Прочитај ми чланакШиром Запада све чешће се дешава да читави градови који су генерацијама гласали за либералне кандидате сада прелазе у табор конзервативаца
Дана шестог децембра, мање од недељу дана пре одлучујуће победе Бориса Џонсона на британским парламентарним изборима, Џерард Бејкер са Волстрит журнала је изнео анализу политичких последица по Уједињено Краљевство – а вероватно и шире – уколико Џонсон оствари тријумф који се назирао. Био би то, написао је, „одлучујући моменат у развоју савремене западне политике, потенцијално утемељујући догађај за еру популизма, са последицама које премашују британске обале“.
Foto: Tanjug/AP
Бејкер је цитирао професора са Универзитета у Кенту под именом Метју Гудвин рекавши да се Британија изгледа усмерила ка политичком „престројавању“. Гласачи из редова радничке класе северне Енглеске и Мидлендса (енгл. „Мидландс“ – подручје у централној Енглеској, са Бирмингемом као највећом урбаном целином, прим. прев.), који су од 1930-их давали поверење Лабуристичкој странци, сада у великим бројевима прелазе на страну Џонсонових конзервативаца. Истовремено, конзервативни гласачи са урбаног југа напуштају ову странку.
Кључ је, наравно, у Брегзиту – референдумском гласању из 2016. године за излазак Британије из Европске уније. Освојивши неупитну већину у парламенту, Борис Џонсон је постао лидер који ће извести своју земљу из ЕУ – што је чекао још откако је постао премијер Уједињеног Краљевства прошлог јула. Али значај дотичног гласања превазилази и то. Џерард Бејкер примећује да се конзервативци – под Џонсоном – удаљавају од своје полувековне подршке ономе што је назвао „неолиберална економија“, али и генерално либералног приступа запаљивим друштвеним питањима као што су истополни бракови и лабаве имиграционе политике. Он објашњава:
ИЗМЕНА БИРАЧКЕ СТРУКТУРЕ
„Странка чију су базу чинили углавном високо образовани, економски успешни грађани, отворени за високе нивое имиграције, слободну трговину и глобалну интеграцију, сада постаје странка чија ће база обухватати велике бројеве оних мање остварених и не тако образованих – оне који су изгубили ослонац у добу растуће неједнакости па сада подржавају протекционизам, стриктна ограничења имиграције и примат националног суверенитета“.
Бејкер сматра да оно што је деловало као избори у којима ће бирачи променити своје традиционалне гласачке навике потиче из истог извора као и успеси конзервативно-популистичких покрета другде на Западу, укључујући и Сједињене Државе у којима је Доналд Трамп 2016. успео да се домогне Овалног кабинета 2016, али и у земљама попут Пољске, Мађарске, Италије, Немачке и Француске. На свим овим местима, политику покреће или омета велики број гласача „који осећају да их њихова традиционална политичка руководства игноришу или чак презиру“, пише Бејкер. Многи од њих су белци из радничких породица који се осећају отуђено од урбаних културних елита, и сматрају да их је глобализација економски изневерила.
Као илустрацију, Бејкер наводи политичку ситуацију у Бишоп Оукленду – изборној јединици из округа Дарам на забаченом североистоку Енглеске, коју су у парламенту представљали лабуристи још од 1935. године. „Као до коске радничко насеље“, како је Бејкер описао бираче овог места, давало је лабуристима две трећине својих гласова чак и тако недавно као што је 1997. година. Али, на референдуму за Брегзит, ово место је у односу 61-39 процената гласало за напуштање ЕУ. А како је локална економија у расулу од затварања оближњег рудника угља, док Лондон и други градови југа бујају, фрустрације и бес владају политиком у Бишоп Оукленду.
Дан након Бејкеровог провокативног текста у Журналу, Њујорк тајмс је објавио дугачки чланак Патрика Кингслија, базиран на његовим обимним путовањима кроз Британију у недељама пред победу Бориса Џонсона. Известио је о разноврсним политичким осећањима у редовима бирача. Али је додао: „Међутим, изнова и изнова људи би се враћали на политику национализма, строгости и економског отуђења“. Често су, како је рекао, фрустрације биле укорењене у Брегзиту.
Путовао је у Шајрбрук, близу централне Енглеске, који је некада био просперитетни рударски град (налик на Бишоп Оукленд), а сада је ојађен услед економских потешкоћа изазваних затварањем рудника – који је иначе замењен складиштем у којем су плате ниске а рад значи „да те третирају као мајмуна“, како је описао један од становника. Откада је изборна јединица Шајрбрука оформљена 1950. године, пише Кингсли, њени становници претежно радничког порекла су увек гласали за лабуристичке кандидате. Онда је дошао референдум о Брегзиту на којем је 70 одсто бирача овог краја гласало за напуштање ЕУ.
ТЕКТОНСКИ ПОТРЕСИ
Многи су били бесни због неспособности власти након Брегзита да испоштује народну вољу. Кингсли цитира бившег рудара који је гласао за излазак из ЕУ: „Кад год укључите телевизор разглаба се о Брегзиту. До сада је требало завршити то, отрести прашину“. Други рудар је објаснио политичке импликације ових фрустрација: „Рудари су сад у фазону Борис, Борис“. Имајући у виду да се овај крај некада гадио скоро свега онога за шта су се конзервативци залагали, додао је да ово делује „лудо“.
Коначно, један други чланак из истог броја Тајмса је додатно поткрепио гледиште да неки тектонски потреси дрмају политички рељеф Запада. Новинари Тајмса Питер С. Гудмен и Ема Бјубола су открили растући бес становника града Прато у Италији, који су некада уживали у просперитету који је пружала локална трговина текстилом, а сада остају без посла због агресивног продора кинеских предузетника који су „постали локомотива текстила, која гази локалне конкуренте“.
Двоје извештача описује муке Роберте Траваљини, некад срећне раднице текстилне фабрике, која је сада, као мајка два дечака, спала на то да живи од пензија својих родитеља. Такође је некада била лојални присталица Комунистичке партије, али је на прошлогодишњим изборима гласала за конзервативно-популистичку Лигу, коју Тајмс описује као „екстремну десничарску странку, чији је бомбастични лидер Матео Салвини пружио рудиментарно решење за невоље Италије: Затворимо капије“.
Како што се види из последње цитиране реченице, мора се имати у виду уобичајена пристрасност Тајмса у извештавању о оваквим темама. Али анегдота Роберте Траваљини указује на исти политички феномен који су идентификовали Џерард Бејкер са Џорнала и Патрик Кингсли из Тајмса – пре свега да је конзервативни популизам у успону, да томе доприносе радничке класе Запада и да су неолибералне странке у опасности да изгубе оне гласаче које су некада сматрале својом базом.
Поента свега овога је да су меритократске елите Запада покренуле политичку лавину када су покушале да погурају своје земље у смеру у којем велики делови становништва не желе да иду – ка глобализму, отвореним границама, антинационализму, деиндустријализацији, антирелигији и темељној трансформацији друштвеног морала. Широм Запада постоји велики број бирача који деле та осећања. Битка је почела и одредиће политику западних земаља до далеке будућности. То је прави значај изузетног политичког тријумфа Бориса Џонсона 12. децембра.
Роберт В. Мери је дугогодишњи новинар и издавач из Вашингтона, његова најновија књига је „Председник Мекинли: Архитекта америчког века“
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
