Прочитај ми чланакНиједан владар Русије ни пре ни после њега није извршио тако корените и значајне промене као овај човек! Ниједан се није усудио да толико мења и без поговора се обрачунава са старим обичајима и уводи нове норме које су се морале поштовати. Ниједан се није тако сурово обрачунавао са неистомишљеницима и свима који су се усудили да му стану на пут, чак и унутар сопствене породице. Једноставно речено - ниједан није био тако "Велики" као Петар Велики.
Петар I Алексејевич или Петар Велики био је руски цар и император који је владао од 27. априла 1682. па све до своје смрти 1725. године. На престо је дошао након многих дворских интрига и завера.
Pixabay.com
У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном В који је умро 1696. године. Након Иванове смрти, кад је постао цар, немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици.
Једном када је учврстио своју власт Петар је јавно објавио нешто о чему се до тада само шапутало по ретким, боље образованим скуповима људи – ако жели да опстане, Русија мора да се мења!
Петар се потпуно разликовао од својих претходника — био је једноставан у држању и одевању и није волео парадне церемоније. Често се шетао улицама престонице као обичан грађанин. Крајње радозналог духа, своју политику спроводио је енергично и немилосрдно, имајући стално пред очима снажну и модерну Русију.
До владавине Петра Великог Русија је била огромна, али заостала феудална земља, насељена, у очима Западног света, полудивљим племенима која не могу да буду ни ваљани непријатељи, а камоли савезници.
Четири деценије касније, у тренутку смрти Петра Великог та слика је била заувек промењена, а Русија је постала водећа европска сила тог времена.
Стрелци су још од времена Ивана Грозног били елитна гарда и телохранитељи руских царева. Усудили су се да се побуне током времена када је Петар био у великом пропутовању Европом (баш како би видео и упознао обичаје модерног света) и цар им то није опростио.
Стрелци су, као војна формација, распуштени, а многи од њих су мучени, закопани живи или протерани у Сибир. Уместо њих, створио је Преображенски пук и Семјоновски пук који су постали језгро нове, модерне, руске стајаће војске.
Вероватно поучен сопственим искуством (од прве жене, царице Јевдокије, Петар се развео) сматрао је уговорене бракове варварским обичајем те је забранио склапање бракова против воље будућих супружника и прогласио је обавезним да будући супружници буду верени најмање шест недеља током којих би могли да се слободно виђају и боље упознају.
Петрова посета Западу уверила га је да су многи европски обичаји били напреднији од традиционалних руских. Петар је зато заповедио свим својим чиновницима и званичницима да обрију браде и да носе одећу скројену по европској моди. Од тога су били изузети само свештеници, земљорадници и кочијаши.
Такође је наредио својим дворанима да приређују забаве по европским обичајима, а жене из виших сталежа су морале да одлазе на друштвене скупове, чиме је прекинута традиционална изолованост у којој су до тада жене биле држане.
Петар Велики извршио је корените промене у војсци, према западним стандардима. Племству је наметнуо обавезну службу држави било у администрацији било у војсци, а војну хијерархију је уредио тако да су се унапређења добијала на основу заслуга, а не порекла, тако да је свако ко је својим делима заслужио, могао да достигне високе војне чинове.
Промене су се састојале и у подели на пешадију, коњицу и артиљерију, а такође је увео и мере одржавања регуларног поретка копнене војске и морнарице које су се састојале из обавезне регрутације кметова и слободних људи без сталног места боравка или сталног запослења. Увео је обавезну војну службу што му је створило војску од 300.000 сталних војника и морнара заједно са резервистима.
Да би држава могла да издржава толику војску, биле су потребне корените промене у привреди и да индустријализује. Петар Велики подигао је много фабрика, бродоградилишта и радионица које су имале привилегије и државне субвенције.
Радна снага се обезбеђивала тако што је трговцима и власницима фабрика и рудника било дозвољено да купују цела села са све њиховим становницима који су морали да раде на имањима својих господара.
Од доласка на власт па све до своје смрти, Петар Велики је непрестано водио ратове и ширио земљу. Ратовао је против Османског царства и Персије, али је највећи и најважнији сукоб за време његове владавине био Велики северни рат – сукоб са Шведском који је трајао пуних 21 годину и који је Русији донео излаз на Балтик, а самим тим и слободан пут у Западну Европу.
Након ове победе Петар је добио титулу „император и самодржац свјеросијски“. Назван је и „Оцем отаџбине“ и „Великим“, а Русија се почела званично називати „Руска Империја“, а сам Петар је заменио титулу цара титулом „император сверуски“.
На освојеним територијама, у шведској покрајини Ингрији, 1703. године Петар је основао град који је назвао Санкт Петербург. Забранио је градњу камених грађевина изван граница града па су тако сви мајстори зидари могли учествовати у подизању новог града који ће убрзо постати и нова престоница Русије.
Петар Велики је финансирао изградњу нове престонице драконским опорезивањем племства, а хиљаде сељака из унутрашњости Русије било је на силу пресељено као радна снага. Такође су затвореници били присиљени да раде на изградњи града.
Стварање Санкт Петербурга је с једне стране значило отварање Русије у економском, политичком и интелектуалном смислу ка Европи, а с друге стране, признање Русије у свету као војне и поморске силе.
Петар је распустио Бољарску думу и створио Правитељствујушчи сенат од 9 чланова који је имао апсолутну власт у случају царевог одсуства и чије се одлуке нису могле спроводити у колико нису биле једногласно донете.
Основао је такође министарске колегијуме који су били подређени Сенату, увео је централизам и државу административно поделио на 8 губернија. Губерније су биле даље подељене на провинције, округе и срезове.
Петар је такође реформисао владајући апарат Православне цркве. Власт у Цркви је, до тада, традиционално била у рукама московског патријарха. Након смрти патријарха Адријана, Петар је искористио тренутак, спречио избор новог поглавара и уместо тога себе поставио за поглавара Цркве.
Након тога Петар је сасвим укинуо патријаршију, а црквена управа је пренета на Свети правитељствујушчи синод, савет састављен од 10 свештеника на чијем челу се налазило световно лице и који преузима дужности патријарха и његовог заменика, а био је у директној надлежности цара. Овом реформом црква је више него икада била потчињена световној власти.
