Прочитај ми чланак
И док пут духовног живота и његова суштина у Православљу остају непромењени током читаве историје Цркве[2], док су наши подвижници последњег времена напојени истим Духом као и велики духоносци првих и наредних векова Хришћанства[3], код «светих» на Западу «духовно делање» се искривљује, појављују се скретања у духовном животу, приметан је други дух…
Јасно је да је васељенско духовно предање, које се чува у Православљу, тамо нарушено и да се уместо трезвеног и истински духовног човековог душевног устројства увлачи «телесно мудровање», које потиче од духа лажи и којим је западно «хришћанство» све дубље прожето.
На послетку, надамо се да ћемо моћи да понудимо и темељитије истраживање овог питања, а дотле, показаћемо (у другом делу овог рада) само кратке одломке из житија неких католичких светих, како бисмо указали на погибељна изопачења духовног разположења која су карактеристична за католичанство.
Након пажљивог читања првог дела ове свеске и прилога, читалац ће их лако и сам увидети.
Игњације Лојола
«До разговора долази онда када човек замисли
пред собом Исуса Христа, распетога на крст».
(Из поука Игњација Лојоле о сазерцању)
«Сам од себе не стварај слике и не обраћај пажњу
на оне које се саме стварају , нити дозвољавај уму
да их прима у себе. Јер све ово, будући да долази споља,
служи за обману душе. Ум и сам по себи има
природну силу да машта и лако може да створи
привидне слике онога што жели… Тад онај
ко ово доживљава постаје машталац, а не безмолвник».
(Преподобни Григорије Синаит, подвижник из 14. века)
«Избави нас Господе од заноса у молитви.
Узбуђење, силни потреси и узнемирења
представљају просто кретање крви
услед распаљене уобразиље. За такве молитве
многа упутства написао је Игњације Лојола. Људи долазе
до таквих заноса па мисле да су узишли на високе степене,
али све су то мехурићи од сапунице: права молитва је тиха и мирна, и она је таква у свим својим степенима».
(«Писма о хришћанском животу» епископа Теофана Затворника)
«Уобразиља – способност стварања и задржавања слика, представља најмање цењену и најнижу способност! Већ и због тога њој не треба допуштати да се појављује у вишој области какава је молитва… Ако допустите слике, постоји опасност да се молитва претвори у маштање…
Сећам се шта је рекао један старац који је на молитви увек сликовито представљао Бога. Када су му објаснили да не треба тако да чини, он је рекао: ‘Ви сте ми одузели Бога’…
А нису му одузели Бога, него његово маштање».
(«Сабрана писма епископа Теофана»)
Игњације Лојола је рођен 1491. године у Шпанији, у аристократској породици. Године младости провео је на двору шпанског краља. Као и Фрања, у то време се одушевљавао средњевековним романима. Жудео је за славом, па је са тридесет година учествовао у бици против Француза, приликом одбране града Памплоне, где је био тешко рањен. Током опоравка почео је да чита житија светих, чији су подвизи – посебно они Фрање Асишког – у његовим очима добили ону вредност коју су раније имали подвизи витезова и хероја. Фрањин пример привлачио је Игњација.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ И ОВО
ИСТИНСКА МОЛИТВА ПРАВОСЛАВЉА и лажна мистика Запада
ИСТИНСКА МОЛИТВА ПРАВОСЛАВЉА и лажна мистика Запада (2)
ИСТИНСКА МОЛИТВА ПРАВОСЛАВЉА и лажна мистика Запада – Фрања Асишки
Почео је да машта о апостолској служби и решио да се посведи проповедништву. Најпре се, у невеликом каталонском градићу Манреси, посветио аскетском животу. У то време доживљавао је различита виђења. Затим је 1528. пошао у Париз како би добио теолошко образовање. У Паризу је створио круг пријатеља које је надахњивао за дело проповедништва. Тај круг је коначно формиран 1534. године.
Године 1537. Лојола је пошао у Рим; тамо је добио папин благослов за оснивање реда Исусоваца (Језуита). Устав тог реда потврђен је 1540. године. Лојола је добро организовао и развио ову установу, створивши од ње моћно оружје римокатоличке пропаганде. Несумњиво, он је поседовао огроман организаторски таленат. Умро је 1556. у Риму.
Седамдесетак година после смрти Католичка црква га је убројала међу свете.
Фрања Асишки је у католичком свету оставио јасно сећање на своју мистику; Игњације Лојола је ту мистику развио, написавши, између осталих дела, познато руководство за достизање екстатичких стања под насловом «Духовне вежбе».
Прелазећи на ближе разматрање Лојолиних «Духовних вежби», видимо да се, након првих корака који се сматрају за веома важне, тачније – вежбања отшеника у провери своје савести (“examen”) и у кајању за грехе (“manrese”, Introduction 8), следећа најважнија вежбања код Лојоле представљају терминима “mediter” и “contempler”.
Под речју «медитација» подразумева се бављење апстрактним сазерцањима (апстрактном мишљу), «када човеково памћење обнавља у његовом уму сећање на неку хришћанску догматску или моралну истину, и када уједно мисао почиње да тежи ка њеном усвајању а воља подвижника усмерена је ка потчињавању истини, ка подстицању себе на жељу да се веже за њу.[38]
Под речју «контемплација» не подразумева се сазерцавање нечег апстрактног, него сазерцавање истине оваплоћене у Спаситељевом животу, при чему се човекова душа «учи да у својој уобразиљи види и чује оваплоћену Реч, да се саживи са Богочовеком и да Га сазерцава».[39]
На крају, код Лојоле осим ових стања сазерцања постоји и више стање “application des sens”, које настаје онда «када се напрегнути рад уобразиље већ окончао, када се тајна из Спаситељевог живота већ слободно појављује пред душом онога ко сазерцава, када се она одвија пред његовим очима и производи утисак на сва његова чула».[40]
Метод увођења човека у ова сазерцања је следећи: предмет, или сиже сазерцања, према Лојоли, треба да буде утврђен и разграничен на две или три тачке које се везују за сећање и које у себи садрже околности које заслужују да се на њих обрати пажња. Затим приступа почетку вежбања који се назива «увод» (prelude). Он овладава својим сећањем, својом уобразиљом и на крају својом вољом.
«Сећање га снабдева моментима који су раније били забележени у мозгу. Уобразиља од њих ствара нешто попут слике, а срце се ватрено моли тражећи спознају и љубав, и све се то чини као у присуству Самог Исуса.[41]
По речима католичке књиге “Manrese”, Игњатије сматра да се помоћу ових вежби, пре свега вежби у провери своје савести и кајању због грехова, човеку пружа могућност да постигне следеће: ако је човек који започиње свој подвиг грешан, али је при томе наоружан добром вољом, разуман и слободан за подвиг (господар свога времена и своје будућности), Игњације се нада да ће од таквога, макар био и «несрећни грешник», направити светог човека, па чак и великог светог.[42]
Из књиге Игњација Лојоле “Exercises spirituels” («Духовне вежбе») навешћемо примере његовог вежбања у сазерцању.
Горе смо рекли да је, према Лојолиним упутствима, предмет или сиже сазерцања требало да буде унапред одређен и разграничен на две или три тачке за које се везује сећање и које се тичу одређених упечатљивих околности.
Узмимо најпре примере оних тачака за које Лојола саветује да у своме мозгу треба да их утврди онај ко намерава да сазерцава ад (циљ овог сазерцања је да се покајник доведе до искреног покајања због својих грехова).
Прва тачка састоји се у томе да вежбач помоћу уобразиље види ужасни адски пламен. Лојола каже:
«Ја ћу тамо видети и пажљиво ћу посматрати душе људи које су затворене у своја пламтећа тела, као у вечне тамнице».
Друга тачка састоји се у томе «да се такође помоћу уобразиље чују стењање, вапаји и крици који раздиру душу док одјекују тим погибељним местом, да се слушају проклињања која се непрестано упућују Исусу и Његовим светима»
Трећа тачка састоји се у томе да опет некако замислиш да осећаш дим, сумпор, смолу, једном речју онај одвратни задах који «мора да се осећа у пећини препуној свакојаке трулежи».
Четврта тачка се састоји у следећем:
«Испробајте све оно што је понајвише горко у свету. Потрудите се да постанете осећани за сузе које непрестано изливају одлучени. Потрудите се да осетите угризе црва који раздире грешнике».[43]
Сада ћемо да наведемо пример вежби које се називају «уводним» (preludes). Уводне вежбе које узимамо односе се на сазерцавање «првог дана оваплоћење Бога-Речи».
Прва уводна вежба овог сазерцања састоји се у томе «да представите себи, као да вам се одвија пред очима, читав историјски ток тајне оваплоћења, тачније – како Три Лица Свете Тројице посматрају ову земљу насељену људима који у гомилама одлазе у ад. Како Света Тројица, дирнута састрадавањем, одлучује да пошаље Бога-Реч Који би се оваплотио у човека и спасао људски род; последица ове одлуке било је то да се арханђел Гаврило у одређени дан јавио као весник блаженој Дјеви Марији».
Друга уводна вежба састоји се у «живом замишљању места, као да се види сопственим очима. Овде прво замишљају земљу насљену многим народима, и у једном малом углу те васељене, у Галилеји у граду Назарету, кућицу у којој живи света Дејва».
Трећа уводна вежба то је «молба да ја, који се молим, спознам тајну оваплоћења Речи, да та спознаја све више и више распламсава моју љубав према Њему и да ме примоа да служим искуљчиво Њему».[44]
А ево примера сазерцања који смо већ навели, у облику разговора између отшелника и распетог Христа, Кога он види у стању сазерцања.
Опис тог разговора пренећемо буквално, онако како је дат у «Духовним вежбама».
«До овог разговора долази онда кад човек пред собом замисли Исуса Христа распетог на крсту… За време док се ова страшна слика појављује пред човековим очима, он почиње да испитује себе и да размишља о томе шта је заправо привукло Творца да се очовечи и узме облик створења и слуге. Како се догодило то да, поседујући по Својој суштини вечну природу, Он пристане да сиђе до стања смрти и до правих смртних страдања?
При томе треба кривити себе, прекоревати своју савест и постављати питање: ‘Шта сам ја до сада учинио за Исуса Христа? Могу ли да кажем да сам заиста учинио нешто за Њега? Шта ћу, у крајњој линији, чинити од сада? Шта треба да чиним’?
Усмеривши на тај начин поглед ка распетом Исусу, рећи ћу Му све што ми буду сугерисали ум и срце… Овај разговор може се упоредити са разговором два пријатеља, или слуге са својим господаром».[45]
Превод: Младен Станковић
