Хоће ли Нобел у Чипуљиће?

0

Косово је најскупља српска реч, али, све су прилике, да јој се ових дана нивелише акцијска цена а колики ће бити попуст зависи од много фактора. Највише од нашег главног трговца и мрчидајзера који је већ направио солидан дискаунт, али уколико се још и полакоми на штап на чијем врху је окачена Нобелова медаља оде срце Србије по цени неколико бубрега и евентуално нека јетра приде.

У омчу којом се обмотава Србија не би ли се коначно и формално и на папиру одрекла своје јужне покрајине, уплетена је и нит стокхолмске шаргарепе, па смо тако тако ових дана обавештени да је поднета иницијативу за номиновање владе САД, Србије и самопроглашеног Косова за Нобелову награду за мир.

Урадио је то шведски посланик, извесни Магнус Јакобсон кога је, како је навео, на то подстакао Вашингтонски споразум између Београда и Приштине о нормализацији економских односа, што сматра трасирањем пута за постизање мировног споразума двеју страна. Иначе, господин Јакобсон је очигледно добро упућен у политику цена у оквирима трговине балканским територијама, интересима и вредностима, па је тако у априлу издашно помогао косовску борбу против короне са 200 евра, а сада је овом иницијативом хтео да подстакне прелазак „из хладног у топли мир“. Изгледа је на правом трагу, јер већ сви осећамо како овде рапидно расте температура и да ће се тај „топли мир“ мерити Целзијусима гротла једног живог вулкана. Такви су ти хладни северњаци, они би само да је топло, па нек кошта шта кошта.

Па да видимо, ако Нобелов комитет из коверте извуче Трампа, Вучића и Хотија, по којој ће то цени отићи Косово за које смо се заклињали да га нећемо дати ни за шта ( што је, такође, имплицирало један други катастрофичнији исход – да оде за џабе). Идемо дакле, на омиљени терен нашег мага бројки, алгоритама и више математике и рачунајмо. Сама медаља тежи 175 грама осамнаестокаратног злата и када се та грамажа помножи са 2.530 динара колико је највећа цена тог злата испада да вреди 442,750 динара, то јест нешто мање од 3.400 евра. Отприлике, полован „рено“ стар десет година или по четири летње и четири зимске гуме за оне Весићеве „лендровере“ које нас осматрају оком соколовим. Са ове симболичне стране,дакле, багатела.

Ако, пак, узмемо чињеницу да је новчани износ награде негде око милион евра и водећи рачуна да се та цифра дели на три дела, кад се одбије Трампов и Хотијев део, нашем „нобеловцу“ остаје тричавих 333 тисуће евра, што опет изгледа бедно. То му дође нека минимална цена „уградње“ у тендерске послове „есенес“ предузећа, а нисам сигуран ни да ли би се са тим новцем могао изградити и један контејнер на месту где ће административна линија бити претворене у званичну границу Косова и Србије. Све у свему, јефтиноћа: можда могу они бубрези али бели, а јетра тешко.

Откуд, чему и зашто овај циркус око Нобелове награде за мир којом би требало да се оките три опскурна лика за формализовање ампутације 15 одсто територије једне суверене државе? Сумњам да је онај Швеђанин био докон и склон ћосању и спрдњи, па је твитнуо предлог и предао номинацију Шведској академији наука која додељује Нобелове награде. Пре ће бити да је нека невидљива рука њему додала пробни балон да га он надува и пусти са далеког севера из неколико разлога.

Прво, ако још ништа није решено, да се овом примамљивом шаргарепом ствар погура, убрза и учини важном а и да се наш преговарач, слаб на почасти, одликовања и са опсесивном жељом да се насели у историји, преломи и омекша. ( Узгред, не знам што је Јакобсон номиновао Владу Србије, колико знамо Ана Брнабић и друштво из Немањине са овим преговорима имају везе колико и ја са будванских плажа где се жуљам и печем на оном шљунку, испробавајући како ће да изгледа тај „топли мир“. Могу вам рећи, пече а оће и да се поцрвени, нарочито ако се има образа.)

Друго, ако је ствар са признавањем Косова решена ( а све мирише на то да јесте) онда би Нобелови медаљончићи и новчани ситниш требали да компензују и амортизују тај историјски пораз државе Србије у њеном јавном мнењу и да нам се све то представи као наша велика жртва за мир и човечанство, после које ће нас тапшати по раменима док не помодре. Додуше само по оном левом, десно ће бити одсечено заједно са руком којом смо се држали за то парче своје свете земље.

Дакле, уколико се председник Србије, овим поводом, окити тим признањем биће то најнедостојније и најпроблематичније одликовање које је један овдашњи државник примио и жиг на врату оног који ће га носити и са којим неће моћи ни смети међу свој народ. Може, евентуално, да га стрпа у џеп и однесе у оне Чипуљиће, родно место својих предака и затрпа га тамо у неку дубоку рупу. Иако је златно,распашће се сигурно, јер је у старту било труло.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!