Pročitaj mi članakZašto se Luka Bojović vratio u Srbiju? U kojim beogradskim hotelima su se već smestili crnogorski i albanski šefovi kriminalnih gangova? Na kome će Darko Šarić iskaliti osvetnički bes? Koji partijski i državni funkcioneri nameravaju da, poput Zlatibora Lončara, spas potraže u bekstvu? Ko sprečava postavljanje Spasoja Vulovića na mesto direktora policije? Zašto pojedinci iz vrha vlasti strepe od Zagorke Dolovac i, naročito, od "seljanke Borke"? Neke od mogućih odgovora na ta pitanja iznosi zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada bliski saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića.
Србија опет постаје мала бара пуна великих и опасних крокодила. Лука Бојовић се вратио у Београд, а стигли су и шефови црногорских и албанских кланова. Активни су и „војници“ Дарка Шарића, Радоја Звицера, Николе Вушовића Џонија и Дејана Стојановића Кеке, па и Вељка Беливука, а Сретен Јоцић, звани Јоца Амстердам, ускоро излази из Забеле. Иако су и њихови међусобни односи оптерећени проблемима из прошлости, сви имају потребу да сведу завршни рачун с Александром Вучићем.
Foto: print screen Pink
Стицајем околности, у време доласка Српске напредне странке на власт дешавале су се крупне промене у подземљу. Шарић се налазио у бекству, Јоца Амстердам у притвору и на оптуженичкој клупи, Бојовић у шпанском затвору, а которски нарко клан се још није поделио на шкаљарски и кавачки. Вучић се добро снашао у таквим условима.
С вођама неколико јачих гангова лако се нагодио, а неке је, злоупотребом државних институција, без по муке уништио. Истовремено, формирао је своју ОКГ, коју су предводили Александар Станковић, звани Сале Мутави, Александар Видојевић, звани Аца Рошави, и жандарм Ненад Вучковић. Под контролу је ставио и остале кланове, којима је дао послове и полицијску и правосудну заштиту, а добио финансијску провизију и политичку подршку.
Навикнут да тргује туђим животима, Вучић се у такав дил упустио и с Дарком Шарићем. Преко посредника из српске и црногорске полиције и извршне власти договорио је услове за предају и исход суђења, као и за висину казне и хонорара. Према сведочењу и доказима које је оставио иза себе Владимир Цвијан, главни посредник у преговорима, Вучић је добио 420 милиона евра, а Шарић обећање да ће бити осуђен на максимално десет година робије.
Вучић је покушао да испуни обећање. На његово инсистирање Апелациони суд је поништио првостепену пресуду, којом је Шарић осуђен на 20 година затвора због шверца 5,7 тона кокаина. Специјални суд је, у поновљеном поступку, смањио казну на 15 година, што је апелација потврдила. Међутим, поступајући по Шарићевој жалби, Врховни касациони суд је поништио другостепену пресуду и вратио је на разматрање Апелационом суду. У другом предмету, где је био окривљен за прање 22 милиона евра, Шарић је пре две године осуђен на девет година затвора.
После скоро осам година проведених иза решетака, Шарић је 24. децембра прошле године пребачен у кућни притвор под електронским надзором. Четири месеца касније, Шарић је ухапшен и враћен у притвор због сумње да је организовао убиства Алена Кожара и Дамира Хаџића, припадника шкаљарског клана. Српско Тужилаштво за организовани криминал је ту истрагу покренуло на основу информација које је добило од Еуропола.
Повратак у ћелију тешко је пао Шарићу, али и Вучићу. Шеф напредњачког картела је схватио да му стране службе, америчке и европске, неће дозволити да испуни обећање и омогући минималну казну Шарићу. Иако је договор пропао, Вучићу не пада на памет да врати новац који је узео. Похлепа је, опет, била јача од страха.
Вучић је покренуо правосудну и медијску хајку против Дарка Шарића. Дарков брат Душко је у јулу ове године отишао у Црну Гору. Србија је за њим расписала потерницу због сумње да припада криминалној организацији коју је предводио његов брат. Заправо, Вучић је на тај начин спречио Душка Шарића да се врати у Београд, где је све време живео без икаквих сукоба са законом. Вучић је сатанизовао и Дејана Лазаревића, Шарићевог адвоката, који се такође нашао у притвору. Режимски медији су Дарка Шарића прогласили за шефа Беливуку и Миљковићу. Наводно, он им је био „цапо ди тутти цапи“, који је наручивао монструозна убиства преко „Скај“ апликације. Напослетку, Вучић је наредио хапшење тзв. Врачарске групе, која је, између осталог, у медијима оптужена и за припрему атентата на председника Српске напредне странке. Иако је у јавност пласирана прича да су „Врачарци“ били под командом Радоја Звицера, Вучић се плашио да они раде за Дарка Шарића.
За разлику од Вучића, паметнији припадници напредњачког картела одбили су да учествују у нападима на Шарића. Чим је схватио шта се дешава, Златибор Лончар је напустио картел. Под изговором да је тешко болестан, има рак на мозгу, Лончар се дистанцирао од Вучића. Како и не би кад се добро сећа онога што је задесило Драгана Дудића, званог Фриц, а у шта је била укључена његова супруга Весна.
Српска полиција је, у октобру 2009. године, организовала тајни састанак са Дудићем на Јеловог гори. Сусрет тадашњег директора полиције Милорада Вељовића и Дудића уговорила је Весна Лончар, супруга Златибора Лончара. Дудић није имао проблема са српским правосуђем, али полицији је био занимљив као један од најближих сарадника Дарка Шарића. У оквиру своје пословне империје, чији центар је био у Котору, Дудић је имао прекоокеанске бродове, луку, складишта, све што треба за транспорт робе, па и кокаина. Дудић је имао и пословне партнере попут Родољуба Радуловића, званог Миша Банана.
Међутим, кад је српска полиција, у сарадњи са америчком агенцијом ДЕА, покренула акцију „Балкански ратник“, Дудић је пристао да се види са Вељовићем и Весном Лончар, која је дошла у пратњи Миодрага Стојановића Џина, припадника БИА и кума Златибора Лончара.
Шест месеци после тог састанка, Дудић је убијен у Котору. Београдски дневни лист Пресс, који је уређивао Драган Ј. Вучићевић, одмах је оптужио Шарића за тај атентат. „Дарко Шарић је одговоран за ликвидацију једног од својих најближих сарадника Драгана Дудића. Српска и црногорска полиција сумњају да је убиством Фрица почео обрачун унутар самог клана Шарића, који покушава да уклони незгодне сведоке. Дудић је убијен зато што се Шарић уплашио да би он могао да направи договор са властима како би се извукао из ове приче“, наводи се у тексту Пресса.
Осим Дудића, уклоњен је и незгодни сведок Владимир Цвијан. Кад је Магазин Таблоид, у марту 2021, открио да је Цвијаново мртво тело пронађено у Дунаву 6. јануара 2018. године, појединци из Вучићевог окружења су упрли прстом у Шарића, инсинуирајући да он стоји иза убиства Цвијана. Можда је Шарић могао да наручи тај атентат, па и да утиче на појединце из тужилаштва, МУП-а и БИА да заташкају случај, али само је Александар Вучић могао да забрани свим институцијама и појединцима из политике, адвокатуре и медија да помињу Цвијана. На то је пристала и Цвијанова породица. Пошто омерта траје и данас, очигледно је да иза тога стоји Вучић, а не Шарић.
Да не би прошао као Дудић или Цвијан, Златибор Лончар се повукао с политичке сцене. Осим Шарића, Лончар је имао и други, подједнако опасан, разлог за бекство. Тај разлог, Лука Бојовић, недавно се вратио у Србију, после одслужења деветогодишње затворске казне у Шпанији.
Лука Бојовић је разлог и за Вучићеву нервозу. У време пуча у Српској радикалној странци, Вучић је тврдио да је Војислав Шешељ од Бојовића наручио убиство Томислава Николића. Наводно, то је истражним органима признао Милош Симовић, припадник земунског клана. Вучића су демантовали специјални тужилац Миљко Радисављевић и министар полиције Ивица Дачић. Тачно је да Симовић то није рекао тужиоцу и полицији, али јесте свом познанику из земунског клана Златибору Лончару, који је оптужбе против Бојовића пренео Вучићу.
Та интрига, коју је Вучић сковао како би криминализовао Шешеља, представља само мали, занемарљив део хајке коју он све време води против Бојовића. Осим оптужби да је Бојовић вођа шкаљарског клана, које је пласирао преко својих медија, Вучић је лично отворио сезону лова на Бојовићевог адвоката и пријатеља Драгослава Мишу Огњановића. Вучић је оптуживао Огњановића да је „адвокат мафије“. Кад је лов окончан, 28. јула 2018. године, убиством Огњановића, Вучић је, преко свог недељника Афера, поручио „Ко зајебе – најебе“. У тој незваничној читуљи, Вучић је поручио да „мафија никад не прашта“. На Вучићеву иницијативу, пре неки дан, на последњем рочишту у поступку против Беливука, окривљени сведок Срђан Лалић је рекао да о ликвидацији Огњановића зна „само уличне приче“.
– Ликвидирао га је Страхиња Стојановић, али нисмо имали потврде ни ми. Био је један још, ако се не варам брат од покојног Велибора Дуњића – рекао је Вучићев сведок Лалић, чији први исказ у суду је искоришћен за хапшење врачарске групе.
Страхиња Стојановић је, наводно, био близак групи криминалаца, који су осуђени за убиство Николе Бојовића, Лукиног брата. Стојановић је убијен 13. септембра 2020. године у експлозији бомбе која је била постављена испод његовог аутомобила.
Вучић је пласирао обе верзије мотива за убиство Огњановића. Преко Афере је посредно оптужио Луку Бојовића, кога је, тобоже, адвокат „зајебао, па најебао“, а преко Лалића је бацио сумњу на старе Бојовићеве противнике, који су му убили брата.
Међу свим тим медијским спекулацијама, с којима је дочекан повратак Луке Бојовића у Београд, највише уверљивих и конкретних информација понудио је Сретко Калинић, припадник земунског клана који служи максималну затворску казну у Забели. Калинић је недавно објавио друго издање књиге „Земунски клан – ко је ко“. У допуњеном делу, под насловом „Царта абиерта пара ун амиго“ („Отворено писмо пријатељу“), Калинић је поручио Луки Бојовићу да му је опростио што је наручио његово убиство.
– Теби сам, Амиго, одлучио да опростим онај сусрет где никако ниси смео да будеш, а то значи да сам ти опростио живот. Опростио сам ти и то што си наручио моје убиство, али нисам опростио ономе што ме је упуцао, нити ћу то икада учинити. Нисам ту одлуку донео напречац. Дуго сам о томе размишљао, више година. Све сам анализирао, сваку реч коју си изговорио, сваки твој поступак и гест који си учинио детаљно сам размотрио. На крају, када сам све сабрао, опростио сам ти живот, дефинитивно. Пошто је у мом интересу да поживиш што дуже, указаћу ти на неке твоје слабости. Код себе кући си најебао будеш ли опуштен. Кад овамо дођеш у обилазак најмилијих, имаћеш сачекушу и неће моћи да ти помогну сви панцирни кишобрани и сличне будалаштине – написао је Калинић.
Сретко Калинић је ухапшен у јуну 2010. године у Загребу, након што га је ранио Милош Симовић. Калинић у отвореном писму оптужује Бојовића да је ангажовао Симовића да га убије.
– Е, мучениче, кога си одабрао да ме ликвидира! Да те не познајем, рекао бих да је нека пизда наручила моје убиство преко Дерпета Главатог Симовића. Могу ти се свака имена качити, али да те неко зове пиздом, то не може, јер то ниси сигурно. Јебига, Амиго, видиш коме си спасао животе, Дерпету Главатом Симовићу и Аци Симовићу. Велике си грешке направио том одлуком. Видео си слику Дерпета Главатог док је седео поред роштиља. Ја сам га тада сликао. Још тада је смрад планирао да ме убије, али се уплашио превише, па није смео да пуца. Када смо кренули назад и стигли до шуме, он је сео на бајс и запалио као пизда. Тада сам видео да је смрад педерски уплашен, само што ми је било смешно, пошто је он увек нешто уплашен. Чекао ме је на излазу из шуме, а ту ме и упуцао следећег пута кад смо ишли да роштиљамо. Замисли колика је то пичка! Ал си изабрао шљакера у пичку материну! Нема везе, опростио сам ти – поновио је Калинић, који је добар део књиге посветио раскринкавању Милоша и Александра Симовића, који такође служе затворску казну у Забели.
Калинић је детаљно описао однос Златибора Лончара с браћом Симовић, нарочито с њиховим супругама. Калинић тврди да је Лончар у Влади Србије запослио жену Александра Симовића, али под лажним именом.
– Чуо сам да су браћу Симовић жене довеле до банкрота, госпође све стукле на министра жигола. Зато Аца мора да ваља гудру у Забели, по павиљонима. Ћићолина Чабраја је шетала министра свуда по бањама, а Ацина министарка, која је тренутно мало посрнула, водила га је по свим монденским местима. Било је иживљавање максимално. Не знам како се сад зове Ацина министарка, а министра нећу да компромитујем с поклоном. Иначе бих им послао поклон, да није таква ситуација код њих. Овај љубавник Ацине министарске у својој струци је урадио за Србију више него сви министри заједно у последњих сто година. Баш је урадио озбиљан посао за Србију, а требало би да те заслуге припадну мало и Ћићолини Чабраји и Ациној министарки, пошто су министра чиниле констатно срећним, па је он био врло инспирисан за свој посао. Ацина министарка му је наводно била саветница. Поштујем све, али буде ли помогао Аци и Дерпету Главатом Симовићу, неће му се свидети како ће проћи у јавности. Министар, али и свако други ко буде помогао Симовићима, мора да схвати да ће бити награђен по заслузи. Зато, министре, разваљуј те жене, уживај у њима колико год хоћеш као и досад, али ако икада поново помогнеш овим педерима Симовићима, најебао си! Џаба ће ти бити титуле и познанства. Мало је министара које жене плаћају да их јебе, прави си жиголо – написао је Сретко Калинић.
Исту поруку – „најебао си“ – Калинић је послао и Милету Новаковићу, бившем шефу Управе криминалистичке полиције. Исти је и разлог, Новаковић, као и Лончар, штити браћу Симовић.
– Оног момента кад си мене означио као ликвидатора генерала Бошка Бухе, ти си јавно, с том лажи, заштитио праве ликвидаторе Дерпета Главатог Симовића и његовог брата Ацу. Откуд ти идеја да причаш такву лаж за мене? Због чега штитиш говна Симовиће? Можда си ти одговоран за генерала Буху кад толико лажеш и лупаш глупости, идиоте лажљиви. Видиш ли ти, Амиго, ко је у овој земљи водио полицију? Ландара Новаковић 20 година упорно износи лажи за озбиљна кривична дела с којима ја немам ништа, а штити Симовиће, за које зна да су учествовали у свему томе“ Зато нико није ни пратио Ћићолину Чабрају годинама, штитио је Миле Новаковић своје колеге Дерпета Главатог Симовића и Ацу Спадала. Миле, замерио си се опасним и озбиљним људима који ће те наводно спаковати, тако сам чуо. Шта значи спаковати, можемо нагађати, али ти је мој савет да будеш нон-стоп наоружан кад излазиш из куће. Буди лаганог сна у кући и обавезно под јастуком држи неку утоку. Мој ти је савет да минираш врата и прозоре. Нема тога ко ће ти провалити у кућу, миран сан је најбитнији. Намрштио се Миле, да изгледа да је опасан, а заправо је обична сиса. А тек онај други фолирант Роћко? Он је још гори. Роћко се дрогира, он је стварно опасан за себе и околину кад се пукне гудром – написао је Калинић.
Режимски медији су пренели делове из Калинићеве књиге, коју је припремила новинарка Снежана Стојановић, али нису смели да цитирају наводе о Златибору Лончару, Милету Новаковићу или Родољубу Миловићу. И без сазнања, која је Сретко Калинић објавио у отвореном писму амигу Луки Бојовићу, бивши министар Лончар је знао да је дошло време да напусти Србију. Захваљујући истанчаном осећају за тајминг за бекство, Лончар се извукао испод „Сабље“, никада није одговарао за сарадњу са земунским кланом. Сад, кад су се у бари појавили стари опасни крокодили, Лончар опет бежи.
И Вучић би радо побегао, само кад би могао. Он добро зна да не може опстати у игри са озбиљним играчима. Вучић је показао колики су његови домети. Злоупотребом државних институција, пре свих полиције и правосуђа, направио је неколико гангова, али по шеми која личи на његов здравствени картон. Звонку Веселиновићу је наменио черупање државног буџета кроз грађевинске послове и контролу севера Косова и Метохије. Процењује се да Веселиновић само кроз легалне послове годишње оствари добит од око 140 милиона евра, а десетоструко више кроз комбинације због којих је стављен на црну листу Сједињених Америчких Држава и Велике Британије. Другом врстом криминала бавио се Вучићев клан, који су предводили Вељко Беливук и Марко Миљковић.
У Ритопеку они су у праксу спроводили патолошке идеје, које Вучић вербално усмерава према свим критичарима његове диктатуре. Што Вучић ради на конференцијама за медије, то је Беливук радио у кланици. И организована криминална група Предрага Колувије прављена је по узору на Вучића, уз потпуну заштиту извршне власти, полиције, безбедносних служби и правосуђа. На крају, сваки Вучићев мафијашки пројекат је раскринкан и растурен. Стране службе су обориле све врховнике напредњачког картела – Веселиновића, Беливука и Колувију. Појединци из српских државних органа обавили су само теренске послове.
– Морамо да доделимо нови мандат Загорки Доловац. Она није битна, нама ће проблеме правити сељанке Борке – рекао је Вучић пре неколико месеци, у време избора јавног републичког тужиоца.
Нико из дворске свите није знао ко је „сељанка Борка“. Нико, осим Вучића. Он је схватио како функционише систем који примењују стране службе у акцијама против његовог картела. „Сељанка“, како је пежоративно назива Вучић, Борка Јовановић је поступајући тужилац из општинског тужилаштва у Сремској Митровици. Она је вршила увиђај и претрес „Јовањице“, највеће плантаже марихуане у Европи. Кад дође време, и све друге Борке, које раде у тужилаштвима и судовима, прихватиће се прљавог посла на демонтирању напредњачког картела.
То не значи да се Вучић не плаши Загорке Доловац, напротив. Плаши се, али зна да је његове ингеренције не досежу до њеног нивоа. Страни центри моћи, који су њега пре 10 година довели на власт, довели су и Доловац пре 15 година на место републичкој тужиоца. Обоје само извршавају наређења својих газда. Кад добије наређење да крене у обрачун с криминалцима из врха СНС-а, Доловац ће га извршити без колебања.
Осим повратка неколико крупних фигура из подземља, Вучићу проблем праве страни ментори, нарочито амерички, који препоручују Спасоја Вулевића за директора полиције. Вулевић се од 2005. године налази на челу Специјалне антитерористичке јединице МУП-а Србије, откад је завршио академију америчког ФБИ-а. Вучић је до сада управљање полицијом препуштао људима од највећег поверења – Небојши Стефановићу, Александру Вулину и Братиславу Гашићу – али сви су, и он и његови министри – знали да њихов утицај не допире до Вулевића. Ако буде постављен на место директора полиције, његова моћ биће још већа, а притом ће остати на располагању газдама из Америке. У таквим околностима, Вучићева позиција би била још тежа. Он то зна, зато и стрепи.
Ако је тачна његова девиза „ко зајебе – најебе“, а јесте, Вучић има основе за страх. Кад је био најјачи, зајебао је многе конкуренте из подземља. Отимао им је послове, креирао и предводио политичке, полицијске, правосудне и медијске кампање против њих и чланова њихове породице, а њиховим сарадницима и адвокатима цртао је мете на челу. Сад му се прошлост враћа. Кад би могао, Вучић би, као Лончар, побегао у болест, па што даље од Србије. Међутим, на његову жалост, страни повериоци захтевају да остане на месту злочина и да се суочи с последицама својих поступака.
Какве су последице Вучићевих злочина види се по томе што и нормални грађани наду за ослобођење од његове диктатуре траже у обрачуну мафијашких кланова, страним центрима моћи, па и у томе да ће кад-тад извршити неко од патолошких обећања о суициду, свеједно да ли вешањем о лустер у згради Председништва или ветрењачу код Алибунара.
Ипак, за Србију, а нарочито за Вучића, најбоље би било да се он у поштеном судском поступку, суочи с оптужницом за злочине које је извршио у протеклих десет година диктатуре.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 8, 2023
