Дужна је да се одрекне од постојећих средстава комуникације…мора да се бави хуманитарним радом, да нађе бескућницима станове, храни и одева сиромашне.

Дужна је да се одрекне наплате свећа, од сандучића за прилоге, од било кавог вида материјалне помоћи верника. И још много-много тога је дужна.

А у мени све све чешће јавља питање: када и на какав начин је она задужила те, који о њеним „дужностима“ говоре са таквом убеђеношћу и жаром? Ко су ти људи, који су присвојили за себе тако спорно право? Да нису то можда , црквени благотворитељи, који су саградили својим средствима више храмова, који су помагали да се купе станови бескућницима, хране умируће од глади, организују скупо лечење за тешко оболеле? Да нису то можда јерарси и свештеници, који су многе године одали служењу Цркви, који су принели жртву Богу и људима, своју снагу, здравље, сам живот?

Можда су то ипак верници који стално посећују храмове, који их пуне, подржавајући једни друге молитвом, љубављу, братском и сестринском бригом? Али не. О „дужностима Цркве“, као по правилу, говоре људи, који ка њој немају никакав однос, често чак и некрштени… Понекад, припадајући другој религиозној традицији. Али најчешће – атеисти.

И опет желим да питам…Зар ти људи немају савест, ни здравог расуђивање? Час једно, час друго, немогуће је схватити неразумност свих тих потраживања ка „организацији“, од оних који јој никада ништа нису давали, за коју ништа нису радили.

Али, откуда такве претензије у односу на Цркву? Па она се не меша у њихов лични живот, не поставља их на свеопште посматрање, не каже свакоме од њих: „Ти си дужан…“. О дугу човека говори Јеванђеље, може говорити , ако још није замукла – његова савест. Или је тај рат против Цркве бунт против Јевађеља и против сопствене савести? Очигледно да је тако…

…Своје дугове Црква зна и схвата их сама, да их знају и схватајудужни су и ти од којих
се она састоји, – од нас. Тај дуг одговара том идеалу, који је написан на страницама Новога Завета, дуг хришћанског смирења и љубави, дуг жртвеног служења за спасење људи… И још много сличних дугова. Ако нисмо такви, какви би требало да будемо, ако је у нама тешко препознати Христове ученике, лоше је дело наше. И ако нас због тога не воле и одричу, немамо на то шта да кажемо.

Питање: „А ко су судије?“, овде је заиста неумесно. Сама историја и практично искуство сведоче: Цркви суде увек. И за лоше, што се повремено догађа међу њеним члановима, и за најбоље. Али за боље суде строжије. Ако за лоше грде, онда за боље – гоне, чак и убијају.

Значи, загонетка је решена: главне претензије судија нису према нама, него према Цркви, Јеванђељу и сопственој савести.

Извор: Вечерња Москва

Ознаке: атеисти, Нектариј Морозов. о дугу Цркве, православна поука, Црква у модерно време