Прочитај ми чланакЧовек и нација појмови су где се да применити слична аналогија. Обе ове именице траже и држе се на две речи без којих нема ни здравог друштва ни здравих људи. Претходница су и услов достојног и трајног постојања, здравог и одрживог развоја. Самопоштовање и поштовање. Њих смо загубили у туробном 20. веку, не поновио се.
Самопоштвање у човека је оно што га дефинише у односу са самим собом а другима даје идеју ко је тај неко. Нешто као карактер и став који одајете. Људи својим делима показују колико цене то што јесу и шта раде. Kолико неко зна о себи и породици, колико је спреман/а да се жртвује за идеал а колико за привилегију. За шта је више спреман. Свако од нас неким чињењем и одбијањем ствара једно огледало свог живота у својим и туђим очима. Одређује степен како и колико га цене и шта су спремни да му предложе(колико часно или нечасно) у односу на то шта о истом мисле. Зато нама данас многи нуде свашта непримерено. То је оно како нас други виде. Не оно што ми мислимо да одајемо ко утисак наше лепе жеље и сопствене пројекције него сва наша чињења вреднована очима других људи.
Поштовање неког човека је мера оног какав је он према другима. Оно што ми исказујемо према околини, оном што јесмо били, што смо и куд требамо ићи. То је некако оно што истиче из самопоштовања. Нема поштовања за оне без самопоштовања. И то је двосмеран и реципрочан однос. Јер и нас неко поштује односно не поштује по истом принципу.
Код Државе, а њу чини народ, самопоштовање се састоји од следећег: да ли доноси прописе који се поштују, да ли се бори за оно што пише у Уставу, да ли достојно обележава важне датуме и догађаје из наше историје, да ли поштује или израбљује раднике, да ли дозвољава потискивање ћирилице из свакодневице? Да ли води рачуна о екологији, превентиви и здравој исхрани становништва једнако колико и изградњи болница? Да ли је народу Држава брат, отац и мајка или зла маћеха? Да ли чини да се просечан човек од Државе плаши и да гледа да је изврда или би за исту у ватру и воду? Колико иста “залеже” за свој народ? Да ли се бори за Српско наслеђе и ван граница садашње Србије на нашим историјским просторима(http://www.politika.rs/scc/clanak/165552/Cije-je-ojkanje)? И најважније, да ли спомиње игде веру, морал и делатну борбу против Беле куге која је наш проблем број један у стварности а 100. проблем у медијима и јавном животу? Да ли схвата и не прећуткује опасности и поноре над којима стојимо? Могло би се ту још штошта додати али је и ово довољно за поенту. Дакле углед исте у народу зависи од спровођења ових ставки.
Оно како други виде нашу земљу зависи од тога колико смо доследни у одбрани свог идентитета, поштовања живота и прошлости. Да л смо ближи Израелу, Јерменији или Хондурасу или нешто измешано? Углавном, степен “каубјског” понашања страних амбасадора, компанија, НВО сектора и осталих, обрнуто је пропорционалан степену самопоштовања једне Државе у пракси. Исто је прилично блиско и са појмомом суверености. Оно што овде траже или сматрају нормалним не пада им на памет у рецимо Немачкој, Аутрији, Шпанији.
Поштовање Државе, рецимо Србије, се ствара из нашег односа према нама суседним и удаљеним државама. И он је двосмеран, није унапред задат и заслужује се. Истиче пуно из државног самопоштовања али није само о том завистан. Оно му само даје правац и назнаку шта се од нас може или не може очекивати. То је државни став и нацинални консензус и требао би да буде јачи од партија. То је опет категорија која зависи пуно од самопоштовања у пракси али на њу треба и мора да утиче и понашање друге стране. Ако нас неки бесомучно засипају са стварним, преувеличаним или измишљеним нашим злочинима новије историје а при том негирају српске жртве и страдања, пред Србију постављају максималистичке тражње без ичег од себе, како то може бити здрав однос у дугом року? Видели смо сви СФРЈ која је затајила милионску жртву Срба и подржавала све антисрпске и антидржавне покрете, на шта је то изашло? Просто, ако многи наши суседи имају разне територијалне претензије или континуирано краду нашу историју у изградњи или обогаћивању својих (ново)идентитета онда те и такве државе не могу имати наше поштовање. Сарадњу да, али више од тог не. Док се не поправе. Док не навикну да и ми желимо да држимо до себе и свог. Ништа контра другог него за своје. То је просто нешто нормално, нема љутње. Није никакв разлог за сукоб или не дај Боже рат. Цео свет тако функционише.
То не значи да индивидуални односи међу људима не требају да постоје или да се, не дај Боже, гаје у мржњи(пример потхрањивања исте-у Хрватској је, не знам сада, али до пре неколико година ишло на ХРТ2-у на сваких сат времена 5 минутно подсећање на тзв Домовински рат, трупе и догађања на тај дан, те онда не чуди мржња и острашћеност тог друштва према Србима и Србији иако је тад протерано преко 300 хиљада Срба са ВЕКОВНИХ огњишта проглашених за АГРЕСОРЕ на иста). Ми тако не живимо, што је добро. Или би можда требали, не знам? Али треба народ поучити чије ПОЛИТИКЕ(а не људи) су нам ненаклоњене у кратком и дугом року или су више и мање непријатељске. Ако нас уче да су сви људи и све земље једнако добре и “деца цвећа” како да научимо да спознамо добро од лошег? Да ли је могуће да смо исписали историју и постали прва земља у историји света којој сви желе добро и ми свима желимо само добро, иако нас цело наше постојање учи томе да нема ко из ближег или даљег окружења није једва чекао да се придружи балу хијена и почасти се нечим од Србије? Шта је проблем то знати и о томе говорити? Или је ђаво једино у Србији укинут и не постоји. Није нормално да нас систем васпитава на забораву наше светле историје и бројних страдања, на музичким фестивалима у време свеопште угрожености. Да се Нин-ова награда претвори у избор за аутошовинисту године. Да нас обликују ко аморфну масу Њујорчана, ЛГБТ космополита док се цела околина оштри и пујда на Србију. Супротност томе није позив на рат, убијања исл будалаштине него само на обичан разум и један домаћински живот и однос према истом. Да се каже попу-поп а бобу-боб. Истина је грка али и лековита.
Ми не можемо ко досад само да преписујемо ЕУ законе који ни по чему нису наш културолошки образац. Тим радњама код нас испаде да све врви од породичних насиља, ЛГБТ проблема, сексуалних узнемиравња. Не кажем да тога нема и да не тражи санкције, али нисмо пали с крушке. Само то, корона, црне хронике и атмосферско загађење. Код нас више нема проблема за Уставни суд, нема за привредни криминал, само ове “фенси” ствари? Потражимо опет изгубљене суштине. Никакве свемирскe бродове и фантазије, само обичну приземност. Сетимо се слободарског достојанства предака.
Ко тебе каменом ти њега хлебом има смисла смо до једне мере. Нама је потребан здрави реципроцитет. Не у гађању камењем него у одбрани права већинског народа у Србији и окружењу. Не постоји земља мањина где је народ који се изборио за ову државу пасторак друштва. Научимо једном нешто од својих комшија или од још моћнијих и паметнијих. Они чувају своје, ми смо себи сами највећи проблем. Ми све дозвољавамо а ништа не тражимо. Пластично да објасним. Ми не правимо никаве шовинистичке творевине, то нам никад није био циљ нити то баштинимо. Али ако у нас мањине имају своје уџбенике, културноуметничка друштва, нацонална већа са реалним политичким тежинама а не фикусима(што је сасвим у реду), ако нас свако мало опомињу и говоре о разним угроженостима које су непостојеће(http://rtv.rs/sr_lat/politika/dacic-besmislice-sulejmana-ugljanina_705323.html). Иста таква права наша Држава треба да тражи за припаднике Срба и других лојалних мањина ван матице Србије. Ништа више и ништа мање. То би био минимум родољубља сваке наше власти, невезано ко је чини. Власти морају да имају и неке континуитетe а не свака да буде негација претходне у свему. То треба да постану универзалне вредности. Да ли мислите да је то данас могуће за Србе у Хрватској рецимо(https://balkaninsight.com/2018/08/23/organizatori-festivala-ojka%C4%8Da-hrvatski-branitelji-%C5%BEele-da-zabrane-srpske-pesme-08-23-2018/?lang=sr)? Тамо и она мала скупина преосталих Срба деци даје неутрална имена јер сегрегација почиње од обданишта. Ћириличне књиге крију и по сопственим становима а камо ли где јавно. Један мој пријатељ, доброизгледајући, а живи у Хрватској кад хоће да раскине с неком девојком, каже да је Србин ☺. Мада је љубав чудо па се дешавало да се наће нека и каже да јој то не смета(онда му избије и последњи адут).
Асимилација је тамо прећутна државна политика само се то наглас не говори. Тек она парола Миле Будака, о трећини побити, трећину раселити, трећину асимиловати је негде при крају своје тужне реализације. Остала је још само да Срби падну испод статистичке грешке а да остану и даље криви за све лоше у том друштву. Са друге стране се свако мало користе прилике за опис некакве Великосрпске хегемоније и агресије иако бројеви јасно показују колико је Срба било а колико их је сада. Напади на спортисте, гребања аутомобила, претучени људи на летовању уз овакву представу Срба(https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:781180-%D0%A3%D0%8F%D0%91%D0%95%D0%9D%D0%98%D0%A6%D0%98-%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%9E%D0%A0%D0%98%D0%88%D0%95-%D0%A3-%D0%A5%D0%A0%D0%92%D0%90%D0%A2%D0%A1%D0%9A%D0%9E%D0%88-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D0%BC%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B0-%D0%88%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86-%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%9A%D1%83) ништа не требају да чуде. Чудо би било да их нема. То је стандард, нормално постало. Да те бију, протерају, Јасеновац претварају у забавиште и стратиште Хрвата а да у исто време стално нешто замерају Србији некакве умишљене агресије и пореде неупоредиве догађаје(при том сматрам да је сваки недужно страдали човек сваке нације тешка мрља и грех). Ипак доводити у исту раван Јасеновац, Јадовно са Овчаром, Сребреницом једноставно није реално. Као Бају Малог Книнџу и Томпсона или Недића и Павелића. То се зову симетричне асиметрије и најбоље их објашњава Проф. Др Мило Ломпар у фантастичном делу “Дух самопорицања”. Док већина наших академаца умаче кекс у чај околне ‘’фабрике лажних историја” и пропаганди не стају са радом. И то није проблем, него наша индоленција.
У праву су у филму “Професионалац”, кад кажу да није Слоба крив и објасне ко смо ми. Ми у Србији “срећом” и даље учимо комунистичку историју те смо и у сопственој земљи зли хегемони. Политика наметања кривице и дефанзива у старту и даље су у моди.
Ипак да Вам кажем шта Вас све чини могућим и конструктивним родољубима и конструктивним људима у данашњој Србији и у условима у којим живимо. Како да допринесте, конкретно, јер проблеме мање више сви знате.
Ако сте добростојећи човек( а у данашње време сматрам да је то свако са преко 1000евра месечних примања), одвојите месечно 2-3 хиљаде за људе који живе у енклавама. Похвалите се тиме у породици, међу пријатељима, родбини. Постоји сада пуно конструктивних организација као што су “Сви за Космет”, ”Срби за Србе” итд, сви они помажу наше људе. Олакшајмо им рад, донирајмо наспрам могућности. Говорио сам о том, нико не треба да родољубље поистовећује са агресијом, ратом или нечим нечасним. Нама ненаклоњене силе и медији су се потрудили да се то доведе у исту раван. Ипак, ни ми нисмо ваљда без мозга. Та реч мора да се врати у сву њену раскош, племенитост и доброту и у свакодневицу. Да буде част и понос рећи у друштву да Сте патриота, да помажете редовно сиромашне, наше у енклавама на КиМ, обнову Хиландара, народне кухиње, школујете млађег брата, не дајете родитеље у старачки дом ако не мора. То треба да буде већи понос него купити добар ауто иако ни то није мала ствар ако су поштено стечени новци. То све је патриотизам.
Како је рекао Јесењин: “Немој да ти је свеједно, од тога се човек никад не опорави”.
Ако Сте “ултра” богаташ и мерите се у милионима или десетинама или стотинама истих. Ако сте се родили, живите у Србији, зарадили све уз њу и упркос њој, ако се “не сећате” првог милиона, ако сте заборавили полазне тачке и за Вас има наде. Читајте књиге, распитајте се о Сими Игуманову (Андрејевићу) Призренцу, о Николи Спасићу, довољно је за почетак. Рекао бих само да је Звездарска болница последња(не знам да ли је и прва) коју је у Београду изградио неко од свог новца као што је цењени господин Никола Спасић учинио. У својим плановима које је прекинуо Велики рат, желео је да их направи још, поред оних у Љубовији, Крупњу и Куманову. Градио је пољопривредна газдинства од Битоља до Краљева. Умро је 1916г. на Крфу а његова фондација 1939г. имала је већи капитал од Нобелове. И данас је активна. Да је данашњи богаташ он би још 1910. отишао негде далеко и наставио бизнис, не би сигурно градио болнице и сиротишта и прелазио албанске гудуре.
Сима Игуманов, један од првих задужбинара у Србиј 19.века а на црквено просветном пољу. Оснивач је чувене Призренске богословије која је запаљена у Мартовском погрому 2004. а данас ипак ради и једина је насеобина Срба у некадашњем царском граду(ако изузмем оца Ђорђа и монахе Св. Архангела). Комерцијална банка на Теразијама, налази се у његовој згради, за оне који не знају.
Сигурно да ни у та времена, већински богаташи нису били заинтересовани да свој иметак дају роду свом у већем или мањем опсегу али је ко што видимо појединаца било и култ задужбинара и задужбина је успешно живео вековима. Сада више не. Потребни су нам и данас освешћени, богати људи, Срби или припадници других народа лојални Србији, да те добре ствари врате. Брука је да Хиландар обнављамо деценију и више, да лечимо децу порукама, да се гађамо БДП-ом, да се задужујемо. Тада је звучало ко тотално лудило а данас, можемо слободно рећи да је гдин Веља Илић био једини поштен у фрапантној изјави о крађи и крадуцкању. Народ Вас моли, све који су у могућности, од сад, надаље и убудуће: ”Крадуцкајте, бићемо добри”. Само не крадите. Схватили смо да не можете без крађе. Онда бар нека је мала.
Ако сте, већина нашег света, која прима месечно од 30-50 хиљада или мање, Ви онда гледајте да се измирите са свима којима не говорите или сте у завади(од породице, до посла и комшија). Исто важи и за богатије по новцу. То је једнако велики и патриотски корак за наш народ. Реално је да Вам ништа не претиче а опет ако ко може нешто да и финансијски помогне, има и за то начина.
Дакле, сви проблеми који у нас постоје углавном су последица недовољног људског и Државног самопоштовања. Често и незнања са којим је тешко ценити своју прошлост и видети будућност. Кад се тако ради, онда нема поштовања за таквог човека и-или Државу. Човек без става и Држава без идеала и надидеје веће од тренутног нису дуо који гарантује ишта сем ропство и одумирање . То је оно што ми живимо већ више деценија са стислским разликама и једнаком деструкцијом аутошовинистичког типа. Свака тежња у нас, било које мањине или политичко-идеолошког скупа, финансираног однекуд, са добрим или лошим намерама према Србији, разумљива је. Оно што је теже разумљиво и што се да поправљати неком од мера које сам споменуо сада или у претходном тексту (https://srbin.info/pocetna/aktuelno/kako-da-budete-rodoljub-a-da-vas-ne-zovu-navijacem) је наше понашање, Срба, као већинског и стожерног народа државе Србије. Јесте да се налазимо окружени Нато пактом, да имамо мало пријатеља у сввету, посебно у медијима али никада за нас није ни било другачије. Зато, извлачимо најбоље из себе, вратимо се Светосављу и Косовском завету. Самопоштујмо се да би били поштовани. Учимо о себи да би имали на основу ког знања и дела да то осећање саградите.
Како је лепо објаснио цењени Дуци Симоновић, патриотизам без свести о културном наслеђу је чист примитивизам. И то је оно што се често да видети или што млади могу научити на спортским трибинама. Тамо има пуно људи који воле Србију али без довољно знања, примитивизам и службе надвладавају. И тако та места су оно што би сваки родитељ пожелео свом детету за избегавати.
За крај остављам Вам да се распитате о животу и делу Аћиф ефендије те чињеници да у Новом Пазару има своју плочу (https://www.snews.rs/prije-75-godina-na-hadzetu-je-strijeljan-acif-efendija) док се плоча Благоја Јововића редовно прекречава. Ова свим мас-медијима смета а ова прва се једва спомиње. Зашто би рецимо уклањање такве плоче било увреда за просечног Бошњака(а сигурно јесте чим се не уклања)? A зашто би постављање табле неког другог Србина из тог доба, рецимо припадника ЈКВуО добило негативан публицитет од политичара из исте заједнице а једновремено плоча Аћиф ефендије остаje? Никог не оптужујем, само волим да разумем.
Или док се наши дневни листови чуде како је могуће да неко баштини и званични антифашизам и Аћифа Бљуту(https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/dan-sandzaka-i-acif-efendija) , промиче чињеница да су и комунизам и његово деловање имали изразито антисрпски карактер те да се по тој основи и спајају у симбиози која на прву лопту не делује релана (доказани квислинг са комунистичким наслеђем, а стрељан од комуниста). У том су се спојили и Ватикан и Коминтерна. Дакле, Срби се морају вратити себи уз пуно уважавање свих лојалних грађана који ову земљу цене, поштују и воле. Проблем већинског народа, нити овог писања, није у мањинама и тежњама мањина(добрим или мање добронамерним) него у сопственим грешкама и одступању од своје традиције, вере и завештања. Будимо ко и досад у поштовању разлика и добросуседству али не пљујмо на своје, јер неки ред мора да постоји.
Кад следећи пут неко нападне Благоја или мајора Рачића ко недостојне, Ви се сетите и реците ко све има споменике, улице и обележја по Србији а коме се ни гроб не зна. Од Јосипа Броза, Фрање Рачког до Бљуте. Немојте да оћутите, и то је родољубље. То није разлог за свађу и расправу ни са ким, то су само чињенице. Лажи више боле.
Све најбоље Вам желим а здравља највише. До следећег наставка…
Многаја љета. Догодине у Призрену.
Београд, 20.12.2020г. Александар Милутиновић,
Да би могли да се смопоштујемо морамо прво да имамо вере у себе, да уложимо неку снагу, време и вештину у било коју надградњу личности или вештине и да се не поредимо са другима око себе. Треба да се поредимо једино са самим собом кроз време и да чинимо све да не будемо стих Томе Здравковића да “пролазник сам само у том свету био”. Да би могли да изградимо самопоштовање појединца морамо да
