Прочитај ми чланак„Изразио сам наду (у телефонском разговору са Владимиром Путином)…да Србија неће уводити санкције Руској Федерацији.“ (Александар Вучић, ИН4С, 20.октобар 2024.)
„Јасно остајемо на европском путу и чланство у ЕУ је главни
спољнополитички приоритет Србије.“ (Милош Вучевић, предсједник
Владе Србије; Радио Слободна Европа, 30. октобар 2024.)
„…чека (нас) интензивније усклађивање са спољном и
безбедносном политиком Европске уније, како будемо
остваривали напредак у придруживању Европској унији.“
(Милош Вучевић)
„Високи представник за спољну политику и безбедност (ЕУ) Жозеп
Борељ изјавио је данас у Бриселу да су процес европских интеграција
Србије и Косова и нормализација њихових односа међусобно зависни,
као и да земља не може бити чланица ЕУ и имати односе са Русијом.“
„Једнострано не можете одржавати односе са Русијом…
и очекивати да ће ваша земља бити чланица ЕУ…
треба бирати једно или друго.“ (Жозеп Борељ)
(Gledaj.rs, 30.октобар 2024.)
Дана 30.октобра 2024.године, Европска комисија (ЕК) је усвојила
годишњи Пакет проширења за текућу годину, који се састоји од
извјештаја за десет кандидата, међу којима је и Србија.
И овим Пакетом ЕУ је, још једном, јасно и недвосмислено, показала да
не поштује принцип статусне неутралности у односу на Србију. Лажна
држава Republika e Kosovës је за ЕУ независна држава.
Влада Србије је усвојила Предлог закона о проглашењу АП КиМ за
подручје посебне социјалне заштите и Предлог закона о надлежности
правосудних органа у процесуирању кривичних дјела извршених на
територији АП КиМ. Међутим, и ако буду усвојени, примјена ових закона
је могућа само ако власти Србије одустану од „европског пута без
алтернативе“. То потврђује и оштро противљење Брисела и Вашингтона.
Предлози закона представљају јасно кршење од стране Србије својих
обавеза из дијалога и противни су поновљеном опредјељењу у оквиру
дијалога, казала је Набила Масрали, портпаролка ЕУ за спољну и
безбједносну политику.
У Пакету се наводи да „Србија није постигла никакав напредак у спољној
и безбједносној политици. Европска комисија тражи од Србије да, као
приоритетно питање, унаприједи своју усклађеност са заједничком
спољном и безбједносном политиком, укључујући рестриктивне мјере
(читај: санкције Русији)“
Надаље, од Србије и од Косова очекује се да спроводе своје обавезе које
произилазе из (важећих и обавезујућих) споразума из Брисела и Охрида.
„Нормализација односа остаје суштински основ на европском путу обје
стране.“
Тражи се од Србије и да се пронађу одржива решења која омогућавају
учешће Косова у регионалним форумима.
И шеф делегације ЕУ у Србији Емануел Жиофре изјавио је, 30.октобра
2024.године, да Србија мора да се усклади са спољном и безбједносном
политиком ЕУ уколико жели да постане чланица те заједнице…Упозорио
је Србију да неусвајањем санкција против Русије ризикује пуноправно
чланство у ЕУ.
Одбијање учешћа Вучића на октобарском Самиту БРИКС-а у Казању
доказује његово непоколебљиво опредјељење за Србију без Косова и
Метохије у Европској унији, те континуитет његове антируске политике.
Шта су битне карактеристике досадашњег европског и натоидног пута
Србије „без алтернативе“?
Генерална скупштина УН је, 9.септембра 2010.године, на предлог
тадашње власти Србије, усвојила Резолуцију број А/RES/64/298. Tекст
предлога српски званичници су претходно усагласили са представницима
Европске уније. Том Резолуцијом, Генерална скупштина је поздравила
„спремност ЕУ да олакша процес дијалога између страна“. У њој је
наведено и да би процес „дијалога…имао циљ да…оствари напредак на
путу ка ЕУ…“
Тадашњи министар спољних послова Вук Јеремић је казао да је
Резолуција „фундаментално статусно неутралан документ“. А
предсједник Републике Србије Борис Тадић је изјавио:
„Компромис је постигнут, како би сва питања била решавана у
партнерском односу са Европом“.
Значи, Резолуцијом је требало да се омогући дијалог између Београда и
Приштине уз, објективно и непристрасно, посредовање ЕУ. А правно
посредовање подразумијева давање савјета који не обавезују стране у
дијалогу. Посредник не смије да намеће своју вољу странама, јер би то
било недопустиво мијешање у њихове унутрашње послове.
Међутим, до датума доношења Резолуције, већ су 22 од укупно 27
држава чланица ЕУ признале лажну државу Republika e Kosovës. Власти
тих земаља су постојано наглашавале да су одлуке о признању трајне и
непромјенљиве. Тако, на примјер, Гвидо Вестервеле, њемачки шеф
дипломатије, 27. августа 2010.године, казао је да је „независност Косова
реалност и да је географска мапа југоисточне Европе трајно
промијењена“.
Такође, девет највећих чланица ЕУ непосредно је учествовало у
монструозној, сатанистичкој и геноцидној агресији NATO пакта на
Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору), 1999.године.
САД и ЕУ (уз, незаобилазно традиционално антисрпски оријентисану
званичну Велику Британију), дуговремено и постојано, воде
непријатељску политику према српском народу и Србији, јер не признају
њен територијални интегритет, односно суверенитет њене власти на
укупном државном простору. То су главни спонзори албанског, исламског
(бошњачког) и хрватског интегрализма на Балкану, што подразумијева
цијепање српског етничког простора, односно угрожавање цјеловитости
Србије и Црне Горе, те укидање Републике Српске.
Пристанак Бориса Тадића и Ивице Дачића, што је у потпуности
прихватио и Александар Вучић, да се преговарачки процес
проналажења решења за косметски проблем, са Савјета безбједности
УН (гдје су Русија и Кина, као гаранти важења Резолуције 1244, из
1999.године) пренесе у ЕУ јесте противуставни, самоубилачки и
мазохистички чин, погубан по Србију и српски народ у цјелини. Јер,
правно „посредништво“ ЕУ и фактичко „посредништво“ САД било је и
јесте системски и непрекидни притисак да власти Србије пристану на
самоампутацију сопствене државе, уз непрекидне пријетње органа и
званичника ЕУ санкцијама и стално попуштање те власти ради
„европског пута који нема алтернативу“.
Једном ријечју, ЕУ (без обзира што пет држава чланица није признало
лажну државу Republika e Kosovës) није објективан и неутралан
посредник, већ спонзор албанске државолике творевине на простору
Косова и Метохије.
И сам Вучић је свјестан карактера „посредништва“ ЕУ. Приликом
обраћања јавности, 6.маја 2022.године, потврдио је да је већина грађана
против приступања Србије ЕУ и констатовао да „суочени смо са
непримереним притисцима…(и) лицемерјем западног света“, те да
„Србија ће бити под великим притиском Запада да призна Косово, и то
постаје несносно“. Али, и поред тога, казао је да је „порука свима да ће
Србија бити снажније на европском путу“?!
Значи, Вучић, као послушна марионета Запада истрајава на
евроунијатском и натоидном путу и претворио је Србију у политичку,
економску и војну колонију главних спозора „države Kosova“. Завршница
„пузајућег“ процеса ампутације Србије се, захваљујући противуставном
поступању Вучића и његове власти, као „пожељних колаборационста“,
одвија пред нашим очима.
Обавезујућим и непромјенљивим споразумима (Бриселским, из 2013. и
2023.године ( Макрон – Шолц, или француско – њемачким план),
Преговарачким оквиром ради приступања Србије ЕУ, из 2014.године,
Вашингтонским из 2020.године и Охридским из 2023.године) Србија се
раздржављује на Косову и Метохији и намеће се признање независности,
суверенитета и територијалне цјеловитости, односно пуни
међународноправни субјективитет лажне државе Republika e Kosovës.
Испуњење обавеза из ових споразума постало је саставни дио поглавља
35 Преговарачког оквира о приступању Србије ЕУ.
Од САД и ЕУ је наметнуто, а Вучић се није томе противио, да се њихове
одредбе примјењују и прије (или без) формалног потписивања и
ратификације (парламентарног потврђивања). На овај начин, Вучићу је
обезбијеђен алиби да и даље обмањује српску јавност како „није ништа
потписао, нити ће потписати“ и „како не прелази црвене линије“!
Већ на почетку приступног процеса било је јасно да Србија може постати
чланица ЕУ само без Косова и Метохије! У „Преговарачком оквиру“, из
2014.године, наведено је да се „обезбјеђује да обје стране могу да
наставе својим европским путем, избјегавајући да једна другу могу
ометати и својим напорима (за приступање ЕУ) и (преговарачки процес)
треба постепено да доведе до свеобухватне нормализације односа
између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума“
(поглавље 12).
Такође, предвиђено је и заустављање процеса приступања Србије ЕУ
ако „напредак у области нормализације односа са Косовом…значајно
заостаје за укупним напретком преговора, а да је разлог томе пропуст
Србије…нарочито када је ријеч о примјени споразума који су постигнути
између Србије и Косова“ (поглавље 25).
За Вучића и његову власт требало је да буде отрежњујућа формулација у
поглављу 38, гдје се наводи да „…Србија је посебно дужна да обезбиједи
да донијети прописи, укључујући њихов географски опсег, нијесу у
супротности са свеобухватном нормализацијом односа са Косовом…“ То
значи да је властима Србије наметнута обавеза доношења закона и
других општих аката који важе само за територију без Косова и
Метохије?!
Поновимо још једном, већ је на почетку преговарачког процеса било
јасно: Србија мора признати другу албанску државу на простору Косова и
Метохије да би постала чланица ЕУ!
Према „Годишњем извјештају Европске комисије о Србији“, од
8.новембра 2023.године, који је потврдио и Европски савјет (на самиту
шефова држава и влада чланица ЕУ, 15.децембра 2023.године),
„Београд мора испунити своје обавезе и посветити се потпуној примјени
свих претходних споразума…“, те омогућити преговоре „о свеобухватном
правно обавезујућем споразуму“, јер „нормализација односа (читај:
узајамно признање државне независности) је суштински услов на
европском путу Србије и Косова“. Увођење санкција Србије Русији је
дефинисано „као питање највећег приоритета“.
Портпарол ЕУ Петер Стано (Словачка) је тада изјавио да „Одржавање
веза са Русијом у вријеме незаконитог рата против Украјине није
компатибилно са процесом придруживања Унији“.
Савјет министара ЕУ је, 22.априла 2024.године, усвојио измјене и допуне
поглавља 35 приступних преговора са Србијом („Преговарачког оквира“).
Србији је наметнута обавеза да у потпуности спроводи „Споразум о путу
нормализације између Косова и Србије“ (други Бриселски споразум –
француско – њемачки споразум), од 27. фебруара 2023. године и његов
Анекс за имплементацију (Охридски споразум), од 18.марта исте године.
Поглавље 35 насловљено је као „Остала питања“ и садржи критеријуме
и методе за праћење спровођења (примјену) постигнутих договора у
оквиру „дијалога Србије и Косова“, јер ће се „питање нормализације
њихових односа (читај: постепено признавање лажне „države Kosova“)
разматрати у оквиру овог поглавља“.
Напредак Србије у процесу придруживања ЕУ ће се „посебно мјерити у
односу на континуирано ангажовање Србије на видљивом и одрживом
побољшању односа са Косовом…“.
Главни циљ западне „Империје зла и лажи“ (САД, В. Британије, ЕУ и
NATO пакта) јесте да се читав „западни Балкан“ политички, натоидно и
економски интегрише у њихову неолибералну колонију, са двије
албанске државе које би се убрзо ујединиле и унитарном БИХ без
Републике Српске. Србија је потребна Западу само као антируска и
антиправославна колонија!
ЕУ је „круна“ остварења неолибералних, глобалистичких циљева
западних мегакапиталиста (и Ватикана)- владара из сјенке. Тај процес је
планиран, организован и спровођен одозго, од стране њихових
продужених руку – „државника“, политичара и стручњака, а не одоздо, од
стране легалних и легитимних представника суверених држава.
Евроинтеграције су фаза у процесу глобализације и подразумијевају
примјену принципа регионализације као фактора неутралисања
„претјеране“ државне и националне разноликости. Незобилазна је у овом
процесу и улога Ватикана са његовом планетарном организацијом,
инфраструктуром и богатством које се, по неким процјенама, може
мјерити са БДП-ом Њемачке, четврте економске силе на планети!
Циљеви евроинтеграција (дакле, и стварања ЕУ) су јединствен
економски простор са неутралисаном конкуренцијом, наднационалним
законодавством, ниским порезима за најбогатије и неометаном
репатријацијом профита, у корист наднационалних компанија и банака, а
у складу са „принципом социјалног минимализма“ (минимална права
радника и минимална социјална давања).
Захваљујући Вучићу, његовој власти, САД и Европској унији, Срби су
гетоизирани у косовском апартхејду, у циљу застрашивања и изгона и
стварања етнички чисте албанске територије! Зато су прихватљива
решења у вези косметског проблема и у складу са интересима цјеловите
Србије, могућа само под окриљем Савјета безбједности УН.
Значи, избор је: или Косово и Метохија, духовно срце и средишња српска
земља или ЕУ! Другим ријечима: или цјеловита Србија или Вучић! Једно
и друго није могуће. „Европски пут без алтернативе“ је пут ка
дезинтеграцији Србије! Приступање ЕУ и очување цјеловитости Србије
су непомирљиви циљеви.
Са Вучићем на челу, Србија не може сачувати Косово и Метохију у свом
саставу! Њему је важније да буде послушна марионета Запада него да
Србија сачува своју цјеловитост?!7
Због раздржављења Србије на Косову и Метохији Александар Вучић је
највећи издајник у српској историји! Већи и од Мила Ђукановића!
Недвосмислено произилази да је једино спасоносно решење за Србију и
српски народ промјена Вучићеве власти. Како то није могуће остварити у
оквиру институција система, преостају само, мирни и упорни, масовни
протести грађана као носилаца изворног суверенитета. У изражавању
легитимне грађанске непослушности оправдане су и блокаде државних
органа и институција, као и саобраћајница.
Србија и Црна Гора могу опстати само у савезу са Русијом. Њима је
мјесто у БРИКС-у, а не у ЕУ.
Искрено саучешће породицама страдалим у трагедији на жељезничкој
станици у Новом Саду.
С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Русију!
