Pročitaj mi članakBaveći se studioznije našom istorijom, svaki misleći čovek ne može a da se ne upita: šta su radili srpski istoričari poslednjih 200 godina?
Ако оставимо по страни питање аутохтоности Срба у Панонској низији, као и податак да је још Деспот Стефан Лазаревић 1403. и 1404. године ступио у вазалне односе са угарским краљем Жигмундом и на основу тога од њега добио Мачву, Београд, Голубац и имања по Угарској, непобитне су следеће историјске чињенице:
1. 1480. године, 210 година пре такозване Велике сеобе Срба, угарска војска под командом Павла Кинижија прешла је Дунав низводно од Смедерева и продрла све до Крушевца, те се затим заједно са око 60000 робља вратила у Угарску. „Радило се о принудном пресељењу становништва које је са својом комплетном имовином (колима, стоком, житом и другим стварима) било насељено по Угарској.“
2. Следеће године, 1481. године, 209 година пре Велике сеобе Срба, поново је угарска војска продрла све до Крушевца, где се задржала 12 дана жарећи и палећи, а затим се повукла у Угарску са собом повевши око 50000 становника области кроз које је прошла, несумњиво српских, да би са њима населила ратом опустошене угарске територије.
3. Један од наших најпризнатијих историчара, Владимир Ћоровић, тврдио је да је угарски краљ Матија Корвин у једном свом саопштењу навео да је од 1478. па до 1482. године у Угарску било пресељено око 200000 Срба. Дакле, у периоду од 212 па до 208 година пре Велике сеобе Срба.
4. 1525. године, дакле, 165 година пре Велике сеобе Срба по антисрпским историчарима, властелин Павле Бакић са Венчаца у Шумадији преселио се заједно са својим народом који је са собом понео сву своју имовину у Угарску, те је од угарског краља добио град Шољмош.
5. О масовности српског народа у тадашњој јужној Угарској говори и историјска чињеница да се после угарске катастрофе на Мохачу 1526. године појављује Србин, цар Јован Ненад, који је владао Бачком и Сремом, док му је престоница била у Суботици. Међутим, већ у јулу 1527. године он је убијен. Дакле, 163 године пре Велике сеобе Срба.
6. Бројност Срба северно од Саве и Дунава потврђује и њихов устанак у Банату против турске власти 1594. године. Дакле, 96 година пре Велике сеобе Срба.
Напред наведене историјске чињенице нам недвосмислено доказују да је српски народ у великом броју био присутан северно од Саве и Дунава двеста и кусур година пре такозване Велике сеобе Срба, то јест да се ни у ком случају 1690. година не може узети као датум од када се они масовно појављују у Панонској низији.
Да видимо сада колико се Срба 1690. године доселило у тада већ Аустријску, Хабзбуршку Царевину предвођено својим Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем (Црнојевићем)?
Хроничари тога доба су записали да је сам патријарх Арсеније III изјавио да је са њиме прешло Саву више од 30000 душа, а да је нешто касније, другом приликом, изјавио да је са њиме прешло 40000 људи.
За то време то свакако није био мали број људи, јер је на пример, читава Европа са све Русијом почетком 17. века имала тек око 100 милиона становника.
Ако и прихватимо другу, већу цифру, испада да је Великом сеобом прешло минимум 5 пута мање припадника српског народа него што је прешло у периоду од 1478. па до 1482. године, двеста и више година раније. Велика сеоба Срба 1690. године нити је била највећа, а тек је далеко од истине да је то била њихова прва сеоба северно од Саве и Дунава.
Разлика између такозване Велике сеобе Срба и претходних њихових сеоба није само у времену и у бројности, већ је, пре свега, у томе што је тек ту сеобу предводио лично српски Патријарх са великим бројем највиђенијих Срба. Пред сам прелазак, Арсеније III је сазвао 16.06.1690. године у Београду Збор црквених и световних лица, којем је, поред њега, присуствовало и 5 владика, 11 капетана и 7 игумана.
Дакле, можемо да закључимо да је историјска лаж да се тек од Велике сеобе Срба 1690. године српски народ појављује као значајан чинилац северно од Саве и Дунава. Ту лаж могу да заступају само они који нам не мисле и не желе добро. Они који то тврде не из злих намера, већ из убеђења, тиме потврђују да су присталице става да је историја света, а у оквиру ње и српска, пре свега и под један, историја владајућих класа и слојева друштва.
