Прочитај ми чланак

ИСПОВЕСТ: Јунаштво сина војводе Мишића и Фрегла

0

0001-(3)

Светозар Филиповић вели да је тешко “сажети” 1941. у Србији. Према његовом мишљењу, то лето су обележиле прве акције четника и партизана против Немаца у ослобађању Горњег Милановца и Краљева. Први пут устаници су имали немачке заробљенике – њих око 400.

Крајем октобра и први енглески авион је избацио “војну помоћ” четницима. Почетком децембра, тачније шестог, Немци су напали Равну гору и Струганик, а пуковник Михаиловић је једва успео да умакне у Црну Гору. Мајори Александар Мишић и Иван Фрегл су ухапшени штитећи одступницу Михаиловићу и касније су стрељани. Међу ухапшенима је било око 700 четника и сељака симпатизера покрета који су одведени у логор на Бањицу.

– Док су екстремисти међу партизанима убијали Србе који неће са комунистима, Дража се трудио да одржи дисциплину у својој војсци стрељајући и своје који су се оглушили о норме рата – вели Филиповић. – И у партизанском покрету и међу четницима било је официра и војника свих вера и националности, тако да је прича о четничком покрету као српсконационалистичком ван памети.

У заједничком нападу на Горњи Милановац са партизанима, крајем септембра 1941. године, учествовао је и Светозар. 

“ПОМОЋ” ИЗ ЛОНДОНА

Први и последњи енглески авион који је избацио војну помоћ четницима 1941. појавио се крајем октобра. За ту прилику, у пречнику око 300 метара где се очекивало да слети најављена војна помоћ, на Равној гори је ископано 26 рупа за ватре. Све је уговорио капетан Бил Хадсон, а авион се, према сећању Филиповића, појавио око 22 часа и избацио буре на падобрану. – У том бурету било је седам италијанских пушкомитраљеза “бреда”, а на три су фалиле цеви. Било је шест пиштоља “парабелум” са дугом и четири са кратком цеви – наводи Светозар. – Било је и нешто новца у девизама, писмо Дражи, 15.000 метака за митраљезе и 3.000 за пиштоље. Како тврди наш сагорник, од доласка Хадсона у штаб, Дража га је “притискао” да тражи војну помоћ од Енглеза. Овај му је одговарао: Када се помирите са партизанима! 

– Брзо смо почистили тамошњи немачки гарнизон и заробили њих 70 – сећа се Филиповић. – Међу њима је био поручник Томас, чешког порекла, који је одмах пришао Чичи и није хтео да се врати Вермахту ни када смо распустили логор са заробљеним Немцима у Пожеги. Нажалост, ни код ове заједничке акције није било велике војне сарадње, већ су партизански и четнички одред одмах по ослобођењу формирали две команде града.

Немци нису дуго седели скрштених руку већ су почетком октобра кренули у контраофанзиву. Већ деветог у Дивцима, четници и Немци жестоко су се тукли и било је доста погинулих на обе стране. У новембру су окршаји настављени, а Немци су крајем месеца кренули и на Титову Ужичку републику. Финални удар на четнике војници Вермахта су извели 6. децембра нападом на Равну гору. Брзо су разбили четничку одбрану, а Дража се тада налазио у Мишићевом селу.

– Када су Немци стигли у Струганик, пред кућу мајора Александра Мишића, уследило је кратко пушкарање у којем је погинуо његов пратилац поднаредник Ђура – наставља Филиповић своје сећање. – Тај метеж Дража је искористио да се са мајором Палошевићем и још једним пратиоцем извуче из села. Мајор Мишић је изашао пред Немце у шињелу са црвеним ширитима представљајући се као Дража и они су га заједно са његовим замеником мајором Иваном Фреглом одвели у Ваљево где је установљена превара.

Светозар Филиповић чува писмо мајора Фрегла из Ваљевског затвора које је упутио жени Иви пред смрт. Према причи коју је чуо после 19. децембра и стрељања Мишића и Фрегла, оба ова Дражина официра су били јунаци до краја. Аца Мишић је одбио да тражи помиловање које му је понуђено (будући да му је мајка Немица), рекавши да је немачки део себе сахранио 6. априла. Од Немаца је тражио да пусте његове похапшене четнике. Последња жеља пред стрељачким стројем, према тим причама, Мишићу је била да му дозволе да одреши цокуле како би могао да њима гађа стрељачки строј. Мајор Фрегл је тражио, и то му је дозвољено, да лично командује Немцима док их стрељају. Својом командом “пали”, преселио је себе и Мишића у легенду.

0001-(2)После слома у Србији, Дража је отишао у Црну Гору, претходно издавши наређење да се четници организују по мањим групама у месним одборима. Тада је издато наређење окупационих власти да се за сваког Немца има убити 100 Срба и четничка команда је дозвољавала само мање саботаже.

– То је разгневило партизане, који су имали другачије наређење – наводи Филиповић. – Почели су да чине страшне злочине над четничким повереницима, а предњачио је Жикица Јовановић Шпанац. У децембру је до гола скинуо учитеља Јову Кустурића, из школе у Крчамару, који је био наш. Везао га је за дрво и оставио током ноћи на мразу. Умро је залеђен. У Дивцима, партизанске вође Борота и Мајер из тамнавског партизанског одреда председнику општине Дивци Петровићу тестером су одсекли главу јер није дозвољавао удар на Немце.

Светозар Филиповић наводи и да је одлично познавао Шпанца. Наиме, када је Жикица доведен из Француске, после бекства из Шпаније 1937. године морао је да буде под полицијском присмотром. Како је Филиповићева кућа у Брежђу тада била жандармеријска станица, Светозарова мајка га је примила да живи код њих. Шпанчев отац, кафеџија из Ваљева и отац Светозара Филиповића – Божидар, били су другови и то се сматрало као “породична услуга”.

– Шпанца нико није волео, јер је он почео братоубилаштво – наставља Филиповић. – Задњи пут видео сам га у својој кући крајем фебруара 1942. када ме је је мајка позвала из шуме. Шпанац ми је тада дао писмо за Дражу, тражећи ваљда да се сарадња четника и партизана настави.

0001-(1)ДА САМ ПОСЛУШАО

Када смо Светозара Филиповића упитали како после свих ових година гледа на рат у Србији од 1941. до 1945. и на све оно што се после рата догађало, он се мало замислио и испричао догађај:

– Била је јесен 1941. и ја сам по задатку дошао у село. Био сам одевен у војничку блузу, опасан реденицима, окићен ручним бомбама… Наједном испред мене се створила старица коју сам познавао – прича Филиповић.

Он додаје да га је жена препознала, зауставила и поздравила и затим му поставила питање:

– Цвејо сине, зашто ти не учиш школе него ходаш овакав? Боље би ти било!

Данас мисли да је погрешио.

ПИСМО И УСТАШКА ЗВЕРСТВА

Према сећању Светозара Филиповића, крајем августа 1941, у штаб на Равној гори дошао је курир из Босне, из штаба мајора Јездимира Дангића. Донео је писмо за Дражу у коме од њега тражи да му у помоћ пошаље што више може официра и подофицира јер усташе чине нечувене злочине над Србима. Курир је уз писмо донео и торбу пуну извађених српских очију и посечених ушију коју је Дангић заробио тукући се с усташама. Наш саговорник вели да је Дража позеленео од муке.

– Први смо се за одлазак у Босну јавили поручник Ратко Мартиновић и ја – прича даље Светозар. – Наш 16 пријављених кренули смо крајем августа и код Крупња смо се срели са попом Владом Зечевићем који је имао нешто бораца и који је тражио да га повежемо са Дражом. Нисам отишао у Босну јер ме је поручник Мартиновић вратио на Равну гору са писмом Чичи.

0001

ОПРОШТАЈ КРАЉЕВОГ ОФИЦИРА

Са великим поносом Светозар показује копију писма мајора Ивана Фрегла које му је стигло из Ваљева и које је послао његовој супрузи после стрељања овог официра децембра 1941.

У њему стоји:

“Мила женице,

Немачки Ратни суд ме је данас осудио због ‘четниковања’ на смрт.

Ништа се не бојим. Жао ми је само тебе и Гође (ћерка). Невин умирем, савест ми је потпуно чиста. Умирем за част отаџбине и народа.

Умирем као јунак и сам ћу командовати паљбу. Жао ми је само што нисам погинуо на бојном пољу.

Буди храбра и васпитај добро Гођу.

Моје одело, цивилно, налази се код проте Поповића у Мионици. Шаљем ти и нешто новца…”

(Вечерње новости)