Прочитај ми чланак

И АРХИЈЕРЕЈИ СПЦ ПРИХВАТИЛИ Вучићев лажни, апокалиптички сценарио по Србију

0

„Захваљујући својој цркви и културном наслеђу, Срби су успјели да побиједе своје непријатеље, уједињујући се, стичући националну свијест и освајајући слободу.“ (Габријел Мије (Gabriel Millet, 1867-1953, француски византолог, естетичар и историчар умјетности) „Свештеници вам нијесу били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.“ (Рудолф Арчибалд Рајс (Rudolph Archibald Reiss), 1875-1929, швајцарски криминолог, хемичар и универзитетски професор; о Србима)

Према наводима медија, патријарх Порфирије, поглавар Српске православне цркве (СПЦ) је, 24.маја 2022.године, на заједничкој литургији СПЦ и Македонске православне цркве (МПЦ) – Охридска
архиепископија, у Скопљу, обзнанио одлуку о признању аутокефалности (независности) Македонске православне цркве.

„Сабор СПЦ прихвата и благосиља аутокефалност МПЦ – Охридске архиепископије…Македонија је…место где су се вековима молиле сузе за спас људског рода…И та радост олакшања (признања
аутокефалности – М.Г.) потекла је од мајке цркве Васељенске патријаршије и од сестринске српске цркве, Пећке патријаршије.“, казао је, између осталог, патријарх.

Индикативно је да патријарх српски СПЦ, од које МПЦ добија независност, дефинише као њој сестринску, а не мајку цркву?!“ До признања аутокефалности дошло је експресно, свега осам дана
пошто је Сабор СПЦ (16.маја), одобрио канонско јединство са Охридском архиепископијом. Сабор је тада саопштио и да за македонску цркву прихвата статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, који јој је додијељен још 1959.године. Сабор је изразио наду да ће се „братољубиво решавати и ријешити питање коначног статуса МПЦ – Охридске архиепископије, чему треба да услиједи свеправославно сагласје и прихватање тог статуса“.

У саопштењу Сабора је наведено и „пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967.године (три епархије су се једнострано одвојиле од СПЦ – М.Г.) васпоставља се пуно литургијско и канонско општење“. Наглашено је и да „васпостављањем на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју СПЦ, дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархија у Сјеверној Македонији није само могућ него је и цјелисходан, легитиман и
реалан“.

Сабор се, саопштено је, у будућем дијалогу неће руководити реалполитичким и геополитичким факторима и нема намјеру да, приликом решавања статуса, условљава „нову сестринску цркву“.
Анализом саопштења Сабора извлачи се разуман закључак да признање аутокефалности МПЦ – Охридске архиепископије треба да буде евентуални исход дијалога СПЦ, МПЦ и других помјесних
православних цркава, као завршетак процеса решавања свих спорних питања.

Зашто је, онда, и под којим околностима и притисцима дошло до хитног признања аутокефалности МПЦ?

Дана 18.маја 2022.године, одржан је састанак Александра Вучића (као самозваног световног патријарха који пружа руке и према Небу) и епископа СПЦ. Састанак је имао отворени и затворени дио. Вучић је архијерејима казао да је „Србија под великим притисцима и захвалан је СПЦ на разумевању и подршци“, те да се „Србија налази у много тежој ситуацији него што изгледа. Али да се озбиљни облаци надвијају и над нашом земљом…Биће све теже сачувати интересе јер ће притисци бити све тежи.“

Патријарх Порфирије је захвалио Вучићу „на одговорном понашању у овој ситуацији и одговорном ставу“. Нагласио је и да „за нашу цркву је најважније стање цркве у матици, а то је Србија…дошли смо до тога да успоставимо јединство, да се браћа из Македоније врате у јединство с нама и свим осталим православним црквама…“

И према свједочењу Стеве Пендаровског, предсједника Сјеверне Македоније, и Александар Вучић је (у Давосу) поздравио одлуку СПЦ „као корак у правом смеру“.

Шта се, из напријед наведеног, може закључити? И архијереји СПЦ су прихватили Вучићев лажни апокалиптички сценарио по Србију, ако се истрајно не остане „на европском путу“ (који подразумијева и интеграцију у НАТО пакт) и ако се Србија не придружи санкцијама ЕУ против Русије.
Значи, по Вучићу, треба се сврстати уз НАТО агресоре и отимачке свете српске земље – Косова и Метохије, а против вјековне савезнице Русије која је једини (уз Кину) гарант територијалне цјеловитости Србије?“

Признање аутокефалности МПЦ је извршено противно Уставу СПЦ, из 1957.године (у даљем тексту: Устав). Наиме, Устав не овлашћује ниједан црквенојерархијски орган (власт) да призна одвајање епархија, или других облика организовања, од СПЦ. Значи, признању аутокефалности МПЦ морала је претходити промјена Устава. У прилог томе, цитираћу неколико уставних одредби:

-члан 1 став 1 – „СПЦ је једна, недјељива и аутокефална…“; -члан 16 – „Одлуке о оснивању (и)…укидању епархија (али не и о признавању њихове аутокефалности – М-Г.) доноси Свети архијерејски
сабор, споразумно са Патријаршијским савјетом“;

-члан 69 – „Свети архијерејски сабор…: „…2) уређује унутрашњу и спољну политику Цркве…“

Саборском одлуком о аутокефалности, признаје се паралелна расколничка јерархија (без њеног покајања), успостављена 1967.године, на челу са „архиепископом“ Стефаном. Тзв. МПЦ није признавала СПЦ као мајку цркву, већ само Васељенску патријаршију.

Том одлуком се поништава „Томос (указ) о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије“, који су Сабор и патријарх Павле донијели још 2005.године. Владика Јован (Вранишковски) је постао архиепископ охридски и митрополит скопски. Пресуда Европског суда за
људска права да Охридска архиепископија буде регистрована као вјерска заједница никад није реализована због постојаног отпора македонских власти и расколничког врха тзв. МПЦ.

Архиепископ Јован је провео пет и по година у македонским затворима. Такође, саборском одлуком о аутокефалности подржава се даља сегментација српског духовног простора и отимање српског културно – историјског наслеђа. Јер, у Сјеверној Македонији се деценијама постојано брише српска историја и трагови миленијумског српског трајања. То је и одрицање од српског духовног идентитета и српских светиња на територији некадашње Старе Србије које су „цари наши оградили“ (Свети Петар Цетињски).

Овом одлуком прихватају се и „достигнућа“ комунистичког етнофилетизма. Наиме у „прогресивној“ Југославији, један од стратешких циљева републичких комунистичких власти (у Хрватској, Црној Гори и Македонији) био је и стварање аутокефалних националних цркава, подјелом СПЦ и њеним претварањем у „Цркву Србије“.

Саборска одлука даће „вјетар у леђа“ и заговорницима тзв. Црногорске православне цркве и тзв. Хрватске православне цркве да врше још већи међународни притисак и користе, нимало занемарљиве, уцјењивачке капацитете према Србији.