Pročitaj mi članak

Irinej bački „objasnio“: SPC sačuvala, a ne predala svoje svetinje u Makedoniji

0

U tradicionalno opširnom razgovoru za Božićno izdanje „Pečata“ episkop bački dr Irinej (Bulović) osvrnuo se i na pitanje autokefalnosti tzv. MPC. Prenosimo taj deo razgovora, a ceo intervju možete pročitati na sajtu Eparhije bačke.

Какви су односи с Македонском Православном Црквом – Охридском Архиепископијом, са архиепископом Стефаном на челу, којој је Српска Црква недавно признала аутокефалност? Како се остварују договори које су постигле две Цркве?

Foto: YouTube, printscreen

Односи су, хвала Богу, не добри него братски. Суштински, егзистенцијално, духовно, ми смо били, јесмо и бићемо једна Црква. После васпостављања евхаристијског и канонског јединства са Мајком Црквом, у нашем случају са Српском Црквом (она је, напомињем, у времену пре Светога Саве била у саставу Охридске Архиепископије), а тиме и са васељенским Православљем, имамо следећу – површински необичну, али суштински једино могућу – ситуацију: формално, две Цркве су се међусобно удаљиле (јер је аутономна постала аутокефална), а садржајно, егзистенцијално, зближиле су се и ујединиле више него икада пре. Када су наша браћа у Северној Македонији схватила и прихватила да Српска Патријаршија не тера инат по питању аутокефалности коју су тако дуго и жарко прижељкивали, па ње ради и на стазу раскола ступили, али да им је услов свих услова на путу ка том циљу да га морају остварити искључиво на канонски исправан начин, вративши се у легитимни, од Српске Цркве дати им 1959. године статус најшире црквене аутономије у њеном оквиру. Чим су тако поступили, Српска Црква им је, без условљавања и одуговлачења, благословила не само повратак из раскола у јединство него и одавно жељену аутокефалију. Та наша браћа су се уверила да Српска Црква није против њих него за њих и да није против њихове аутокефалије (уосталом, ионако су вековима били самостална, мада не и формално аутокефална, Црква) уколико она доприноси успешнијем духовном и пастирско-сотириолошком деловању у народу и за народ. На крају крајева, црквеноправни статус неке Цркве нема утицаја на онтолошку чињеницу да све помесне Цркве сачињавају једну саборну Цркву.

Иначе, разлика између аутокефалног и широко схваћеног аутономног статуса у самој ствари је минимална: у првом случају првојерарх или предстојатељ помиње на богослужењу све православне предстојатеље Цркава, а у другом само свог непосредно надлежног предстојатеља; исто тако, у првом случају избор предстојатеља не подразумева обавезну формалну потврду надлежног аутокефалног предстојатеља, а у другом подразумева, што се у пракси своди на исто јер потврда изостаје једино тада када би био изабран догматски или морално неприхватљив кандидат или кандидат иза којега стоје ванцрквени фактори, тојест силе овога света, политичке или неке друге. Укратко речено, аутокефалија не значи неки додатни суштински елеменат у бићу једне помесне Цркве, неко особито онтолошко својство, неку нову nota Ecclesiae, него значи систем организовања и узајамности великих црквених области ради што ефективнијег остваривања примарног задатка Цркве, спасења људи или, другим речима, пуноће њиховог аутентичног духовног живота, достојног човека као боголиког и богочежњивог бића.

Аутокефалија је, строго узевши, историјска категорија. Јавила се доста касно, после периода примене митрополитанског система у устројству Цркве, и развијала се постепено. У најранијој фази хришћанске историје, ваља нагласити, свака локална Црква са епископом на челу (данас је зовемо епископијом или епархијом) била је потпуно самостална (данас кажемо аутокефална), али увек и обавезно у јединству са свим осталим месним Црквама. Током векова, не заборавимо, неке аутокефалије су нестајале, а нове настајале. У свим тим менама и променама, међутим, основно устројство Цркве, подробно документовано већ на страницама Новог Завета, што ће рећи од самог настанка новозаветне Цркве, Цркве Христове, увек је остајало исто и неизмењиво: то је епископално устројство (неки га називају и епископоцентричним). Систем саборне повезаности и узајамног прожимања самосталних (аутокефалних) Цркава, већих или мањих, богословски или еклисиолошки кудикамо је аутентичнији од монархистичког или пирамидалног устројства, у којем нема међусобно равноправних патријараха и где, уместо саборности и првенства части, влада начело првенства власти, са папом на врху „пирамиде” и са свима осталима испод њега. У Православљу епископе бирају и постављају сабори, а у католицизму један човек. Даље, код нас први по рангу епископ значи први у сабору једнаких (primus inter pares), а не први in absoluto.

Поштења ради, треба истаћи да савремено римокатоличко богословље, изучавајући библијске и светоотачке изворе, а делимично и под утицајем православне теологије, све више открива целисходност и преимућства начела саборности у црквеним структурама, и то на свим нивоима, од парохије до папе и Римске курије. Код нас православних пак, на чудан ентропијски начин, учестала је терминологија и реторика која неодољиво подсећа на терминологију и реторику првог ватиканског концила (1870): те „ја имам посебна права”, те „ја имам привилегије”, те „ја имам специјална овлашћења”, и тако даље и томе слично. Оно што се, као плод таквог менталитета, – који се запатио негде више, негде мање, – дешава у савременом Православљу (трвења, надгорњавања, размирице, сукоби – све до раскола међу појединим помесним Црквама) не служи нам на част и ставља под знак питања нашу веродостојност пред инославним хришћанима, који су толико очекивали од нас у домену сведочења о саборности, сведочења не само речју већ и делом. Што пре смиримо себе, што пре разапнемо себе свету и умремо за високоумље и гордољубље, за самопреузношење и аутоидолопоклонство, то пре ће Христос, Господ свега и суверени Господар историје, али и страдални Слуга Господњи и добровољни Слуга свих нас, Његове „мале браће”, поново узвисити нас до Себе и до Своје крсноваскрсне славе. И да закључим: систем саборног јединства сестринских аутокефалних Цркава је најбољи могући систем, али кад га у дело спроводе духовно незрели и недорасли људи, онда он, захваљујући њима, у пракси постаје најгори могући систем. Нека се свако од нас потруди да он не буде најгори него најбољи систем, што у ствари јесте!

Докле се, после давања аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, дошло с потпуним регулисањем канонског статуса црквене организације у Северној Македонији? Пошто су постојале извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ, шта бисте Ви, као вишедеценијски учесник преговарачког процеса, могли о томе да кажете?

Статус Цркве у Северној Македонији је канонски потпуно и исправно регулисан. Испуњена су два главна услова: није прошла теза да Српска Православна Црква мора, једноставно, да призна пуч, односно самопроглашену аутокефалност (1967), а, са друге стране, она је на делу показала да јој приоритет представљају јединство Цркве и спасење душа и савести око два милиона верникâ, а не било какви парцијални интереси. „Извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ”, које спомињете, немају основа ни у црквеном праву ни у еклисиологији уопште. Оне сведоче искључиво о ставовима и мишљењима једног броја наших интелектуалаца, већином добронамерних, али не и богословски компетентних, с тим што су добар део њих махом декларативни хришћани, а не хришћани-практиканти, при чему један део њих врло ретко и улази у храм, али ипак сматра да може да дели лекције Патријарху српском, па и Сабору у целини. Бићу колико отворен толико и брутално искрен: они који су писали отворено писмо Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве и поручивали му на шта има, а на шта нема право, показали су само једно – да мало шта знају о природи и мисији Цркве.

Примедба да је Српска Православна Црква „предала и продала” своје немањићке светиње на Југу представља, просто-напросто, подметачину: у Томосу о аутокефалији се јасно и гласно каже да Српска Православна Црква „уступа на коришћење” своје историјско наслеђе новој аутокефалној Цркви. Sapienti sat (паметноме доста)! Осим свега осталога, самозвани критичари превиђају чињеницу да Српска Православна Црква није имала доступа својим јужним епархијама од 1941. године па до недавно, најпре због бугарске окупације, а затим због Брозове „македонске” идеолошко-полицијске теорије и праксе. Данас и сви српски архијереји, почев од Његове Светости Патријарха, имају доступа свакој светињи у Северној Македонији – донемањићкој, немањићкој и постнемањићкој – и сви архијереји из Северне Македоније имају доступа свим српским светињама широм света. Мало ли је? Кад већ поменух јурисдикције, да ли је било нормалније и, пре свега, душекорисније да сама Српска Православна Црква, претходно обезбедивши повратак браће у канонски поредак и јединство после пуних педесет и пет година пребивања у расколу који нису сами створили него га наследили од својих претходника, на канонски начин реше једно болно питање из сопствене јурисдикцијске надлежности или да пасивно чека да га решава и по своме реши неки други црквени центар, а да ми о томе једног лепог јутра сазнамо из медијâ? У таквом случају би наши критичари, сасвим сигурно, тврдили да је наша Црква „предала” или „продала” не само нешто своје него и саму себе, у целости и без остатка.

У ствари, статус једне помесне Цркве јесте ствар свеправославног консензуса и прихватања, али се притом полази од Мајке Цркве, у конкретном случају од наше Цркве. То је канонска норма и историјска пракса. Њу препознајемо из историје свих новијих аутокефалних Цркава (Руске, Српске, Бугарске, Румунске, Пољске, Чешко-словачке, Албанске): свака је добила аутокефалију иницијативом своје Цркве Мајке, а то је Велика Христова Црква у Цариграду, чијој јурисдикцији су пре тога припадале, а следила је рецепција од стране осталих Православних Цркава. Тачно тако смо и ми поступили: иницијално смо дали аутокефалију, а затим обавестили све – по рангу или по диптисима, од Цариграда до Тиране и Прага, односно Прешова – на даљи поступак. Ово је и у складу са свеправославно усвојеним документом о начину стицања аутокефалије (изостали су, нажалост, испод њега потписи, из тривијалних разлога). Тренутна ситуација је оваква: практично све помесне Цркве су успоставиле литургијско и канонско општење са новоформираном Црквом, неке су је већ признале и као аутокефалну, неке то одлажу док се не постигне сагласност о њеном званичном имену, а Бугарска Црква је нашла соломонско решење признајући јој аутокефални статус и уопштено име „Црква у Северној Македонији” (дакле, ни „Македонска” ни „Охридска”). Наша Црква оставља питање имена отвореним и прихватиће свако име које буде плод општег договора и сагласја, а дотле прихвата име којим сестринска Црква сама себе именује, име „Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија”.

Надам се, драги пријатељу, да сам овим одговором макар донекле разјаснио канонску утемељеност приступа Српске Православне Цркве овом колико комплексном и сложеном толико и важном питању.