Прочитај ми чланакКада туриста из Србије путује по западној Европи, може видети необичну појаву: затворена катедрала са огласом за концерте који се тог дана одржавају у њој, са ценом улазнице за тај догађај или за обилазак цркве, па чак и да црква — није црква. Шта се дешава у срцу католицизма и протестантизма?
Шта се дешава са религијом – Напуштени храмови
У ноћи када се запалило срце Француске, катедрала Нотр Дам, чуло се мишљење и да се црква сама запалила: где нема верника, ни црква није потребна. Можда се чини да су ове речи сувише оштре, али статистика све говори: у Немачкој је пусто више од 10.000 протестантских храмова, Англиканска црква сваке године затвара по 20 цркава, док је у Данској око 200 напуштено; у Норвешкој, од 3.000 храмова, само је 1.200 отворено; ништа боља ситуација није ни у Шведској.
Напуштена цкрва у Холандији
Ни у Католичкој цркви није ништа боље. У Француској се сваке године затвара неколико десетина цркава; у Немачкој је последњих 10 година затворено 515 храмова, а та тенденција се наставља. Посебно тешка ситуација је у Холандији: у наредних 10 година биће затворено 2/3 католичких цркава у тој земљи.
Ресторани, спортски терени, хотели, библиотеке
Судбина напуштених храмова је заиста трагична: продају их, руше, мењају им намену. Многи постају хотели, казино, кафићи, продавнице, а они најсрећнији се преуређују у библиотеке, болнице, концертне сале, музеје, уметничке галерије…
Алексеј Гајдуков, доцент на Катедри за религију и теологију, на Руском државном педагошком универзитету „Герцен“ (РГПУ)
Секуларизација
Европске државе које нису припадале социјалистичком блоку и на које није утицала социјалистичка идеологија, стигла је секуларизација. Ти процеси су почели у послератном периоду и завршили се почетком 2000-их година. Религију и католичку цркву истискују из свакодневнице бизнис, туризам. Испада да вера више није потребна. Човек је почео да зависи од ситуације, од неких економских, политичких, природних услова.
Ако постоје религиозни објекти који никоме не требају, врши се пренамена. То је данас знак секуларности, нестанак Цркве, религије из свакодневног живота. У Енглеској се први пут појавио појам — хришћанин на четири точка. То је човек који долази у колицима када га крсте, вози се у кочијама када се венчава и на гробље га возе у колима. Три пута посећује храм и то је то. Више није потребно.
Постоји традиција, али не и сами верници. Вера је постала неки факултативни, допунски елемент. Једноставније је седети на интернету, него седети на миси.
У Бриселу, на пример, Црква Светог Павла је претворена у школу за циркуске уметнике. У цркви Мартиникирхе у Билефелду је елитни ресторан, Црква Светог Јосифа у предграђу Амстердама постала је прихватилиште за мигранте, док је Новоапостолска црква у Офтердингену постала кућа једне породице.
У Немачкој није необично да се храмови стављају на аукцију и да их може купити било ко. Тако је лутеранска црква у Хамбургу Капернаумкирхе постала и џамија. У Великој Британији је такође католичка церква у Кобриџу (Светог Петра) била продата исламској заједници.
У Цркви Светог Игнатија данас се налази највећа џамија у Холандији. Истина, и пре него што је црква променила конфесију, била јој је промењена намена. Прво је била продавница, па хостел.
Ситуација у Европи умногоме подсећа на оно што се дешавало у СССР-у, па и у СФРЈ после доласка комуниста. Разлика је само што се то тамо радило насилним путем, а на Западу је у питању природни процес.
У читавом овом религиозном безнађу које влада Европом, остале су две државе које су прешле у другу крајност. Веру су идентификовале са националним идентитетом. У питању су Пољска и Хрватска.
Код Пољака и код Хрвата је то знак културног идентитета. Ако си Пољак, значи католик си, ако си Хрват, такође си католик, иначе си Србин. Постоји јасна подела.
Има ли религиозност будућност?
У Европи сада постоји и проблем миграната који имају јасну представу о свом неевропском идентитету и учвршћују је помоћу ислама. Зато дошљаци имају јачу веру од просечног становника Европе. Локално становништво као одговор на овај културни талас који је туђ Европи реагује и на религиозан начин, активизирајући религиозни живот.
Људи се враћају религији. Међутим, та религија добија потпуно другачији облик. Раније се знало да верник треба да иде на литургије, религија је била колективна, социјална, а данас је то потпуно другачије. Људи верују, али по своме. Човек може да буде и крштен, али да не иде у цркву.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
