Краљ Никола је био по много чему специфичан владар који је маестрално знао да удаје своје бројне ћерке због чега је прозван и "тастом Европе". Годину дана пре него што ће Црну Гору уздићи на раван краљевство спровео је први попис становништва у својој земљи. Тај попис, као и школски уџбеници из његовог времена, откривају једну интересантну ствар.

Краљ Никола је био по много чему специфичан владар који је маестрално знао да удаје своје бројне ћерке због чега је прозван и „тастом Европе“. Годину дана пре него што ће Црну Гору уздићи на раван краљевство спровео је први попис становништва у својој земљи. Тај попис, као и школски уџбеници из његовог времена, откривају једну интересантну ствар.

Никола се родио у селу Његуши, праотачком седишту породице Петровић-Његош, од оца Мирка, прослављеног војводе од Граховца, и мајке Анастасије из куће Мартиновића.

Николин рођени стриц је био књаз Данило који иза себе након атентата у Котору 1. августа 1860. године није оставио мушког наследника; након што се Мирко одрекао престола, његов син, Никола, постао је нови монарх. На тај начин је стицајем околности настављен пређашњи облик наслеђивања, који је ишао са стрица на синовца (пошто су пре Данила владари Црне Горе били владике, односно епископи, који, будући монаси, нису могли да се жене).

Након што је један део свог детињства провео у Трсту код Кустића из којих је родом била његова стрина Даринка, ватрена франкофилка, продужио је у Париз где је уписао лицеј Луја Великог; за разлику од свог савременика српског краља Милана, Никола није пао под декадентни утицај париског окружења и једва је чекао да се врати у отаџбину.

Већ од раних дана своје владавине није крио српство. Био је члан Уједињене омладине српске крајем шездесетих година XИX столећа, да би потом, након што је та организација забрањена у Аустроугарској и Кнежевини Србији, основао нову, Дружину за ослобођење и уједињење српско, скупа са Марком Миљановим Поповићем Дрекаловићем, Симом Поповићем, војводом Машом Врбицом, Васом Пелагићем и другима, и то баш на Цетињу.

Током свога царевања, књаз Никола је спровео низ управних, образовних, војних и општедруштвених реформи у својој држави, сретао се са француским царем Наполеоном ИИИ, руским императором Александром ИИ, британском краљицом Викторијом, посећивао је дворове у Берлину и Бечу, и наравно истородном Београду. Где год је ишао, од дворца Виндзора преко Париза до крунисања руског цара Александра ИИИ, свуда је носио црногорску народну ношњу; није се стидео свог порекла као неке покондирене тикве, напротив, био је убеђен у супериорност соја из кога долази!

Водио је више ратова против Отоманског царства, скупа са Кнежевином Србијом, и непрестано ширио, мало по мало, земљишни обим свога књажества. Премда је током српско-турских конфликата који су уследили на таласу Невесињског устанка позивао на обнову Српског царства, које је пало под Муратом И а, по његовим речима, требало да се обнови под Муратом В јер је “то моја жеља и жеља свих нас и жеља свемоћног Бога“, ипак је посетио наредног султана и са њим имао срдачне односе.

За све то време гледао је Обреновиће у неверици. Њихово скандалозно понашање, расипништво, декаденција, нису наилазили на одобравање цетињског двора; књаз Никола се постављао за моралног вођу Срба и радио на томе да се српске земље уједине око династије Петровић-Његош.

Обреновићи су, што се њега тиче, били не само политичка препрека уједињењу већ и етичка, упркос преговорима са краљем Александром да, у случају да он не добије мушког наследника, принц Мирко Петровић-Његош постане српски престолонаследник, и упркос томе што се краљица-мајка Наталија распитивала за Ксенију пре него што је Александар на своју руку починио ону лудост венчањем са Драгом Машин.

Другим речима, Никола је хтео да се обнови јединство Србије са престолом на коме ће седети он и његови потомци. Тешко је рећи шта му је било у глави када је извршен Мајски преврат, када су Обреновићи истребљени од стране завереника који су им се били заклели на верност па погазили дату реч, и када су Карађорђевићи сели на трон. Краљ Петар И је био његов зет, а Петровљева деца унуци и унуке.

Ипак, вероватно је схватио да то није пут који води ка функционалном уједињењу (и био је у праву: због тога што он те 1903. године није сео на престо Краљевине Србије ми данас имамо Србију и Црну Гору као одвојене државе; уосталом, Петровићи-Његоши нису били кућа која би створила Југославију).

Никола ће под притиском интелигенције школоване у Београду, Бечу и Паризу, подарити 1905. Црној Гори устав. 1910. године, током прославе педесете годишњице свог устоличења на црногорски престо, прогласиће себе краљем у складу са скупштинском петицијом, а своју земљу уздићи на раван краљевства. Истог дана постаје и фелдмаршал руске империјалне војске, што је част претходно дата само једном странцу, војводи од Велингтона. Ипак, проглашење за краља је само погоршало односе две српске династије од којих је свака желела да буде та која ће ујединити српство.

Надахнуто учествује у Балканским ратовима, на исти начин улази у Први светски; упркос династичким трвењима, савремене су српске велможе тада ипак смогле снаге да тих критичних година друге деценије XX века не понове грешке из друге половине XИВ века и да буду за промену сложни.

Након пада Србије и Црне Горе почетком 1916. године, краљ Никола се склања у Италију а потом и у Француску. Ослобођење га није вратило на трон и у земљу пошто га је Велика народна скупштина 24. новембра 1918. године у Подгорици оптужила за издају, збацила са престола и одмах изгласала присаједињење Краљевини Србији.

Одмах потом у Црној Гори је избила Божићна побуна присталица краља Николе, која је угушена; овај догађај има неколико тумачења: једини мисле да је то била инвазија Италије, други политички сукоб, трећи чисти династични конфликт, четврти устанак црногорског народа.

Нема збора да то није био етнички сукоб како се представља данас од стране црногорских ултранационалиста; нико у Црној Гори, ни у Кући Петровић-Његош ни међу њиховим присталицама (од којих су неке хтеле условљено уједињење а неке независност) ни међу њиховим противницима, није доводио у питање српски карактер црногорског колектива; нису доводили ни у питање посебност тог колектива, али су га сви одреда сматрали потколективом српског. Чак и збачени краљ Никола у свом прогласу с јесени 1918. године, када је постало извесно да ће се јужнословенски народи ујединити, каже: “У нашој Црној Гори, добро знате, од давнина живе најбољи Срби и Југословени“.

На првом попису у Црној Гори, спроведеном 1909. године, 95 одсто становништва је било православно и 95 одсто становништва је говорило српским језиком; послужимо се сада енглеским: “Yоу до тхе матх”. Остатак су били већином муслимани који су већином говорили албанским језиком.

Члан 13 Закона о народнијем школама у Књажевини Црној Гори донет 1907. каже: “Ђеца наших држављана која стално живе у Црној Гори морају походити државну или приватну српску народну школу”, док у члану 26 стоји: “У основној школи уче се ови предмети – 1. наука хришћанска, 2. српска историја, 3. српски језик“, и тако даље.

Уосталом, само прочитајте “Горски вијенац” великог владике Рада и све ће вам бити јасно, посебно због чега се цитирање овог дела тенденциозно прекида на црногорским медијима када се дође до “спорног” помињања српског имена.

А ево и шта Његош пише ужичком владици Никифору 1833. године: “Име ми је Вјерољуб, презиме ми Родољуб, Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуду. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска”. Краљ Никола 1913. године одговара Аустријанцима на њихов захтев за Ловћеном: “Брдо Ловћен је Олимп српски, споменик је подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима“.

У црногорском уџбенику земљописа из тог времена, који је имао четири издања, последње 1911. године, стоји: “У Црној Гори живе све сами и чисти Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000. Већина су православне вјере, а има нешто римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности […] Црном Гором влада Краљ Никола Први из славне српске породице Петровић-Његош […] Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби“.

Да се разумемо: ништа наведено не значи да Црна Гора не треба да буде независна, то је на Црногорцима било да одлуче и они су одлучили, као што је на њима да одлуче и да ли ће брисати сопствену историју или ће је пригрлити а ипак задржати независност.

Но, да завршимо причу о краљу Николи И.

Никола се већ 1860. године, свега неколико месеци након атентата на стрица Данила, оженио Миленом из Вукотића, ћерком војводе Петра Вукотића, са којом је родио дванаесторо деце, од тога девет ћерки и три сина.

Неке ћерке су умрле као одојчад (Софија) или врло младе (Марица); са изузетком Ксеније и Вјере које никада нису ступиле у брак, оне које су преживеле су се добро удале због чега је Никола био познат и као “таст Европе” (Зорка је пошла за будућег српског краља Петра И из Куће Карађорђевић, Јелена за италијанског краља Виторија Емануела ИИИ, Милица за руског великог кнеза Петра Николајевича, Анастасија за руског великог кнеза Николаја Николајевича, а Ана за принца Франца Јозефа од Батенберга).

Принц-престолонаследник Данило, који ће абдицирати 1921. године у корист синовца Михаила, био је у браку без деце са војвоткињом Јутом од Мекленбурга-Нојштрелица (која ће по преласку у православље постати Милица), принц Мирко, велики војвода од Грахова и Зете, биће у браку са Наталијом Константиновић са којом ће родити пет синова а међу њима и поменутог Михаила који ће наследити престо (додуше без земље, након што је црногорска скупштина одлучила да се припоји Краљевини Србији).

Трећи син, Петар, велики војвода од Захумља, оженио се обичном женом Виолетом Емилијом Вагнер која је по преласку у православље узела име Љубица, али ни они нису имали деце као ни Данило и Милица.

Никола је преминуо 2. марта 1921. године у Антибу крај Нице, у Француској. Нема сумње као Црногорац, и нема сумње као Србин.

Извор: telegraf.rs

Ознаке: Балкански ратови, династија Петровић-Његош, дом Карађорђевића, књаз Данило, краљ Никола И, краљ Никола И Петровић, Први светски рат, Србија, Црна Гора, црногорци