Pročitaj mi članak

Jedno od najvećih čuda Svetoga starca Porfirija

0

„Bilo je dva popodne, na trgu svetih Kozme i Damjana u Atini. Kad sam se zaustavila svojim taksijem na semaforu, prišao je jedan muškarac i zamolio me: – U Menidu, molim vas! – Oprostite, zaista ne mogu, kasnim – odgovorila sam mu.

I zaista, nisam stizala, jer mi je do tri sata bilo potrebno pristići u rejon luke Pirej. Onaj čovek je otišao i počeo čekati drugi taksi. Ipak, nešto u meni mi je tiho govorilo – treba da prihvatiš tog čoveka u auto. Tada mu dadoh znak da sedne u taksi. Ušavši u automobil on je sa mog vetrobranskog stakla skinuo fotografiju svetog starca Porfirija, poljubio je i uskliknuo:

 

– Ovo je nemoguće!

Ruke su mi u tom trenutku bile zauzete jer sam zaokretala ka Menidi. Iako sam momentalno poželela da od njega uzmem tu fotografiju, videći sa kakvom je pobožnošću on gledao u nju, zastidela sam se svojih misli.

– Znali ste svetog Porfirija? – zapitao me je.
– Ne. Čitala sam o njemu u jednoj knjizi i veoma sam ga zavolela.
– Želite li da vam ispričam kako sam se ja upoznao sa njim?
– Naravno! – odgovorih mu radosno.

Tada poslušajte. Moja supruga se pre nekoliko godina ozbiljno razbolela – našli su joj rak. Lekari su joj dali samo tri meseca života. U isto vreme moj sin je završavao licej i kazao nam je da se dečaci iz njegovog razreda spremaju da posete Svetu Goru. Dali smo mu dozvolu i momčići su otišli na Atonsku Goru. Međutim, mojoj supruzi je postalo mnogo gore. Njen doktor koji je lečio rekao je da je to poslednja faza bolesti i da je kraj veoma blizu. Sa velikom uznemirenošću upitao sam lekara: „Šta je moguće da se uradi da bi joj se bar još malo produžio život?“ – „Uradićemo još jednu operaciju i Bog neka nam je u pomoći“ – zaključio je doktor. Ipak, moja supruga se protivila operaciji insistirajući na tome da je prvo potrebno sačekati povratak sina sa Svete Gore.

Naš sin se vratio sa Atonske Gore veoma radostan, srećan i oduševljen, da smo ga prvi put u životu videli tako dobro raspoloženog. Počeo nam je pričati kako je tamo prelepo; kako su ih monasi srdačno i gostoljubivo primili; kako su svi oni tamo osetili unutrašnji mir i spokojstvo. Govorio je da je tamo zaista osetio blizinu Božju i da je sve vreme prebivao u tako velikoj radosti da je čak zaboravio na to da mu je majka smrtno bolesna. Njene bolesti setio se tek kada se pred njima pojavio sveti starac Porfirije.

– Oprostite, pre koliko godina je to bilo? – prekinula sam ga za trenutak.
– Pre dve godine.
– A … ne tako davno. I, šta je bilo dalje?

Skrivajući se od jakog sunca, momci su sedeli pod krošnjom jednog drveta. Razgovarali su i smejali se kada su iznenada ugledali nekog monaha koji im se približava. Ustali su, uzeli blagoslov od njega, a starac je počeo da razgovara sa njima, nazivajući svakoga po imenu. Kao što pretpostavljate, momci su bili u potpunoj nedoumici: otkuda je on znao njihova imena i stanje u njihovim porodicama?

Sin nam je tada ispričao o susretu sa starcem Porfirijem i o čudu u koje je bilo teško poverovati. Mom sinu starac je rekao: „Kaži svojoj mami, da ne ide na operaciju. U njoj nema raka“ – „Šta!? Pa vi nju znate?“ – „ Da, ja nju znam. Ja sve vas znam“ – „Oprostite, a ko ste vi zapravo“, pitahu ga dečaci. – „Ja sam starac Porfirije“ – rekao je i udaljio se.

U povratku, momci su ušli u jednu apoteku da kupe nešto protiv posledica morske bolesti jer se u putu brod veoma ljuljao. Ušavši u apoteku, ugledali su fotografiju starca Porfirija i rekli: „Eno starca Porfirija koga smo videli na Svetoj Gori“. Čim je apotekarka čula te reči, ona je za trenutak zanemela, ali je uskoro zapitala: „Oprostite momci, vi ste na Svetoj Gori videli tog starca?“ – „ Da. Tačno njega. Mi se upravo vraćamo sa Atonske Gore.“ – „Sigurni ste?“ – „Naravno. Mi smo sa njim i razgovarali. I sami smo bili zadivljeni otkuda on zna naša imena i šta se događa u porodici svakog od nas. Kada smo ga upitali ko je on, odgovorio je da je on starac Porfirije.“ – „Ja vam, naravno, verujem da ste ga vi videli, međutim … Nemojte se čuditi ovome što ću vam reći … Stvar je u tome što je starac Porfirije skončao pre pet godina.“

Deca su bila bukvalno u šoku od onog što su čula! „Pa to je nemoguće“ – odgovorila su – „Mi smo sa njim razgovarali!“

Supruga i ja smo bili uvereni da su školarci videli nekog drugog, sličnog starcu, koga su takođe zvali Porfirije. Zbog toga što su svi monasi skoro jednako odeveni; u crnu rasu i imaju bradu, te na prvi pogled često biva da su slični jedan drugome. „Šta? Vi mi ne verujete?! U redu. Bog sa vama!“ – odgovorio nam je sin. „Uostalom, mama, znaš li šta mi je rekao starac Porfirije? On je kazao da ti ne boluješ ni od čega i da je nepotrebno raditi operaciju.“

Kroz dva dana došli smo u bolnicu. Sledećeg jutra bila je zakazana operacija. Evo šta je nastalo u tom trenutku kada je već trebalo početi operaciju. Sedeo sam veoma uznemiren u hodniku bolnice. I šta ja vidim?! Otvaraju se vrata operacione sale i odatle izlazi moja supruga. Potrčah ka njoj i zapitah: „Šta se dogodilo? U čemu je stvar?“ – „Operacija nije potrebna, sa mnom je sve u redu“ – odgovorila je moja žena. Odmah za njom iz operacione sale izašao je doktor. Rekoh mu: „Šta se dogodilo?“ – „Ne znam, ali ona ne želi da se operiše“. „Ženo, šta ti je, da li si ti sišla s uma?“ – ponovo sam zapitao svoju suprugu.

Uložio sam maksimum napora da je uverim u neophodnost operacije ali je ona ostajala pri svome: „Ponavljam ti, osećam se dobro. Hajde, uradimo ponovo ispitivanja. Evo, vidite, zdrava sam, osećam to. Vi mi ne verujete? Hajdete da se ispitam ponovo da bih vas sve ubedila“. I zaista, urađena su ponovna ispitivanja i sledećeg dana nalazi su bili gotovi.

U tom trenutku našeg razgovora u taksiju, dok sam ga vozila ka Menidi, čovek je duboko uzdahnuo.

– I šta su pokazala nova ispitivanja?

Šta su pokazala?! Pokazala su da ona uopšte nije bolesna. Lekari su upoređivali stare i nove nalaze i „silazili sa uma“ pokušavajući da objasne kako je to uopšte moguće. „To je nemoguće! Možda smo pomešali analize! Potrebno je opet sve ponovo uraditi“ – govorili su lekari, zbunjeni novim rezultatima.

U međuvremenu u bolnicu je došao i moj sin videvši svu tu scenu i lekare u nedoumici, pa mi je rekao: „Tata, zašto ne veruješ u ono što mi je rekao starac Porfirije na Svetoj Gori?“

Čuvši to, ka njemu je dotrčao jedan od lekara: „Šta si rekao? Starac Porfirije? Šta je on tebi govorio?“

– Rekao je da je sa mojom mamom sve u redu i da je nepotrebno preduzeti operaciju“ – odgovorio je moj sin.

Tada je taj lekar izvadio fotografiju starca Porfirija i zapitao: „Momče, da li si ti njega video na Svetoj Gori?“ – „Da. Upravo njega.!“ – odgovorio mu je naš sin. – „Evo šta: Analize su ispravne. Vaša žena je zdrava. Možete ići kući. Odmah danas! Spremajte se!“

Dakle, mojoj supruzi su lekari davali najviše tri meseca života. I evo, od tada je prošlo već dve godine, i sa njom je molitvama svetog starca Porfirija sve u redu. Ona se sad oseća čak i bolje nego pre otkrivanja raka. Eto zašto smo mi tako zavoleli starca Porfirija. Posetili smo i njegov manastir mnogo puta i kada nas snađu nevolje, on nas pomaže.

Ta priča ovog čoveka o jednom novom čudu voljenog svetog starca Porfirija darovala mi je ogromnu radost. I kada je moj putnik izlazio iz taksija rekla sam mu: – Hvala vam!

UKOLIKO IMATE ŽELJU DA PODRŽITE RAD PRODUKCIJE „CENTAR” I RAD PORTALA „SRBIN.INFO”, DONACIJE MOŽETE UPLATITI PUTEM SLEDEĆIH LINKOVA:

HVALA I BOG VAS BLAGOSLOVIO!