било, Арбогаст је крајем августа 392. неког учитеља реторике Флавија Евгенија прогласио западним царем, а својим поступцима јасно исказао жељу да обнови паганску религију Старог Рима. Теодосије је, са своје стране, током 391—392. године објављивао едикте којима је забрањивао паганске култове и њихове обреде, и рушио им храмове (те године је порушен Серапеум у Александрији); коначно, почетком 393. свог осмогодишњег сина Хонорија именовао је западним августом — де јуре савладаром Запада.

Била је то објава рата, али је тек пролећа 394. Теодосије повео голему војску на запад. Лукави Арбогаст је за заседу и бојно поље изабрао долину реке Фригид, данашње Випаве у Словенији. Битка на Фригиду је вођена 5. и 6. септембра 394. Првог дана боја Арбогаст и Евгеније су однели победу, док се морал у Теодосијевом логору начисто срозао; али наредног дана кренула је бура која је дувала директно у редове Арбогастове војске и потпуно их разбила. Тако су легије цара Теодосија изашле као потпуне победнице: Евгеније је заробљен и погубљен, док је Арбогаст побегао у планину па два дана касније извршио самоубиство. Хришћанско предање овај бој с правом третира као одсудну победу над паганштином.

Теодосије није дуго уживао у њеним плодовима пошто је преминуо свега неколико месеци касније, 17. јануара 395. године. Наследили су га синови: Аркадије на Истоку, Хонорије на Западу. Хонорије (умро 423) је био катастрофалан владар, потпуно незаинтересован за свој посао; када је вест да су Вандали похарали Рим стигла на његов двор у Равени, он је вриснуо: „А ипак ми је баш малочас јео из руке!“, мислећи да је угинуо петао којем је дао име Рим; видљиво је био одахнуо након појашњења. Аркадије (умро 408) је такође био само номинални владар Истока и њему је најважније било да буде добар хришћанин; права власт је била у другим рукама.

Извор: telegraf.rs

Ознаке: паганизам, римска империја, светска историја, уздизање хришћанства, цар Теодосије И