Прочитај ми чланакИлија Ивић није положио никакву заклетву. Он тера лопту. Није на устав Косова* ставио руку и рекао да се заклиње да ће чувати уставни поредак, целокупност и интегритет Косова*
Једна од светлих тачака у мрачним деведесетим на овим просторима био је брзоноги фудбалер Црвене звезде и Олимпијакоса Илија Ивић. Његови брзи „бегови по крилу“, „контре“ и скокови и данас се памте.
Један други фудбалер истог имена и презимена узбуркао је ових дана, мање фудбалску а више свеколику јавност. Наиме младић по имену Илија и презимену Ивић, који се родио и живи на централном Косову, добио је позив да заигра за репрезентацију Косова*. Било је таквих позива и раније, али су се косовски младићи захваљивали на њима. Галантно су их одбијали, знајући да би прихватањем таквих „непристојних понуда“ допринели привиду мултиетничности које косовске власти упорно желе да постигну, и да се представе свету као „рај на Балкану“.
Овај Илија је позив прихватио. То је изазвало буру негодовања и осуда не само међу Србима са Косова и Метохије, него и много шире, а друштвене мреже су се упалиле. Дошло је до утркивања ко ће у осуди бити оштрији у игри „држ`те лопова“ илити у конкретном случају „држ`те издајника“.
Да се одмах разумемо, не слажем се са одлуком овог младог човека, али ми је сва та атмосфера око његове осуде постала помало дегутантна, огавна.
Ми свакодневно пред очима имамо барем по један гест у области политике, културе, уметности, дипломатије, па и спорта који би заслуживао далеко оштрију осуду, али ње нема. У случају голобрадог дечака, она је ту и врло је оштра. Како је то могуће?
По свему судећи, осуђивањем геста овог младића ми много више говоримо о себи. У ствари, показује се да смо склони да осуђујемо, поготову јавно, само оне који не могу да нам врате ударац. Оне који не могу да нас казне. Оне који нису опасни.
Ивић није положио никакву заклетву. Он тера лопту. Није на устав Косова* ставио руку и рекао да се заклиње да ће чувати уставни поредак, целокупност и интегритет Косова. Не, он тера лопту. Неки други, које јавност не сме ни попреко да погледа, јесу се заклињали. Њихова активност далеко више утиче на живот српског народа, и српске државе. Али они су опасни. Као такви не смеју се критиковати. Ту већ маца поједе језик јавности.
Ивић није организовао фестивале „Mirëdita-Добар дан“ у Београду. Не, он само тера лопту. Ови који јесу организовали су опасни, и самим тим изостаје критика и осуда.
Ивић није „жена у црном“ него „дечко у црвено-црном“, а „жене у црном су опасне“ и самим тим правимо се да их не примећујемо. Али ћемо сву ту акумулирану фрустрацију свалити на дечка који тера лопту.
Показује се да смо склони да осуђујемо, поготову јавно, само оне који не могу да нам врате ударац. Оне који не могу да нас казне. Оне који нису опасни.
На крају крајева како је уопште дошло до тога да Косово* уопште има спортске репрезентације? Тако што је Владе Дивац омогућио Косову* да се учлани у међународне спортске асоцијације. И сад, Дивац је идол, а Ивић је издајник?! Е па неће баш тако бити. Чаршија прича да је Дивац тада добио „понуду која се не одбија“, а кога интересује какву, нека сиђе у чаршију и нека се распита. Свакако није невинији од Ивића.
У овом светлу можемо сагледати и феномен осуде у нашем јавном дискурсу. Код нас се критикује и осуђује само онај ко неће или не може да узврати. На пример, имамо свакодневно нападе и критике, шале и пошалице на рачун СПЦ. Немамо их на рачун исламске заједнице или католичке, иако су мање-више поводи и теме сличне. Зашто? Па зато што СПЦ неће да узврати, што за Ватикан нисам сигуран, а поготову за исламску заједницу.
Зато ћете духовите опаске „перјаница“ другосрбијанске сатире: Кесића, Љубичића, Видојковића, Кораксића, Петричића… чути само на рачун СПЦ. СПЦ прашта, ови други не праштају.
У ствари ради се о нашем кукавичлуку. Легендарни филм, „Ко то тамо пева“, завршава се тако што цео аутобус бије без разлога она два Циганина. Зашто? Јер једино они не могу да узврате. У томе је суштина нашег критиковања свега и свакога. Ако није опасно, онда може, а ако је опасно, „ћути да не буде горе“.
Ако је тај момак, Ивић, талентован да би играо за репрезентацију Косова*, зашто се неки српски менаџер није потрудио да га доведе у неку екипу у Србији? Ионако нам је фудбал пун левих ногу.
Да завршимо са спортским тереном. Не чусмо на пример да је неко осудио спортске екипе из централне Србије које намерно, да не би играле по КиМ, дођу на административни прелаз са обележјима којима косовској полицији као да кажу „молимо вас не пуштајте нас да уђемо“! Уместо да уђу нормално, одиграју шта имају, победе или изгубе, друже се са вршњацима са КиМ и врате се кући. Не, они дођу тако да не дођу. И то нико не критикује. Зашто?
Зато што су на челним местима тих спортова, савеза и екипа они који могу да узврате, па је самим тим критика опасна и изостаје.
Нек си ти нама Илија жив и здрав. Ниси ти ништа урадио што у другим областима стотине њих није урадило. А ми, узмимо се у памет. Изгубљена битка не значи и изгубљени рат, и оканимо се каменовања и критиковања нејаких, ако немамо снаге да критикујемо јаке.
