У Француској је пала влада први пут од 1962. године. Успостављена је синергија између посланика крајње левих и десних политичких странака, па је Барнијеову владу резолутно одбацила апсолутна већина од 331 посланика. Како даље у Петој републици?

У четвртак петог децембра, Мишел Барније, који је фунцију премијера Француске обављао свега 90 дана, што је најкраћи мандат у историји Пете републике, је поднео оставку председнику Емануелу Макрону, након што је Народна скупштина четвртог децембра изгласала неповерење његовој влади. То није био први пут да су Мишел Барније и његова влада били мета гласања о неповерењу од стране посланика.

Само именовање овог искусног француског политичара за премијера петог септембра је навело револтиране посланике коалиције левих странака Нови народни фронт да поднесу захтев за гласање о неповерењу (мотион де ценсуре), које је и одржано осмог октобра.

Међутим, оно је било неуспешно, првенствено захваљујући недостатку подршке од стране коалиције окупљене око Националног окупљања, чиме није остварена неопходна апсолутна већина од најмање 289 посланика у Народној скупштини.

За споменути захтев је гласало укупно 197 посланика, за четири више од броја којим располаже Нови народни фронт. Национално окупљање је својим одбијањем да подржи изгласавање неповерења заправо дало прећутну сагласност Барнијеовој влади, те је, последично, Барније свакако морао да узима у обзир размишљања, ставове и захтеве ове странке како би и у будућности наставио да обавља функцију премијера.

Прибегавање члану 49

Овога пута је камен спотицања представљало доношење закона о буџету за наредну, 2025. годину, којим се настојао умањити јавни дефицит Француске кроз раст пореза и смањење потрошње.

Барније је показао одређени ниво отворености за сарадњу са коалицијом чији је стожер Национално окупљање, прихватајући неке од захтева који су пристизали са те стране политичког спектра, као што је одустајање од повећања пореза на струју. 

Међутим, показало се да таква одступања нису уродила плодом. Марин ле Пен, бивша председница Националног окупљања и челник групе ове странке у Народној скупштини, је такав буџет назвала „социјалистичким“. Исти став дели и Ерик Ћоти, оснивач и председник Уније деснице за Републику, за кога је предложени буџет „најсоцијалистичкији од времена Франсоа Митерана“.

Свестан да не располаже неопходном већином у Народној скупштини, Мишел Барније је, како би се део буџета који се односи на социјално осигурање сматрао усвојеним, прибегао употреби члана 49, ст. 3 Устава Француске.

Наиме, споменути члан дозвољава председнику владе да Народној скупштини наметне, без гласања, пре свега закон о буџету или закон о финансирању социјалног осигурања. Такође, председник владе се може служити истим овлашћењем како би се, без гласања у Народној скупштини, још један владин предлог закона по седници сматрао усвојеним, при чему се примена ове одредбе не ограничава искључиво на редовну седницу Народне скупштине, која почиње првог радног дана у октобру, а завршава се последњег радног дана у јуну (члан 28, ст. 1 Устава).

Стога, ништа не спречава председника владе да захтева одржавање ванредне седнице Народне скупштине по посебном дневном реду, на којој би дошло до усвајања закона коришћењем члана 49, ст. 3 Устава.

Тренутно важећа садржина споменутог члана, који као што смо видели посебно спомиње закон о буџету и закон о финансирању социјалног осигурања, је плод уставне реформе из 2008. године, којом је употреба овог овлашћена видно ограничена у односу на раније решење.

Француски правник и социјалистички политичар, бивши министар правде (1981-1986) Роберт Бадинтер (Роберт Бадинтер, 1928-2024), српској јавности најпознатији као председник такозване „Бадентерове комисије“, је 2019. године изјавио да је „члан 49, ст. 3 неопходан једино у области финансија и буџета, док у осталим стварима мора да нестане“. 

Несумњиво је да само постојање овлашћења наметања закона значајно олакшава рад владе и ојачава њен уставноправни положај у односу на Народну скупштину, што је и био примарни циљ уставотвораца.

У суштини, председник владе ће искористити ову могућност када год је стање унутар Народне скупштине такво да влада не може рачунати на већину потребну за усвајање закона. Венецијанска комисија, саветодавно тело Савета Европе, је овлашћење из члана 49, ст. 3 оценила као „значајно мешање извршне власти у надлежности и улогу законодавне власти“, које је „јединствено“ у Европи и „проблематично“.

Одговор Скупштине

Међутим, посланици који се противе наметању закона од стране председника владе могу у року од 24 часа да поднесу захтев за гласање о неповерењу. Непосредно након што је Мишел Барније обзнанио да ће се служити чланом 49, ст. 3 Устава, поднета су два оваква захтева од стране Новог народног фронта и коалиције окупљење око Националног окупљања.

Даље, уколико се апсолутна већина чланова Народне скупштине изјасни у корист захтева за изгласавање неповерења, сматраће се да закон, који је председник владе претходно покушао наметнути, није усвојен, а сам председник владе је дужан да поднесе оставку председнику Републике (члан 50).

Барније је показао одређени ниво отворености за сарадњу са коалицијом чији је стожер Национално окупљање

У случају гласања о неповерењу влади Мишела Барнијеа, успостављена је синергија између посланика Новог народног фронта, Националног окупљања и Уније деснице за Републику, између крајње левих и десних политичких странака, те је Барнијеову владу резолутно одбацила апсолутна већина од 331 посланика.

Како би се схватио историјски значај овог гласања, неопходно је нагласити да влади у историји Пете републике никада раније није успешно изгласано неповерење повезано са употребом члана 49. ст. 3 Устава. Почев од доношења Устава 1958. године, овлашћење усвајања закона без изјашњавања Народне скупштине је искоришћено преко 100 пута, а да захтев за гласање о неповерењу никада пре 2024. године и владе под вођством Мишела Барнијеа није подржала апсолутна већина посланика.

Само је Елизабет Борн (председница владе од маја 2022. до јануара 2024.) укупно 23 пута прибегла употреби овог више пута споменутог овлашћења.

Стога, иако коалиција Новог народног фронта није поновила резултат Народног фронта, чије је име посудила, са избора одржаних 1936. године, који су на кормило владе довели социјалисту Леона Блума (1872-1950), остаће забележено да је, заједничким деловањем са крајње десним странкама, први пут у историји Пете републике проузроковала пад владе непосредно повезан са чланом 49, ст. 3 Устава.

Такође, вреди подвући да је директна веза са чланом 49, ст. 3 кључна разлика између овогодишњег изгласавања неповерења влади и оног из 1962. године, које је довело до оставке Жоржа Помпидуа (1911-1974).

Наиме, гласање о неповерењу Помпидуовој влади су самоиницијативно покренули посланици, који су се противили одржавању уставног референдума о непосредном избору председника Француске од стране грађана.

Шта даље?

Емануел Макрон је, након оставке Мишела Барнијеа, осудио деловање „анти-републиканског фронта“, уз тврдњу да се неће повући пре истека петогодишњег председничког мандата. 

Јасно је да Шарл де Гол остаје једини председник у историји Пете републике који је поднео оставку 1969. године, након неуспеха референдума о регионализацији и реформи Сената. У овом тренутку се може слободно искључити изгласавање његове смене (деститутион), који поступак је доста компликованији у односу на гласање о неповерењу влади, подразумевајући учешће Сената и двотрећинску већину (члан 68. Устава).

Даље, Макрон овај пут не може, као његов претходник Шарл де Гол 1962. године, распустити Народну скупштину и расписати превремене изборе. Наиме, Устав забрањује распуштање Народне скупштине у року од годину дана од одржавања претходних, превремено расписаних, избора (члан 12, ст. 4).

Стога, Макрону једино остаје могућност именовања новог председника владе, уз опасност и ризик поновног изласавања неповерења, уколико се не постигне јасан и недвосмислен програмски договор са једном од „анти-републиканских“ група унутар Народне скупштине, односно са Новим народним фронтом (или можда његовим деловима) и десном коалицијом на чијем је челу Национално окупљање.

Техничка влада, слична оној коју је у Италији водио Марио Драги у периоду 2021-2022, такође делује као решење које може да обезбеди институционалну стабилност.

Марин ле Пен је у разговору за чувени француски лист Ле Фигаро изјавила да је спремна да „поново гласа за неповерење влади“, уколико „црвене линије“ њене странке, које се превасходно тичу тема неконтролисане имиграције, пораста несигурности и куповне моћи Француза, не буду узете у обзир. 

С друге стране, лидер Социјалистичке партије Оливије Фор је позвао Макрона да именује „левичарског премијера“, исказујући на тај начин вољу за преговорима и сарадњом са макронистичким блоком и републиканцима, што је довело до (за сада) мањих размирица са Непокореном Француском, коалиционим партнером из Новог народног фронта.

Ознаке: Емануел Макрон, Марин Ле пЕн, неповерење Влади, Француска