Прочитај ми чланакВИЗАНТИЈА – измишљено царство
Приликом више посета Истанбулу, осамдесетих година прошлог века, имао сам срећу да је један члан наше државне експертске делегације рођен у Истанбулу. Он ми је доста помогао приликом обиласка историјских споменика.
Међутим, много су ми помогли и чланови турске делегације који су били упознати са мојим истраживањима Византијског календара.
У току службене вечере, један члан турске делегације изразио је сумњу у веродостојност мојих истраживања, јер иако је рођен у Истанбулу, никада није чуо да постоји Византијски календар.
У то време био сам самоуверен јер сам из историје учио да је ВИЗАНТИЈА постојала, да су српске цркве грађене у византијском стилу, да је постојао византијски календар, да постоји византијска ера итд.
Колега из турске делегације је са пуно поштовања причао о Јулијанском календару и календару Василија Другог. Међутим, мене је интересовао само византијски календар.
Био сам изненађен да човек који тако добро познаје римске календаре и говори неколико језика не зна да је постојао византијски календар. Вероватно је схватио да не уважавам његово мишљење па је на крају вечере нагло променио тему.
Међутим, када сам у Истанбул дошао наредне године, мој саговорник није заборавио наша размимоилaжења у вези са календаром јавно изречена на службеној вечери.
После срдачног поновног нашег сусрета предложио ми је нову размену мишљења о измишњеном календару, али тек после прегледа старих историјских докумената Римског царства.
Он је био први који је употребио израз “измишљен календар“.
На моје велико задовољство колега ми је омогућио да погледам документа која би ми била недоступна у неким другим околностима. Била су то оригинална историјска документа.
Прегледом римских докумената од пре 1453. године, нисам нашао ниједан византијски документ.
Сви документи носили су ознаку Римско царство а уместо византинаца постојали су (Roma)Ромеји, односно Римљани.
Међу Римљанима није било обележја народа(племена), сви су били само Ромеји, Римљани. Тако су седамнаест римских императора били Срби (Ромеји) а највећи просперитет достигнут је за време владавине Василија Другог. Све што је написано или изграђено приписивано је Ромејима без обзира ком народу, односно племену припадали.
Обележје народа почиње да се јавља тек у 6. веку када почиње формирање држава у оквиру Римског царства. Од тог времена почиње препознавање народа који су се налазили у оквиру Римског царства. У документима после 6. века јавља се обележје Ромеја ком народу припадају.
Истражујући историју Истанбула, сазнајем да је у трећем веку Истанбул носио име Augusta Antonina. Цар Константин му је дао име Secunda Roma (Други Рим) и прогласио га престоницом Римског царства. И тада сазнајем да се овај град никада није звао Константинопољ.
До 5. века овај град се звао Secunda Roma а од 5. века добија назив Nova Roma (Нови Рим).
Народи у окружењу Истанбул су звали Rūmiyet al-kubra, اﻟﺮوﻣﺎن ﻋﺎﺻﻤﺔ, Велики град римљана или Taht-i Rūm, ,ﭘﺎﻳﺘﺨﺖ وﻣﻴﺎن , Престоница римљана.
У старим српским и црквеним документима налази се име Цариград.
Назив Истанбул добио је на захтев турске владе тек 1923. године.
У својој дугој историји овај град никада није носио име Византион и никада није био престоница Византије.
Ниједан цар источног дела Римског царства није носио назив византијски цар. Ниједан документ није указивао да постоје Византијци.
На облигационим документима потписивали су се само Ромеји, Римљани.
Ако у Енглеској живе Енглези у Француској Французи онда је Византија једино царство на свету где народ није носио име своје државе, односно у измишљеној Византији нема Византинаца, али има Римљана.
Све до 395. године Римско царство је било јединствено.
Те године цар Теодосије Велики поделио је Римско царство на два дела.
Једном сину Аркадију је дао источни део а другом Хонорију западни део Римског царства.
Западни део Римског царства пропада 478. године па источни део Римског царства, Nova Roma, постаје наследник целокупног културног и историјског наслеђа Римског царства.
Сукоб две Цркве, Православне и Католичке, започео је на Петнаестој седници Четвртог Васељенског Сабора због усвајања Канона 28 када је Васељенска патријаршија добила духовну јурисдикцију.
Од тог времена почиње политичко и духовно ривалство између Новог Рима (Nova Roma) и Рима.
После једног миленијума, од пропасти западног дела Римског царства, 1453. године пропада и источни део Римског царства.
После пада источног дела Римског царства, економски оснаженом Риму никако није одговарало да историјско и духовно наслеђе Римског царства дели са Новим Римом (Nova Roma).
Због тежње папе да постане врховни поглавар Хришћанске Цркве, са принципом непогрешивости, сукоб Васељенске патријаршије и римског Папе је довео до Великoг раскола 1054. године. Хришћанска Црква нема врховног поглавара а Васељенски патријарх је први међу једнакима.
Због тога је папа тражио начине како да доведе Рим у центар политике и да постане једини поглавар Хришћанске Цркве.
Захтев папе за повратак културног и духовног наслеђа има историјске основе јер је Римско царство настало из Римске Републике.
Међутим, томе се противила Васељенска патријаршија која поштује и чува каноне и одлуке седам Светих Васељенских сабора и десет признатих Помесних Сабора.
На основу Васељенских и признатих Помесних документа, центар хришћанства је била Secunda Roma а касније Nova Roma. Противљење Хришћанске Православне Цркве, око преузимања духовне и политичке власти, односно, историјског и духовног наслеђа, имало је историјску основу јер је центар хришћанства била Васељенска Патријаршија.
Свих седам Светих Васељенских сабора одржано је под покровитељством Васељенске патријаршије, па је Хришћанска Православна Црква сматрала да њој припада историјско и духовно наслеђе.
У документима Васељенских и Помесних сабора Хришћанске Цркве не постоји реч Византија. Такође нема ни Констатинопоља ни Византиона ни Византинаца. У месецословима Хришћанске Православне Цркве не постоји ниједан византијски светитељ.
Од 1054. па све до 1557. године, Рим је покушавао да преузме културно наслеђе источног дела Римског царства, односно Новог Рима. Међутим, сви ти напори Рима били су безуспешни. Тада се јавила генијална замисао. Измислиће ново име источном делу Римског царства и назваће га Византија.
И тако уместо вековне борбе за историјско и културно наслеђе, политика на граници људске ингениозности у 16. веку Херонима Волфа, Великог изумитеља, преузела је све то без борбе.
Истраживања старих историјских докумената католичке Цркве показују да се измишљена Византија први пут јавља тек у 16. веку.
Тако долазимо до сазнања да Византија никада није постојала, а измишљена византијска историја Великог изумитеља, Херонима Волфа и домаћих сервилних историчара је највећи историјски фалсификат у историји људске цивилизације.
Уз помоћ сервилних историчара у земљама које су припадале источном делу Римског царства, Рим преузима целокупно историјско наслеђе Новог Рима. Међутим, борба око духовног наслеђа и признавања Папе за врховног поглавара Хришћанске Цркве води се и данас. У данашње време Духовно јединство хришћана је неопходно, само је начин постизања тог јединства споран.
Византија није царство, већ ингениозни инструмент Великог изумитеља који је озаконио преузимање историјског и културног наслеђа Новог Рима.
Сада источни део Римског царства, које је назван Византија, има неку “своју“ византијску историју која ће се писати у 16. и 17 веку, и која се не сме поистовећивати са историјом Римског царства.
Назив Nova Roma треба избрисати из свих националних историја и свих црквених документа и дати му ново име Византион или Константинопољ.
Поставља се питање шта је са српским историјским и културним наслеђем, које је уз помоћ домаћих сeрвилних историчара измишљеног царства, измењено и усаглашено са новонаписаном византијском историјом.
Одговор је једноставан. Српска историја је брисана или усаглашавана са унапред постављеним циљевима Великог изумитеља.
Да би писали нову византолошку историју српског народа, сервилни историчари су ћутањем препустили забораву целокупно књижевно и научно наслеђе српског народа.
За њих не постоји Свети српски рукопис – Српско четворојеванђеље, написано на пергаменту на 305 страна, Законоправило Светог Саве, Карејски типик, Дечанске хрисовуље, Студенички типик, Мирослављево јеванђеље и хиљаде старих рукописних књига српског народа разасутих по целој Европи.
Уместо да пишу о великом књижевном и научном опусу српског народа, сервилни историчари пишу о рабошу код Срба. РАБОШ постаје симбол неписмености српског народа и мото сервилних историчара измишљене византијске историје у циљу ружења народа.
Тако је Српско културно наслеђе постало колaтeрална штета у борби између Новог Рима и Рима, односно Истока и Запада.
Први на удару био је Српски календар највећи и најстарији научни споменик српског народа. Уместо њега дoмаћи сервилни историчари измислили су византијски календар.
Измишљени византијски календар није творевина Великог изумитеља већ наших, домаћих, сервилних историчара измишљеног византијског царства. То је био њихов највећи сервилни допринос измишљеној историји Великог изумитеља па је Српски календар, највећи научни споменик српског народа пао у заборав и постао само још једна колатерална штета.
Из историје знамо да онај који контролише прошлост, контролише и садашњост, а може да контролише и нашу будућност.
Српска Православна Црква чувала је Календар Светог Саве све до 19. века а данас Календар Светог Саве не помиње ни Држава ни Српска Православна Црква.
Зато се увек сетим речи Светог Владике Николаја:
“Српска великодушност често је прелазила у слабост. И то у велику и убитачну слабост – у сервилност“. 1941. Теодул, Љубостиња, Свети Владика Николај Велимировић.
Одношење рукописних књига, повеља, закона и црквених реликвија није била крађа већ преузимање, на “безповратно чување“ и присвајање и својатање, велике историјске и културне баштине српског народа.
Срби су давали предност духовним а они материјалним вредностима. Срби су писали а они односили, јер своје нису имали.
Тако се наше бројне најстарије рукописне књиге налазе широм државних и приватних колекција. Почевши од 17. века, велики број историчара пише византолошку историју српског народа а све у складу са задатим циљевима Великог изумитеља. Када се изброје све историје српског народа које су писали византолози долази се до сазнања да ниједан народ у свету нема толики број измишљених историја као што има српски народ.
