Парламентарни живот у Србији почео доношењем Тројичког устава, у Крагујевцу 1869. године. Избори у срезовима зависили од полиције. Опозиција 1871. године под лупом жандара.

Историја српских избора – од оних првих, одржаних по одредбама Тројичког устава, донетог у Крагујевцу 1869. године, па до скорашњих дана – историја је изборних махинација, полицијског терора, хапшења, убистава, фалсификата, непринципијелних коалиција, демагогије, медијских блокада… Свака сличност, па и најмања, са савременом политичком сценом није ни мало случајна.

У пачјој школи демократије учили смо не од среде до петка, него читав век. И научили како су избори сасвим непотребни, ако су – добро организовани.

Кнез Михаило Обреновић, који дуже од века јаше бронзаног коња на београдском тргу, од једне политичке опције званом Тргом републике, а од друге Тргом слободе, и дан-данас је на мети демонстраната, навијача и ко све зна каквих незадовољника – стално му се пењу на главу, као што су му се пели и за живота.

Кад су једном од овог европејски образованог владара тражили више западњачког парламентаризма, изнео им је један акт тадашње скупштине, и на њему „крст до крста“.

– Докле год ни посланици не умеју свог имена написати, дотле се, богами, ви младићи узалуд журите да прокламујете велике слободе – рекао је Обреновић.

Закон

Књаза убише, у Кошутњаку, маја 1868. Привремено намесништво заказало је Народну скупштину за избор новог књаза, пошто Михаило није имао наследнике. Али, кад су тако озбиљне одлуке у питању, скупштина обично буде само декор. Министар војни, Миливоје Петровић, који је сам себе, по селу из кога је потицао, назвао Блазнавац, једноставно је заклео војску на верност Милану Обреновићу, унуку господар Јеврема, рођеном брату Милоша Великог. Скупштина, која се састала крај Милошевог конака, у Топчидеру, могла је само да аминује одлуку донету већом силом од силе гласа, силом оружја, и кнез Милан, доцније назван „краљ Миланче“ ступи на престо у 14. години. До пунолетства, кнежевску власт обављало је Намесништво (Миливој Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић).

ЖРТВЕ

Само шест година пошто је у Србију уведено право гласа, на изборима је пала и прва глава. Као да је суђено, да се на олтар српске демократије приносе жртве, и на изборима 1996. опет ће пасти једна глава, животом ће платити Игор Старчевић. Прва жртва избора био је Павле Грковић, кога су из пушке убили његови Горњомилановчани 24. октобра 1874. свега три сата пошто је изабран за народног посланика.

Уставом који је донет 1869. године, на скупштини у Крагујевцу – намерно далеко од престонице – започео је прави парламентарни живот у Србији, јер су народне скупштине, све до тог устава, имале саборни карактер.

Посланици, први пут у српској историји, „одредише опште право гласа за сваког Србина који је пунолетан и плаћа данак“. Касније донет изборни закон био је више него прецизан.

– Избори почињу у осам ујутру, кад се првих 20 бирача искупи, изабраће између себе чланове бирачког одбора, сваки бирач ће јавно казати кога хоће за посланика, бирање ће се вршити непрестано до заласка сунца, бирачки одбор ће затим сашити све табаке редом, а на једном празном листу забележиће се колико је који гласова добио – налагао је закон.

Главни изборни фактор, у та давна времена, била је међутим, полиција, описао је чувени историчар Слободан Јовановић.

– Избори у срезовима су зависили од полиције. Повереници који су у срезовима бирали посланике, долазили су са својим кметовима, у оно место које би срески начелник тзв. капетан, одредио. Кметови су се одмах јављали капетану и питали за кога да гласају – записао је Јовановић.

Странке

На изборима у Београду, 1871. године, кандидат опозиције Аћим Чумић, умало да добије у првом кругу, али је полиција била ефикасна – ангажовали су „резервне бирачке трупе“ и, како пише Јовановић, „надгласан је палилулцима и ноћним чуварима“.

Уочи избора 3. августа 1875, поред конзервативаца и либерала, почиње да се ствара и трећа странка, у почетку сведена на два посланика, Адама Богосављевића и Милију Миловановића. То су били будући радикали.

Избори из 1875. били су први покушај младог инжењера Николе Пашића да уђе у политику. Пошто по тадашњем уставу државни чиновници нису имали права да буду бирани за посланике, Пашић је поднео оставку на место инжењера прве класе при крушевачком Окружном начелству.

Кандидоваће се три године касније, и биће изабран, у родном Зајечару, али ће му мандат бити поништен на предлог полиције. Проћи ће тек на поновљеним изборима, у другом кругу, да би, на Скупштини у Нишу, опасно „закувао чорбу“ влади, спајајући опозиционаре сасвим различитих, па чак и супротних програма, у савез против власти.

Четрнаест године касније, 14. маја 1889. године, напредњаци су, сада у опозицији, у Београду држали Главни збор своје странке. Збор је држан у башти „Велике пиваре“, која се граничила са парком Министарства финансија. На збор су пуштани само позвани, а грађани су могли да слушају и гледају „преко плота“. Кад је збор завршен, практично по команди, из парка су полетеле каменице, као знак да напредњацима, после силаска са власти, народ није заборавио терор и прогоне… Неколицина напредњака је била погођена и повређена. Полицајци који су обезбеђивали збор, растерали су изгреднике.

Нереди

Лидер напредњака, Милутин Гарашанин, са стотинак другова, остао је на ручку. Тек што су сели за постављене столове, каменице су поново почеле да пљуште у супу! Камење је падало у потпуној тишини, без и једног узвика. У први мах се није ни видело одакле – као да пада са неба, као природна непогода. А затим, са каменицама и моткама, присталице радикала, или како у једном опису догађаја стоји – разна гуламферија, улети јуришајући на башту. Напредњаци – трк у зграду „Пиваре“. Али, јуришници који су кренули у политички обрачун моткама, нагло променише смер, па право за оне столове где је био постављен банкет. И тек кад смазаше шта се ту нашло, јурнуше на зграду. Тад полетеше каменице, мотке, усклици. Било је гушања, потезања ножева, пуцања из револвера… Туча код Теразијске чесме била је око пет по подне.

У девет увече, мир је завладао у београдској чаршији. Тако су завршени такозвани мајски нереди.

Туча публике и жандара у позоришту

Сукоби су избијали и због правог позоришта, и то у Београду, на представи „Рабагаса“. У комаду се исмејавала демагогија, а француски аутор притом је мислио на француске политичаре, али је управа позоришта то вешто преправила, као да се исмејавају радикали. А радикали се нису дали исмејавати. Представа је прекинута одмах после првог чина – пиштаљкама и чегртаљкама. На представи је био и министар Гарашанин, који је позвао жандаре, да демонстранте са пиштаљкама избаце из сале. Туча између публике и жандара, која је почела у сали, наставила се на улицама, испред позоришта, и трајала је неколико сати.

ПАШИЋ У АНЕГДОТАМА

У спору два радикалска првака требало је да пресуди Никола Пашић. Прими првога, саслуша га пажљиво, и каже му:

– У праву сте, господине!

Прими другога, саслуша и њега пажљиво, па му каже:

– У праву сте, господине!

Секретар који је ту био присутан, не издржа:

– Али, господине председниче, како сте могли једном да кажете како је у праву, и другом да кажете како је у праву? То нема смисла!

А Пашић, кажу, погладио је браду:

– Момче, и ти си у праву!

(Вечерње новости – Иван Миладиновић)

Ознаке: демократија у Србији, историја парламентарлизма, Никола Пашић, политичке странке, политичко насиље, српска историја