Прочитај ми чланакДва су најчешћа питања која ми постављају и познаници и непознаници.
1. Докторе, можете ли само да баците поглед? (Обично се ради о лабораторијским налазима крви или о некој промени на кожи различитих делова тела.)
2. Докторе, када ће „овај“ пасти?
Одговор на прво питање није интересантан читаоцима Данаса, а одговор на друго питање је – никада. Неће они да падну, одавно су научили да ходају, да одржавају равнотежу, да остану на ногама чак и у ситуацијама када су опијени свевлашћем или када задобију јаче ударце споља.
Дванаест година касније њих нису уздрмале ни крваве кошуље, ни ковид закључавања, ни масовна убиства, ни изборне крађе. Неће пасти ни због литијума. Њима је центар за равнотежу одмах поред центра за преживљавање. Они су бескичмењаци, мекушци, љигави паразити на које домаћин нема одговор, отпорни су на унутрашњи имуни систем, организам их не препознаје као опасност, претњу или узрок болести. Неће пасти – ми морамо да их оборимо.
Већ неколико година уназад слушам са дозом неповерења и оправдане резервисаности – Беливук ће им доћи главе, због Бањске им је одзвонило, Руси ће га отписати због Украјине, Брисел ће га отписати због Руса, Савамала, Крушик, Јовањица… Колико су препрека, за које смо помислили да ће бити завршна станица њихове страховладе, са лакоћом прескочили и наставили да галопирају још брже, јаче и боље ка будућности у коју верују?
Овај низ разочарења има двоструки ефекат – њих оставља у уверењу да су недодирљиви, а нас баца у очај и ствара осећај потпуне беспомоћности која паралише. Чак и онда када се тргнемо, када се јави довољно снаге за неком врстом макар и минималног отпора, ангажују се квислинзи-спавачи, помоћни одреди узурпатора који већ имају разрађен план и постављен задатак како да ту енергију неутралишу, а отпор обесмисле.
Читав батаљон издајника поносно кличе новом Дучеу, а до јуче су се претварали да су његови заклети непријатељи. Најновија жртва своје болесне амбиције је Марко Бастаћ, кога је лично Вучић оптужио за присилни фелацио над венчаним кумом, а који је сада, после политичког фелација Куму над кумовима, добио Стари град као награду. Мешавина бескрупулозног конформизма и јефтине, декламаторске реторике је добитна комбинација како се постаје јастреб у Вучићевом кавезу.
Олакшавајућа околност нашој лаковерности је у праведној потреби за самоодбраном и контранападом која нас наводи на некритично препуштање тој илузији о новом лидеру, о новом спаситељу, због које прихватамо и очигледно труло воће, ма не воће, већ црве у људском облику који роваре, трују и загађују околину, али увек успеју да прокопају канал до свог циља.
Да бисмо победили Вучића морамо бити бољи од њега. Бољи од њега на пољу где се са њим сударамо. Да бисмо били бољи морамо да знамо карактер и анатомију његове владавине. Он је средство које служи да ушећери горки лек који Срби морају да прогутају.
Он је ефикасни дозер и заслађивач, пресвлака за таблету, додатак за умањивање нежељених ефеката. Он то чини новцем, јер сматра да се новцем може урадити све, па ће све урадити због новца. То је темељ његовог спољашњег легитимитета. Он све спољнополитичке изазове (Косово, регион, Рио Тинто…) решава парама, правда парама и побеђује парама.
Арматуру његовог режима чини хибридни корисник услуга које пружа стабилократија. Еволуција основе друштвене пирамиде је кренула од роба у робовласничком систему, преко поданика у феудално-аристократском систему, да би после низа револуција грађанин постао стуб капитализма, а радник-пролетер стуб социјализма.
Аналогни завршетак овог вишевековног процеса је редукован облик живота – савремени конзумент административних услуга који према владајућој структури има само трансакционо-облигациони однос. Он је без идеје, без идеологије, без духовне вертикале, без религијског садржаја иако реагује на религијске симболе, без класне диференцијације са лажном етикетом „средње класе“, тачније осуђен на осредњост, просечност, безначајност. Њему није одузето право избора, али му је избор унапред наметнут.
Избор је направљен много пре изборног дана. Попут бирања новог мобилног телефона код истог провајдера. Иста фирма, исти власници, исти продавци – само је производ унапређен да задовољава потребе купца.
Да би се куповина обавила што безболније ту су масовни медији на направе хајп око новог муст хаве производа, ту су аналитичари, агенти од утицаја, маркетинг лабораторије да промовишу и што боље упакују понуђени/наметнути производ. Предизборна кампања прекопирана је ЕПП атмосфера за бренд који је неспоран, неодољив, којој појединац препуштен медијско-пропагандној стихији није у стању да одоли. А и зашто би одолевао ако су тим производом задовољене његове основне потребе, живот олакшан, уживање загарантовано?
Задовољни корисник је наравно на дну ланца исхране, јер дивиденде убирају власници корпорација, наравно и лице кампање не остаје кратких рукава. Најважније од свега јесте да је пасивно задовољство хипнотисаних потрошача предуслов за ланчану реакцију понуде и потражње која
добија перпетуални карактер.
Питате се зашто Вучић толико дуга траје и када ће пасти? Одговор је сурово једноставан. Зато што су људи у принципу задовољни његовом владавином, јер задовољава њихове најпримитивније захтеве. Он је апдејтован производ који покрива читаво тржиште и коме је дозвољено да уништи били какву конкуренцију.
Унапређени демократа кога су прогласили Најверопљанином, драги гост западних дворова, који ће Србију увести у ред најбогатијих и најјачих државу инат свима! Модернизовани радикал који се некима приказује као Лазар, некима као Милошевић, који ће одбранити Косово, посрбити Црну Гору, избрисати границу на Дрини, опет у инат свима!
И све то пунећи џепове монопол-парама циљаном појединцу, који није ни радикал, ни демократа, ни бирач, он је једноставно конзумент. А тај конзумент је задовољан својим дилером и нема намеру да га мења.
И зато су бесмислене приче о предизборним идеолошким колонама, јер у Србији не постоји идеолошка утакмица. У колонији се дозвољава само ажурирање истог система, али не и његов ресет.
Да поновим – Вучић неће пасти, он се мора уклонити. Он је медијана, тачка пресека, упаковани производ који спаја компанију произвођача у виду спољашњег фактора и купца конзумента у виду унутрашњег фактора. Вучић пада онда када систем чија је ОН последица буде пао, а систем пада, односно систем се мења/прилагођава/ апдејтује када се потребе конзумента промене.
Србима је за сада добро, односно није им довољно лоше да би се одлучили за промену. Да ли ће слике еколошке апокалипсе нешто у Србима покренути, упалити, променити – остаје да се види. За сада, на ЕЕГ-у просечног Србина после акутелизације еколошких тема забележени су само упозоравајући пикови. Бура у чаши или неконтролисани окидач – to be continued….
