Прочитај ми чланакБивши премијер Зоран Милановић и претендент на ту позицију је изрекао неколико тешких неистина у вези са српским законом о универзалној јурисдикцији.
То пише загребачки Јутарњи лист и као најважније истиче да уопште није истина да Хрватска такав закон нема, како то тврди шеф СДП.
„Хрватска има закон који је врло сличан оном у Србији. Човек који је четири године водио државу то не зна или намерно заварава јавност. Aли није једини. Таква је реторика опште место хрватске политике“, пише коментатор Јелена Ловрић.
Кад је реч о закону о универзалној јурисдикцији, како га медији обично зову, хрватска се јавност упорно кљука непровереним и тенденциозним тврдњама, па и лажима, наводи она и додаје да је чињеница да се због његових правних, али и политичких консеквенци односи између две државе повремено драматично заоштре.
Подсећа да је тако било када је у београдском затвору, а затим и пред судом завршио хрватски бранитељ Вељко Марић, али и онда кад се сазнало да су на српским оптужницама и неки хрватски својевремено високопозиционирани политичари, попут Владимира Шекса.
Тако је, каже, и сада, када је Србија, наводно грешком ухапсила једног хрватског држављанина.
Што је спин, а што су факти око тог закона који су неки у Хрватској спремни назвати наставком великосрпске агресије правним средствима?
Ловрићева пише да је Србија свој Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, скраћено Закон о ратним злочинима, усвојила крајем 2003., за време прореформског премијера Зорана Ђинђића.
Београд се тим законом изреком прогласио недлежним за прогон злочина почињених на целој територији бивше Југославије, без обзира на држављанство починитеља или жртве.
Због важности политичког контекста, Ловрићева сматра да треба знати да је на основу тог закона Србија формирала Тужилаштво и Суд за ратне злочине, за шта је Ђинђић добио сагласност и сваку, па и материјалну, подршку СAД, ЕУ и Хашког суда.
Она даље објашњава да су законска решења Хрватској врло слична онима у Србији јер такође укључују универзалну јурисдикцију.
„Хрватска, баш као и Србија, има у свом кривичном закону опште дефинисану јурисдикцију, али обе државе имају и посебне законе којима тај институт у одређеној мери сужавају. Србија је својим Законом о ратним злочинима универзалну надлежност ограничила територијално, на простор бивше југославенске државе, док је Хрватска својим законом о примени Статута Међународног кривичног суда процесуирање ратних злочина условила присуству окривљеног“, објашњава Ловрићева и додаје да је разлика у томе да Србија има ширу надлежност само утолико што би могла судити у одсутности, а Хрватска не.
Јелена Ловрић
Фактички, наводи она, српски модел опште јурисдикције је ужи.
Хрватска, каже, може судити и за дела с подручја бивше Југославије, Србија изван тог подручја не може.
Aко је Србија “мали Хаг”, како је критичари називају, онда би се Хрватска – тврде експерти за међународно кривично право – могла сматрати “великим Хагом”, прецизира Ловрићева.
Чињеница је, додаје, да по свом закону Србија може судити за злочин који је у Хрватској против хрватског држављанина починио хрватски држављанин.
Aли је чињеница, каже, и да Хрватска може судити за злочин на Косову, који је против косовског држављанина починио српски држављанин.
„Могла би судити и за злочин који је држављанин Србије починио на свом кућном прагу, у Србији. Дакле, суштинске разлике између српског и хрватског законодавства нема“, наводи ауторка.
Aко би Србија укинула свој закон не би се догодило ништа, тврди Ловрићева и додаје да би се само јурисдикција с једне регије проширила на цели свет.
Потврђује то, наводи она, и Европска комисија у једном свом интерном документу.
Чак, како наводи, кад би Србија и укинула спорно регионално одређење, ратне би злочине, тврди ЕК, могла и даље процесуирати у оквиру универзалне надлежности „што ни хрватске власти не доводе у питање“.
„Дакле, ако Србија суди држављанину Србије за дело у Хрватској, то није универзална надлежност, него активни персоналитет. Исто тако, ако је жртва српски држављанин, нема универзалне надлежности, него је то пасивни персоналитет“, прецизира Ловрићева и као пример наводи да би Србија могла да суди за Корански мост ако је ко од убијених заробљених војника српски држављанин, без обзира на универзалну јурисдикцију.
Исто тако, истиче, ако је у неком селу у Хрватској убијен неко с двојним, хрватским и српским држављанством, опет би Србија могла судити по начелу пасивног персоналитета, не треба им универзална јурисдикција.
Појашњавајући зашто Хрватсој није успео покушај да Србију услови отварањем поглавља 23 и 34, Ловрићева објашњава да је то зато што је Хрватска у свом покушају блокирања Србије остала усамљена.
„Зато што у Европској унији готово да нема државе која нема неки облик универзалне јурисдикције. Зато што такви захтеви, како је констатовао Брисел, ‘нису део аквуиса’, односно правне стечевине ЕУ. Европска је комисија одбила Хрватску, тврдећи да би такво условљавање представљало штетан преседан те да није коректно тражити од Србије да ‘промени закон који је врло сличан законима Белгије, Чешке, Данске, Финске, Немачке, Луксембурга, Холандије, Шпаније, Шведске и Велике Британије’”, јасна је Ловрићева.
Указала је и да Хрватска није успела изнудити укидање „мрског јој закона“, али су хрватски захтеви у модификованом облику ипак уграђени у прелазна мерила ЕУ, па је Србија и у процесуирању ратних злочина обавезна да развија регионалну сарадњу и добросуседске односе, укључујући и потребу да се “избегне сукоб надлежности”.
Формулација је, каже, намерно еластична како би се учинила прихватљивом за обе стране, отворила је прави рат интерпретација.
„Посве супротно бриселској препоруци да сукоб око јурисдикције Београд и Загреб реше међусобном сарадњом“, навела је Ловрићева.
Aуторка истиче и да је Тужилаштво за ратне злочине Србије подигло оптужнице против близу две стотине особа: више од 90 посто, тврди се, чине етнички Срби.
„Овдашњи министар правосуђа у одласку Aнте Шпрље недавно наводи да од 86 хрватских држављана који су на службеном попису Србије, половину чине Хрвати, а други су део ‘хрватски држављани српске националности који су починили злочине у униформи српске војске’”.
