Прочитај ми чланак
„Доказано је да недостатак природе проузрокује: недостатак пажње за учење, деца немају самосталности, оскудни су у комуникацији. Све то проузрокује физичке недостатке, лоше држаје тела, равне табане, недостатак имунитета и склоност алергијама.
Деца која не иду у природу остају неактивна и самим тим нема стимулације, нема природног искуства и нема практичног учења. Родитељи осећају ту проблем, и онда брже-боље шаљу децу на неке спортове, али то није то – деци треба природа. Ми смо биолошка бића и тек када смо у природи, онда смо оно што јесмо.”
Екипа емисије “Сасвим природно” направила је експеримент и пробала да окупи што више градске деце и да их без родитеља изведе, најпре у једну сеоску средину, а затим и у потпуну дивљину.
„Планирали смо да то траје три дана и одмах смо имали неколико проблема, због тога што родитеље не желе да пусте своје дете тек тако у дивљину – плаше се, имају страхове. Једноставно, општи став родитеља је презаштићивање.
„Не, он ће се прехладити. Не, он може да се огребе, или да се не знам шта деси итд“, каже Мемедовић.
Мемедовићу у повезивању деце са природом помажу познати дечији писац Урош Петровић и др Ранко Рајовић, председник Менсе за Србију:
„Овај програм нисам извео сам, постоје људи који се на исти начин овим баве – др Ранко Рајовић и дечији писац Урош Петровић заједно раде на томе, држе неке радионице по предшколским установама и на другим местима, убеђујући родитеље и васпитаче да деци треба природа.“
Рајовић објашњава колико недостатак природе штетно утиће на децу:
„Ми имамо у Србији свако друго дете од пест година са поремећајем фине моторике, равни табани код 70% деце, успоренију акомодацију ока. Кад се све то сабере, имамо проблем у школи. Јер када то дете крене у школу, не може да чита дуже од десет минута јер има поремећај концентрације, не може да пише како треба и ти проблеми касније се много, много теже решавају. Зато је важно да дете управо у тим привм годинама живота, од седме-осме до дванаесте буде што чешће у контакту са природом.“
„Физички развој и ментални развој су уско повезани, једно без другог јако тешко иду. Познато је и да се боље размишља док се шета“, објашњава Урош Петровић, који је у паузама физичких напора деци постављао загонетке и мозгалице.
„Све се тако лако решава кад изведете децу у природу. Они су вам ту, можетре да их посматрате, да их усмеравате, да реагујете.” објашањава Мемедовић, забринут због тога што родитељски страхови отуђују децу од природе:
„Пазећи на своју децу родитељи одлазе у крајност – промаја, инсекти, боје се чак и да ће их напасти вукови или медведи“.
Због тог отуђења, није уопште било лако пронаћи децу чији родитељи би пристали на ову авантуру, каже Ранко Рајовић:
„То су градска деца, али ово су знатижељна деца и хоће да иду и желе да испробају, али смо имали проблем кад смо правили групу што нека деца неће да чују да дођу, да спавају у шаторима Ту су бубе!, Можда ће да падне киша!, Шта ће да једу?! Ретко је видети данас децу да ходају боса, о овде у дивљини су по цео дан босоноги“.
Своје гостовање Јован Мемедовић завршио је поруком упућеном свим родитељима:
Родитељи, па то су ваша деца! Немојте их затварати, ништа им се неће десити у природи. Њима треба потпуна слобода – не један летњи распуст и неколико дана, већ покушајте да то буде целе године. Недостатак природе није болест, али једног дана то постаје велика неспособност и немогућност да било шта привреде. Сутра, далеко било, држава ће нам бити препуна оваквих људи, а на то треба да пазимо!“, упозорио је он.
