Стра­хо­ви­ту екс­пло­зи­ју и ње­не по­сле­ди­це опи­сао је књи­жев­ник и исто­ри­чар Жи­ван Ј. Гру­ји­чић на осно­ву ка­зи­ва­ња тоб­џи­је у вој­сци кра­ља Алек­сан­дра Ми­ло­ра­да Па­ни­ћа, зва­ног Топ

Тај за­пис гла­си:

„То­ком аустро­у­гар­ске офан­зи­ве на за­пад­ну Ср­би­ју у је­сен 1914. го­ди­не, док су во­ђе­не кр­ва­ве бит­ке на Гу­че­ву, Мач­ко­вом ка­ме­ну, Ко­шут­њој сто­пи и Пе­три­ној сте­ни, ка­да већ бе­ше пао Кру­пањ и ка­да је не­бро­ја­на ар­ма­да до­бро на­о­ру­жа­них не­при­ја­тељ­ских сол­да­та већ по­ти­ски­ва­ла на­шу вој­ску ка Про­сло­пу и Ти­со­ви­ку, од­но­сно вен­цем ва­љев­ских пла­ни­на ка Ко­лу­ба­ри, ре­зер­вни ка­пе­тан пр­ве кла­се, осни­вач и пр­ви уред­ник ли­ста „По­ли­ти­ка” Вла­ди­слав Риб­ни­кар, чи­ји је ро­ђе­ни брат Дар­ко био у срп­ској вој­сци ко­ја је тих да­на др­жа­ла не­да­ле­ку Бе­лу Цр­кву, ко­ман­до­вао је срп­ском вој­ском у стра­хо­ви­тим бор­ба­ма ко­је су во­ђе­не око Пе­три­не сте­не.

Тих да­на аустро­у­гар­ски „ку­пу­са­ри” већ бе­ху сти­гли на по­го­ле­му за­пад­ну за­ра­ван под­но Пе­три­не сте­не, пре­кри­ве­ну рас­ко­ма­да­ним те­ле­си­ма сво­јих сол­да­та. Уко­па­ва­ли су ту тран­ше­је за вој­ску и ар­ти­ље­ри­ју, с на­ме­ром да што пре за­у­зму врх Пе­три­не сте­не и не­да­ле­ки Ро­жањ и та­ко отво­ре се­би пут ка вр­ху Про­стоп, ко­ји бе­ше др­жао Љу­бо­виј­ски од­ред пот­по­мог­нут че­том вој­ни­ка из Дрин­ске ди­ви­зи­је пр­вог по­зи­ва ко­ја је та­да др­жа­ла ва­ро­ши­цу Пец­ку и у њој пољ­ску бол­ни­цу.

То­ком јед­не је­се­ње но­ћи, ка­ко ми је при­чао по­кој­ни отац, ка­пе­тан Вла­ди­слав Риб­ни­кар, до­бар зна­лац не­мач­ког је­зи­ка, пре­о­бу­че се у аустро­у­гар­ског офи­ци­ра и с тро­ји­цом пре­о­бу­че­них мла­ђих офи­ци­ра си­ђе се­вер­ном стра­ном с вр­ха Пе­три­не сте­не, за­о­би­ђе аустро­у­гар­ске тран­ше­је и с ле­ђа за­ђе у њи­хо­ву вој­ску.

Ка­ко су у ран­ци­ма но­си­ли по­ве­за­не сно­пи­ће шта­пи­на ди­на­ми­та с умет­ну­тим ка­пи­сла­ма и све­за­ма ба­кар­не жи­це, уз­гред раз­го­ва­ра­ју­ћи с не­при­ја­тељ­ским сол­да­ти­ма, они су их по по­мр­чи­ни по­ста­вља­ли на од­ре­ђе­на ме­ста и раз­вла­чи­ли жи­цу. Кад су ми­ни­ра­ли скла­ди­ште то­пов­ске му­ни­ци­је у по­за­ди­ни, по­ста­ви­ли ди­на­мит под то­по­ве две ба­те­ри­је и из­ме­ђу ша­то­ра офи­ци­ра, они су ти­хо као сен­ке оти­шли у ноћ, раз­вла­че­ћи за со­бом ба­кар­ну жи­цу с ка­ле­ма.

На јед­ном без­бед­ном и скро­ви­том ме­сту, у шум­ској ши­ка­ри са се­вер­не стра­не с ко­је су до­шли, при­кра­ли су се иза јед­не по­ве­ће сте­не и кра­је­ве раз­ву­че­них жи­ца по­ве­за­ли с де­то­на­то­ром, ко­ји су оста­ви­ли ту, ме­ђу ду­шма­не.

Ка­ко ми је ка­зи­вао по­кој­ни отац, око по­но­ћи, кад се све при­ми­ри­ло, до­па­до­ше од­о­здо из прав­ца се­ла Шљи­во­ве, уз па­ди­ну сте­но­ви­те се­вер­не стра­не, тро­ји­ца на­ших пре­о­бу­че­них офи­ци­ра и про­ђо­ше кроз це­лу на­шу тран­ше­ју, уко­па­ну ду­бо­ко укруг око це­ле за­рав­ни вр­ха Пе­три­не сте­не, и ша­па­том оба­ве­сти­ше оста­ле офи­ци­ре, под­о­фи­ци­ре и вој­ни­ке да не по­ди­жу гла­ве пре­ко гру­до­бра­на, јер ће сва­ког тре­на ка­пе­тан Вла­ди­слав Риб­ни­кар ди­ћи це­лу за­пад­ну за­ра­ван под­но Пе­трас гра­да у ва­здух.

Обич­на вој­ска из са­ста­ва Дрин­ске и Мо­рав­ске ди­ви­зи­је, ко­ја тек бе­ше сти­гла од Ва­ље­ва, ни­је ни зна­ла да су на­ши пре­о­бу­че­ни офи­ци­ри с ка­пе­та­ном Риб­ни­ка­ром би­ли ме­ђу По­ћо­ре­ко­вим зли­ков­ци­ма и та­мо по­ста­ви­ли пу­не ран­це ди­на­ми­та, ко­је ће ка­пе­тан Вла­ди­слав, ко­ји бе­ше остао до­ле под­но Пе­трас гра­да, де­то­ни­ра­ти и по­сла­ти „ку­пу­са­ре” код Фра­ње Јо­си­фа на дру­ги свет. Не­ки на­ред­ни­ци и вој­ни­ци су се кр­сти­ли и чу­ди­ли да се ка­пе­тан Вла­ди­слав Риб­ни­кар од­лу­чио на то, по­што не бе­ше ин­жи­ње­рац и ни­је се бог зна шта раз­у­мео у екс­пло­зив, као ни оних тро­ји­ца по­руч­ни­ка, од ко­јих је је­дан био пе­ша­ди­нац а дру­га дво­ји­ца из ко­њич­ког ба­та­љо­на.

Не­ки Или­ја (Са­ра­ман­дић) Сте­па­но­вић из се­ла Осе­чи­не, на­ред­ник и ин­же­ње­рац, рек­не ови­ма што су се сне­би­ва­ли и кр­сти­ли о Вла­ди Риб­ни­ка­ру да је он учен чо­век и да бо­ље ба­ра­та екс­пло­зи­вом не­го би­ло ко­ји офи­цир ин­же­ње­ри­је, у шта се он лич­но уве­рио ка­да је исти тај Вла­ди­слав Риб­ни­кар ди­гао у ва­здух це­лу ба­те­ри­ју брд­ских то­по­ва на Кај­мак­ча­ла­ну.

То су зна­ли и мно­ги ста­ри вој­ни­ци из прет­ход­них ра­то­ва с Бу­га­ри­на и Тур­ци­ма, да је Риб­ни­кар био из­у­зет­но хра­бар и од­лу­чан офи­цир ко­ји се до­бро раз­у­мео и у дру­ге по­сло­ве ко­ји ни­су би­ли у ње­го­вој над­ле­жно­сти.

Би­ће да је про­шла по­ноћ кад је од­јед­ном пла­ну­ло за­пад­но по­ље ис­под гра­ди­не Пе­трас (та­да су ви­ше зва­ли Пе­три­ну сте­ну Пе­трас град или гра­ди­на Пе­трас, по­што је на са­мом вр­ху и на­о­ко­ло би­ло до­ста оста­та­ка рим­ског гра­да Пе­тра­са, ви­со­ких ку­ла и бе­де­ма, али и раз­ва­ли­на из сред­њег ве­ка, ка­да је на њој био ве­ли­ки дво­рац срп­ског вла­сте­ли­на Ра­до­сла­ва).

Тај стра­хо­ви­ти пла­мен од­мах је про­пра­ти­ла још стра­хо­ви­ти­ја гр­мља­ви­на, ко­ја је у та­ла­си­ма по­тре­са­ла за­пад­но по­ље у под­нож­ју, док су де­ло­ви рас­ко­ма­да­них то­по­ва, то­пов­ских ча­у­ра, за­пре­жних ко­ла, пу­ша­ка и људ­ских те­ла па­да­ли с ве­ли­ке ви­си­не на ки­ло­ме­тар на­о­ко­ло, па и на по­ло­жа­је на­ше вој­ске уко­па­не на гра­ди­ни Пе­тра­са.

Не­што по­сле те не­ви­ђе­не и не­слу­ће­не стра­хо­те, ка­ко ми је ка­зи­вао отац и дру­ги ње­го­ви са­бор­ци ко­ји су би­ли у бор­ба­ма од по­чет­ка до кра­ја Пр­вог свет­ског ра­та на Шва­бе, па и те но­ћи на Пе­три­ној сте­ни, до­ста на­ших вој­ни­ка је из­ра­ња­вље­но од рас­ко­ма­да­них и по­кр­ше­них швап­ских ска­ла­ме­ри­ја ко­је су па­да­ле из на­мра­че­ног не­ба за­јед­но са сит­ном и хлад­ном је­се­њом ки­шом.

У сва­ну­ће, кад су на­ши про­ви­ри­ли из тран­ше­ја и ба­ци­ли ви­зир до­ле на на за­пад­но под­нож­је гра­ди­не Пе­трас, це­ла за­ра­ван бе­ше ра­зо­ре­на и пре­кри­ве­на рас­ко­ма­да­ним те­ле­си­ма швап­ских сол­да­та ко­је су се још пу­ши­ле и ши­ри­ле је­зив за­дах спр­же­ног људ­ског ме­са. Оно што је пре­жи­ве­ло по­да­ље у по­за­ди­ни бе­ше то­ком те но­ћи из­бе­гло на­зад и за­о­би­шло стра­шну гра­ди­ну Пе­трас и из­би­ло пред на­ше по­ло­жа­је на Ро­жњу, где их је број­на срп­ска вој­ска ва­тром из ми­тра­ље­за и то­по­ва збри­са­ла с ли­ца зе­мље, па су их по­сле на­ши се­ља­ци да­ни­ма уко­па­ва­ли у ду­бо­ке гроб­ни­це по шум­ским ћу­ви­ци­ма под­но ви­со­рав­ни.

Не­ко­ли­ко да­на по­сле, кад је По­ћо­рек по­но­во за­у­зео Мач­ков ка­мен, ва­ро­ши­цу Кру­пањ, Ко­шут­њу сто­пу и дру­ге ва­жне пла­нин­ске ви­со­ве у Ра­ђе­ви­ни, не­ви­ђе­на швап­ска си­ла уда­ри­ла је по­но­во на по­ло­жа­је на Пе­три­ној сте­ни, ко­јом при­ли­ком су на­ши вој­ни­ци кре­ну­ли с вр­ха гра­ди­не на ју­риш, где дич­ног ка­пе­та­на Вла­ди­сла­ва Риб­ни­ка­ра по­го­ди кар­теч из то­по­ва па га на­ши ди­го­ше и из­не­ше на­зад у тран­ше­је гра­ди­не Пе­трас.”

За­пис Жи­ва­на Ј. Гру­ји­чи­ћа до­пу­ни­ће­мо ци­та­том из књи­ге „По­ли­ти­ка све­док на­шег до­ба 1904–1984” Дра­го­љу­ба Ми­ли­во­је­ви­ћа.

„Офи­ци­ри и вој­ни­ци ко­ји су гле­да­ли је­да­на­ест ча­со­ва уми­ра­ње ка­пе­та­на Вла­ди­сла­ва Риб­ни­ка­ра, очи­ју пу­них су­за, при­ча­ли су о тре­ну­ци­ма ко­ји се ни­кад не мо­гу за­бо­ра­ви­ти. Ње­го­ва смрт је ли­чи­ла на уми­ра­ње ста­рин­ских ви­те­зо­ва о ко­ји­ма се још са­мо у ле­ген­да­ма при­ча.”

Ми­ли­во­је­вић, ду­го­го­ди­шњи уред­ник „По­ли­ти­ке”, под­се­ћа да је слич­ну хра­брост и па­три­о­ти­зам у бор­ба­ма на пр­вој ли­ни­ји фрон­та по­ка­зао и Дар­ко, мла­ђи брат Вла­ди­сла­ва Ф. Риб­ни­ка­ра, и слу­чај је хтео да обо­ји­ца по­ги­ну, та­ко­ре­ћи за­јед­но, је­дан за дру­гим у раз­ма­ку од јед­ног да­на.

Оба бра­та су са­хра­ње­на та­мо где су и по­ги­ну­ли: Вла­ди­слав у Пец­кој а Дар­ко у Бе­лој Цр­кви. 

Гра­ни­ца из­ме­ђу овог и оног све­та

„По­сма­тра­ју­ћи да­нас гроб­ни бе­лег ка­пе­та­на Вла­ди­сла­ва Ф. Риб­ни­ка­ра у осе­чан­ској ва­ро­ши­ци Пец­кој и гроб­ни бе­лег ње­го­вог мла­ђег бра­та ка­пе­та­на Дар­ка Ф. Риб­ни­ка­ра у кру­пањ­ској ва­ро­ши­ци Бе­лој Цр­кви, чи­ни ми се као да по­сма­трам гор­њу гра­ни­цу ко­ју су они по­ву­кли и сво­јим гро­бо­ви­ма обе­ле­жи­ли из­ме­ђу овог и оног све­та.”

Овом ре­че­ни­цом за­вр­ша­ва се за­пис Жи­ва­на Ј. Гру­ји­чи­ћа, ко­ји се че­ти­ри де­це­ни­је ама­тер­ски ба­вио на­уч­но­и­стра­жи­вач­ким ра­дом, бе­ле­же­ћи зна­чај­не до­га­ђа­је из да­ле­ке а и бли­ске про­шло­сти Под­го­ри­не, Ра­ђе­ви­не и Азбу­ко­ви­це. Аутор је ви­ше вред­них пу­бли­ка­ци­ја, об­ја­вио је три ро­ма­на, био је члан Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је и ду­го­го­ди­шњи пред­сед­ник Дру­штва ис­тра­жи­ва­ча у Осе­чи­ни у ко­јој је ро­ђен 1959. го­ди­не. Пре­ми­нуо је ма­ја ове го­ди­не. Мо­ја по­ро­ди­ца га је по­зна­ва­ла, се­ћам се да је во­дио за­ни­мљи­ве раз­го­во­ре с мо­јом мај­ком Ја­ром Риб­ни­кар, књи­жев­ни­цом. 

Дво­ји­ца нај­за­слу­жни­јих

Осни­вач и вла­сник „По­ли­ти­ке” Вла­ди­слав Ф. Риб­ни­кар и ње­гов мла­ђи брат Дар­ко би­ли су на са­мом по­чет­ку ра­та мо­би­ли­са­ни као ре­зер­вни офи­ци­ри, док је тре­ћи брат др Сло­бо­дан био вој­ни ле­кар. Сва тро­ји­ца су оти­шла на фронт. Риб­ни­ка­ри су уче­ство­ва­ли и у бал­кан­ским ра­то­ви­ма и би­ли ра­ња­ва­ни: Вла­ди­слав на Је­дре­ну а Дар­ко на Ку­ма­но­ву.

„По­ли­ти­ка” је о по­ги­би­ји свог осни­ва­ча и пр­вог уред­ни­ка – дво­ји­це нај­за­слу­жни­јих љу­ди за ње­но по­кре­та­ње и де­се­то­го­ди­шње из­ла­же­ње – пи­са­ла: „За два да­на По­ли­ти­ка је из­гу­би­ла оне ко­ји су јој ду­шу и жи­вот да­ли, ко­ји су је по­ди­гли и учи­ни­ли оним што је она да­нас”. А о њи­хо­вом ју­на­штву и па­три­о­ти­зму: „Кад се бу­де пи­са­ла исто­ри­ја на­шег ве­ли­ког ра­та, име­на бра­ће Риб­ни­кар би­ће ис­пи­са­на злат­ним сло­ви­ма у ни­зу ју­на­ка чи­ју успо­ме­ну има­ју по­ко­ле­ња да чу­ва­ју”. 

При­ре­дио Да­во­рин Дар­ко Риб­ни­кар, но­ви­нар и унук тво­ра­ца „По­ли­ти­ке” и бра­ни­те­ља отаџ­би­не у Ве­ли­ком ра­ту

(Политика)

Ознаке: Владислав Рибникар, Први светски рат., српски јунаци