ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ Срба и Словена на Балкан у 6. и 7. веку – Како је све почело

0

Кренимо редом. Кроз читав антички и средњовековни период, све до почетка 17. века, сви хроничари, летописци, историчари се слажу да су Срби и други Словени на Балкану староседеоци и да су они истоветни са Илирима, Трачанима, тј. њиховим небројеним племенима попут Далмата, Трибала, Панона, Дардана, Меза, Дачана, Гета-Гота… па их многи писци, нарочито грчки и латински и називају тим именима а не Србима, Бугарима, Словенима… Тек 1611. год. угледало је светло дана једно дело ромејског цара Константина VII Порфирогенита (913-959) под називом „О упављању царством“ (De administrando imperio)[1], које је наводно написано у 10. веку, а први пут објављено као што видимо у 17. веку. Занимљиво је то да читавих седам векова ниједан писац никад није поменуо то дело нити цитирао неки део из њега, што само по себи изазива сумњу у аутентичност дела. Такође је занимљиво да је то једини спис који говори о сеоби Срба и Хрвата на Балкан читавих 330 година након наводног досељавања. Дело се појављује пре дела млетачко-далматинског писца Јоаниеса Луциуса под називом „Краљевство Далмације и Хрватске“ из 1666. год.[2], који је сачинио своје дело зарад дневно-политичких интереса Млетачке Републике (Венеције) како би оправдао њено заузимање Далмације након Морејског (Кандијског) рата са Османском Империјом. Дакле, Јоаниес Луциус је први писац који је изнео једну хипотезу да су Словени дошљаци, а да су Романи староседеоци у Далмацији. С тим у вези можемо посматрати и појаву дела Константина Порфирогенита пре дела Јоаниеса Луциуса, мада се појава дела Константина Порфирогенита може посматрати и као својеврсни одговор Римокатоличке Цркве на дело Дубровчанина Марва Орбинија под називом „Краљевство Словена“, које је изашло 1601. год. у Падови, најпре са благословом Римокатоличке Цркве, да би након исчитавања од стране исте, било стављено на индекс забањених књига[3]. Наиме Орбини је у свом делу најсвеобухватније до тада обрадио историју свих Словена, наводећи преко 300 референци, тј. позива на литературу, што пре њега нико није урадио. Дакле, можемо рећи да је његова књига и за данашње научне појмове веома добро документована, док је за тадашње свакако била недостижна, па не изненађује што је одмах засметала Римокатоличкој Цркви.Оно што је такође сметало Ватикану, је како они кажу „претерана љубав“ према Словенима шизматицима, тј. Словенима који нису римокатолици него су православни. Дело Марва Орбинија одише свесловенским патриотизмом па можемо слободно рећи да је он и био зачетник неког раног панславизма и словенофилства, што се након њега манифестовало бројним делима словенских аутора попут Винка Прибојевића[4], Ђорђа Бранковића[5], Јована Рајића[6] и других.

СЛОВЕНИ – ДОШЉАЦИ ИЛИ СТАРОСЕДОЦИ НА БАЛКАНУ?

Док су Млечани тврдили од 17. века да су Словени дошљаци, а Романи староседеоци, не би ли некако оправдали своје присуство на простору Далмације и јадранских острва, дотле су у исто време Аустријанци (Хабзбурзи) бранили Словене истичући да су они староседеоци, а Романи дошљаци. Од тада па све до друге половине 19. века изаћи ће бројна дела која говоре о аутохтоности нашег народа на просторима Балкана, као и наших веза са Илирима. Да неко не уобрази како је та благонаклоност куће Хабзбурга била због претеране љубави према нама. Наравно да не. Хабзбурзи су од Млетака бранили своје право на тзв. „Илирску круну“ тј. право на српске-словенске територије на Бакану, јер су сматрали да они имају право на њих.Наравно, то ће се променити врло брзо након нестанка Млетачке републике, а нарочито након пораза Наполеона, прерасподела територија и ревидирања граница које је он успоставио на бечком конгресу 1815. год.

Кад је Наполеон поразивши Аустрију створио Илирске Провинције од Алпа до Боке Которске, утицао је на снажно буђење Словена на том простору. Треба подсетити да су православни Срби у његово време били у закону равноправни са римокатолицима, што ни пре њега, ни после њега није био случај. Након пораза Наполеона и Бечког Конгреса 1815. год. целокупна територија Илирских Провинција улази у састав Аустријског Царства, а са њима и читава територија некадашње млетачке републике. Од тада идеје „илиризма“ шире се и на остале делове царства насељене Србима-Јужним Словенима. Пошто је минула опасност од млетачке пропаганде, а са друге стране почело масовно буђење и солидарност Словена у Аустрији, које ће се нарочито манифестовати у револуцији 1848. год. када су они затражили за себе слична права као и Мађари, Аустрија је забранила Илирско име. Управо од тога доба почиње да се протура једна хипотеза да су Илири преци данашњих Албанаца, а да су Словени досељени на Балкан у 6. и 7. веку. Дакле видимо да је Аустрија тада зарад својих интереса и очувања своје целовитости и тековина Бечког Конгреса из 1815. год. повампирила млетачку причу из 1611-66. год. а епитет најстаријег народа на Балкану дала Албанцима, који у то време нису ни били народ, већ скупина разноразних племена пореклом српских, цинцарско-влашких, грчких, турских, латинских, кавкаских… без јасног националног осећања[7], чијој ће афирмацији као јединственом народу под именом Албанци управо Бечка наука да кумује[8]

Пре него да погледамо шта се дешавало код нас на том пољу, осврнућемо се укратко на ситуацији у највећој словенској земљи Русији, јер су се у њој пре протурања приче о досељавању Словена код нас, догодиле ствари које су имале далекосежне последице на целовитост словенског духовног, етничког и цивилизацијског простора.

НЕМАЧКА НАУКА НАМЕЋЕ И РУСИМА СВОЈЕ ВИЂЕЊЕ ЊИХОВЕ ПРОШЛОСТИ

  У 17. веку након „смутног времена“ (1605-1612) у Русији се устоличује нова династија Романов. Већ у првој половини 18. века немачка наука је успела да највећем словенском народу тј. Русима, наметне своје виђење прошлости, тако да су Руси већ од тада учили да су им оснивачи државе били Скандинавци-Германи, тзв. Варјази. Наравно да се то не би десило да Руским царством у то време нису владали династи германске крви, јер се династија Романов од свог доласка на руски престо углавном орођује са немачким племићким кућама.Тај заокрет у руској науци тријумфовао је управо за време владавине царице Катарине II „Велике“ (1762-1796)[9], а најављен је реформама цара Петра I „Великог“ (1682-1725), који је одушевљен западном културом раскинуо са дотадашњим словенским-православним путем Русије и окренуо Русију ка Западу. За његове владавине промењен је календар и од традиционалног рачунања времена од Стварања света, које је било својствено свим православним Словенима (Србима, Русима, Бугарима, Власима), али и Ромејима (Византинцима) и Јерменима, прешло се на рачунање времена од Христовог рођења, а нова година није почињала 1. септембра, већ 1. јануара. Такође словенски називи месеца, замењени су за римске какве и данас користимо.[10]

Петар је укинуо Руску Патријаршију и место самог Патријарха, и уместо њега увео Духовну Колегију (Синод) на чијем је челу стајао цар уместо патријарха, што је довело до огромних последица на читаву православну цркву. Сузбијао је монаштво и затварао манастире. Забранио је ношење браде, а свако ко је носио браду морао је да плати порез. Забранио је ношење традиционалне руске ношње и увео западну моду и одевање, такође увео је ношење перика и уских панталона као на западу.[11]  

За време Катарине II „Велике“ руским историјским катедрама почињу да господаре странци углавном Немци попут Милера, Струбеа, Шлецера, Бајера… То изазива отпор руских научника, понајвише Михајла Петровича Ломоносова који је био најгласнији у полемици са „немцима“. Међутим, након Ломоносовљеве смрти целокупна његова писана заоставштина бива предата Милеру, који је прерађује тј. фабрикује и потура под именом Ломоносова, тако да кад неко чита Историју Русије од Ломоносова, веома се чуди зашто је Ломоносов толико трошио енергију на полемику са немачком школом када у „његовој“ Историји Русије стоје управо ставови Милера, Бајера, Шлецера и других немачких научника. Слично се десило и са радом Ломоносовљевог саборца и предходника Василија Татишчева. Наравно да је јасно да су радови Татишчева и Ломоносова преправљени, исфабриковани и потурени под њиховим именима како би дотични немачки аутори оправдали своје небулозне приче о Германима као наводним оснивачима руске средњовековне државе[12].

Као и у време Петра I и Катарина II је наставила са затварањем манастира и гушењем монаштва. Од 954 манастира колико је било у Русији на почетку њене владавине, на крају њене владавине остало је свега 254. Читавих 700 манастира је затворено. Такође Катарина је заједно са аустријским царем Јосифом II 1781. год. склопила уговор за савез против Османске Империје који је предвиђао поделу Балкана између Аустрије и Русије. По тој подели од Влашке и Молдавије би се створила посебна држава „Дакија“, којом би управљао Григорије Потемкин, један од многобројних Катарининих љубавника, а од свих балканских османских територија било би створено „Грчко Царство“ по угледу на некадашњу „Византију“[13], на чијем челу би се нашао Катаринин унук Константин. У тој подели Аустрија би добила Малу Влашку, као и узан појас од 3 миље испод Дунава од Никопоља до Београда, укључујући Видин и Оршаву за одбрану царства.[14] Дакле, видимо да је по плану Катарине II и Јосифа II српски народ био поцепан између два царства. Такође видимо колико је она водила словенску политику, кад је готово све словене на Балкану сврстала у тзв. Грчко Царство.[15]

ОТПОР У РУСКОЈ НАУЦИ ТЗВ. НОРДИЈСКОЈ ИЛИ СКАНДИНАВСКОЈ ТЕОРИЈИ О ПОРЕКЛУ РУСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ДРЖАВЕ И ДИНАСТИЈЕ

И касније у руској науци имамо отпор тзв. нордијској или скандинавској теорији о пореклу руске средњовековне државе и династије. Тако је изузетно гласан и даровит по том питању био Јуриј Венелин[16], али обзиром да је преминуо као врло млад, он је брзо заборављен, а његова дела гурнута у страну. И данас руска званична наука робује причи од пре 3 века да су средњовековну Русију створили „странци“ Варјази[17], али се све више чују гласови који оповргавају ту тезу, публикују се дела која разобличавају германску подметачину из 18. века. Надамо се да ће обновљена права руска наука успети да се избори са нордизмом у сопственој историји и пошаље га на ђубриште историје где му је и место.

Велика источна криза која је букнула 1875. год. босанско-херцеговачким устанком и претворила се у својеврсни рат Словена против Османске Империје, у коме су учествовале две српске државе: кнежевина Србија и кнежевина Црна Гора заједно са царевином Русијом од 1876. па до 1878. год, пружила је велике наде али и разочарења. Након пораза Османлија Русија закључује Санстефански мировни уговор, чије су одредбе подразумевале стварање „Велике Бугарске“, која би поред бугарског етничког простора обухватала и огроман део срског етничког простора (Македонију, Шоплук, Јужно Поморавље), тако да је у ствари већи део те „Велике Бугарске“ био српски, а не бугарски етнички простор. То је изазвало револт код Срба и кнеза Милана, који се од тог тренутка окреће Аустро-Угарској. Такође, ни великим силама се није свиђала помисао да Русија буде доминантна на Балкану, па је сазван други конгрес у Берлину исте 1878. год. где су одредбе Санстефанског уговора ревидиране, и од Велике Бугарске створена једна знатно мања бугарска кнежевина са центром у Софији, као и Источна Румелија са центром у Пловдиву, која је директно била под суверенитетом османског султана.Србија је добила проширење у Јужном Поморављу. Пошто је српске интересе на Берлинском конгресу заступао угарски гроф Андраши, то је Србија у догледно време Аустро-Угарској морала да врати противуслугу.

Та противуслуга учињена је у виду „тајне конвенције“ из 1881. год. после чега је Србија постала протекторат Аустро-Угарске. Није смела да тргује, нити да закључује било какве међудржавне уговоре без знања Аустро-Угарске, а забрањена је и било која врста пропаганде против Аустро-Угарске[18]. Та ставка о пропаганди подразумевала је и ревидирање комплетне српске историјографије. Од 1881. год. тј. од потписивања „тајне конвенције“ између тадашње кнежевине Србије и двојне Аустро-Угарске монархије, започела је владавина тзв. нордијске или бечко-берлинске историјске школе на нашим катедрама за историју, археологију и филологију. Та историјска школа настала у „кухињама“ тадашњег Беча, Берлина и Рима-Ватикана, створена је зарад политичких циљева тек створених држава Италије (1870. год.) и Немачке (1871. год.), као и нешто раније преуређене Хабзбуршке монархије у двојну Аустро-Угарску монархију (1868. год.). Италија и Немачка незадовољне колонијалном прерасподелом света покушаће да изврше продор ка истоку, у матичне словенске земље, за шта им је као пример служила управо Аустро-Угарска, која је у свом саставу највећим делом имала словенско становништво и ако је оно у односу на владајуће Аустријанце-Немце и Мађаре углавном било обесправљено, односно Словени су у тој држави били грађани другог реда.Поучени примером династије Хабзбург, која је под својом влашћу више векова држала Словене, Немачка и Италија ће покушати сличан пројекат, а Аустро-Угарска ће здушно подржати њихов план, како би угушила разбуђене словенске покрете за национално ослобођење широм своје територије и наставила да влада над њима, спроводећи германизацију и мађаризацију Словена. Тако ће све три државе на својим научним катедрама понудити другачију слику прошлости од тадашње уобичајене, а све зарад остваривања својих империјалних циљева.

ЗАГОВОРНИЦИ НОРДИЈСКЕ ИЛИ БЕЧКО-БЕРЛИНСКЕ ШКОЛЕ КОД СРБА (ГЛАВНЕ ШТЕТОЧИНЕ): Иларион Руварац, Стојан Новаковић и Љубомир Ковачевић

Главни заговорници нордијске или бечко-берлинске школе код Срба били су у то време Иларион Руварац, по образовању богослов (теолог), Стојан Новаковић, по образовању правник и Љубомир Ковачевић, по образовању математичар. Новаковић је био министар просвете од 1880. па до 1885. год. па је за време свог мандата реформисао школство, а самим тим и увео нов начин изучавања српске историје за разлику од тадашњих предавача у великој школи Милоша С. Милојевића и Пантелије С. Срећковића, који су били школовани историчари. Милош С. Милојевић је одмах након 1881. год. био премештен да службује у Лесковцу, док је на место Пантелије Срећковића као предавача историје у Великој Школи дошао Љубомир Ковачевић, који је био кум Стојана Новаковића и као што смо већ навели по образовању математичар. Данас када се званична наука поново оглашава у вези све бројнијих текстова на тему заборављене српске аутохтонистичке историје, држећи придике ауторима тих радова како немају стручно знање, јер већина њих нису школовани историчари, можда не би било с горег да се подсете ко су били њиховни духовни оци попут Руварца, Новаковића и Ковачевића, да ли су они били по образовању историчари или нешто друго? По нама то је у најмању руку лицемерно. На крају крајева сматрамо да ниједног аутора не треба одбацити или прихватити у потпуности.

 

Стојан Новаковић (главни штеточина), министар просвете од 1880. па до 1885. год. па је за време свог мандата реформисао школство, а самим тим и увео нов начин изучавања српске историје по жељи Беча и Ватикана

Критика Милојевићевих и Срећковићевих радова, нарочито од стране Илариона Руварца, бугарофила и мађарофила, човека који је користио тако банлне изразе у својим полемикама, недостојних његовог свештеничког позива, узета је у нашој историјографији као „коначан обрачун“ са романичарском историјском школом, како су називали Милојевића, Срећковића и њихове следбенике. Међутим, и поред неких добрих запажања у радовима Руварца и указивања од стране њега на грешке пре свега у историјским радовима Срећковића и сам Руварчев рад врви од историјских грешака, а да нико од званичних историчара није нашао за сходно да га критикује, мада нас то не чуди.

Чак и након „победе“ тзв. нордијске бечко-берлинске школе над тзв. аутохтонистичком историјском школом код нас су се увек појављивали аутори који су подсећали  на то другачије виђење прошлости у односу на званичну историјску струју. Међутим, од настанка краљевине Срба Хрвата и Словенаца (Југославије) 1918. год, касније и социјалистичке Југославије 1945. год. све је било подређено пароли „братство и јединство“ па ни историјографија није била поштеђена тога. Од распада Југославије деведесетих година 20. века наше тржиште је преплављено великим бројем радова који су на разне начине писали о нашој старој историји и о присуству нашег народа на ширем простору Балкана пре фамозног 6. и 7. века. Добар део тих радова има крупне недостатке у виду непознавања основне историјске методологије, као и у виду бројних претеривања, што олакшава критику представника званичне историјске струје и трпања у исти кош свих аутора који изучавају српску и словенску историју пре 6. и 7. века, што је свакако тендециозно и недопустиво. Поред тога што немају чврсте аргументе за свој „научни“ став, још више брине чињеница да су у свим бившим југословенским републикама прича о досељавању Словена на Балкан, као и на катедрама оних земаља које су је пласирале зарад остваривања својих геополитичких циљева попут Немачке, Аустрије, Мађарскеи Италије, готово потиснута са универзитета, само се још увек код нас одржава и то не силом аргумената, већ силом политичког положаја. Свакако јасно је да то са правом науком нема никакве везе.

Пре нас о овој теми су опширно писали Драгољуб Антић, Слободан Јарчевић и Јован И. Деретић у свом делу „Измишљено досељавање Срба“.[19] Сва три аутора су понаособ дала свој допринос у расветљавању ове теме. Драгољуб Антић уводи читаоце у време и прилике у Европи, кад је према званичној историји, уследило досељавање Срба и Словена. Такође доказује физичку немогућност такве сеобе. Слободан Јарчевић темељно анализира спис Константина Порфирогенита и открива у њему бројне нелогичности, изражавајући са правом сумњу да се ради о аутентичном спису. Јован И. Деретић студиозно истражује античке ауторе који су писали о Србима и Словенима, доказујући континуитет нашег постојања од најранијих времена. Оно што је по нама мањкавост њиховог дела, је у ствари позивање углавном на историјске изворе, док су помоћне дисциплине које се баве прошлошћу попут археологије, лингвистике, етнологије, антрополоије, генетике… запостављене у њиховом раду. Ми ћемо управо ићи тим путем не би ли допунили њихово излагање на тему сеобе Срба и Словена, и потврдити њихове већ изнесене ставове.

Ово је само уводни текст за серију текстова које следе и где ћемо на основу 12 различитих научних дисциплина, кроз један мултидисциплинарни приступ, чврстим аргументима да разобличимо лаж о наводном досељавању Срба и Словена на Балкан у 6. и 7. веку.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!