Pročitaj mi članakNakon izbornih uspeha AfD-a na istoku Nemačke, pojavila se inicijativa za zabranu ove stranke. Njeni protažeri tvrde da AfD svojim aktivno borbenim stavom ugrožava slobodno-demokratski poredak u zemlji, a o svemu će odlučiti Savezni ustavni sud.
У време док је још вршио дужност генералног секретара Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Марио Чаја је без увијања изјавио да је Алтернатива за Немачку (АфД) непријатељ. Тако је овај политичар био довољно несмотрен да пусти мачку из џака. Реч је о изјави која је далеко од безначајне и која зато захтева посебну пажњу.
Наиме, за добре демократе је реч непријатељ до сада важила за неку врсту псовке која се не сме употребљавати у добром друштву. Бројни стручњаци за политички екстремизам деценијама су са озбиљношћу понављали да у демократијама и за демократе не постоје политички непријатељи, већ само конкуренти у политичкој утакмици. Наравно, разлике у мишљењу могу постојати, али се о њима мора дискутовати, а према другачијем мишљењу показати разумевање.
Онај са ким се не слажемо политички је саговорник са којим се дискутује и не може бити непријатељ. Формула је гласила „дискурс без доминације“ (Хабермас). Бирачи се на послетку опредељују између различитих опција, из процеса се нико не искључује, а поштовање познатих процедура и јасних правила је светиња. У том смислу армија експерата је даље тврдила да једино екстремисти говоре о непријатељима, те да су због тога они опасност за демократску дискусију и демократски поредак.
Исписано је право море смртно досадне политиколошке литературе у којој се изнова и изнова тврди да је једна од главних ознака екстремиста недостатак толеранције према туђем мишљењу, те да су они ти који политичко поље деле на пријатеље и непријатеље. Сваки приучени борац против екстремизма нашао је за сходно да у том контексту помене име Карла Шмита. Да се при томе Шмитов Појам политичког ретко читао, а још ређе разумео не мења ништа на ствари, јер овде и није стало до разумевања, већ до избацивања парола.
Отуда су, затим, извођени даљи закључци да екстремисти не само да немају слуха за другачије мишљење, већ да у крајњем теже елиминацији својих непријатеља, а то је могуће само помоћу насиља. Тако је прећутно успостављена појмовна веза, да ко каже непријатељ заправо каже насиље.
У великом делу такве литературе ишло се и даље, па се тврдило да је екстремистима непријатељ неопходан, те да га они конструишу чак и онда када он не постоји. Тако се најозбиљније говорило о „стварању непријатеља“. Читалац би могао стећи утисак да би свет био безконфликтна рајска башта, а политика вечни разговор само када не би било екстремиста да кваре идилу стварајући непостојеће непријатеље и манипулишући масовним страхом од те утваре.
Борба против „екстремизма“
Да се при томе реч екстремиста превасходно везивала за десницу разуме се само по себи. За леви екстремизам се увек могло пронаћи и проналазило се оправдање, а чак се и исламизам могао некако свести на већ толико пута испричане приче о дискриминацији, сегрегацији, социјалној неправди и „структуралном расизму“.
Мало више толеранције, мало више социјалне правде и разумевања па ће и исламизам, и леви екстремизам увенути сами од себе, јер су у крајњем они само горак плод тешких околности. Чак се ни на насиље које долази са те стране није сматрало сувише озбиљним проблемом. Истина, оно је за жаљење, са жртвама се мора саосећати и радити на превенцији насиља, али истински хорор би био када би десница из тога извукла корист.
То је био тон који је провејавао кроз медијске извештаје и експертске коментаре после случајева мигрантског насиља. Управо, када се стигне до деснице долази се до онога што је истински опасно. Ту се више не могу наћи ни изговори, ни оправдања. Ако су левичари и исламисти пали анђели, десничари су проблематични од самог почетка. За њих се не може тражити разумевање, већ само осуда и преваспитавање.
Уосталом да овде није реч само о површном утиску види се по томе како се распоређује новац намењен за борбу против екстремизма. Прошле године немачка влада је потрошила 2,3 милиона евра на борбу против левичарског екстремизма. То није мали новац, али је тек десетина суме која се улаже у подршку пројектима против десног екстремизма: 22,5 милиона евра.
Занимљиво је да тај новац иде скоро искључиво левичарским организацијама, од којих су неке и саме екстремистичке. За борбу против деснице издваја се значајно више новца него за борбу против исламизма, иако су терористички напади досељеника из муслиманских земаља постали готово свакодневна појава.
Другим речима, на основу ових података јасно је да се борба против деснице не води зато што она представља истинску актуелну претњу, већ из чисто идеолошких разлога. Изнети подаци потичу из Министарства за породицу на чијем је челу Лиза Пауз из Зелених. Поред поменуте суме борбу против екстремизма Савезна влада финансира и преко других програма. Према рачуници новинара листа Јунге фрајхајт, реч је о суми од око 182 милиона евра пореских обвезника годишње.
Тај новац се троши на пројекте „јачања демократије“, „развијања разноликости“ и слично, од чега поново највећи део иде левичарским групама. Хајка на вештице са деснице очигледно представља уносан бизнис и могуће је прстом указати на оне који од конструисања десне опасности имају сасвим опипљиву корист. Ту спадају и многобројни експерти који добро знају да би без свеприсутне претње десног екстремизма морали да траже друго запослење.
Тиме је идеална слика демократског поретка у стварности унапред деформисана, будући да се оптужба за екстремизам превасходно користи за потискивање деснице. Новинари и експерти у стварности сужавају простор демократског надметања иако тврде да су ту да га чувају.
Одређење непријатеља
А онда је дошао Чаја и изговоривши ружну реч „непријатељ“ додатно нарушио блиставу слику о демократама који рачунају само са такмацима, и екстремистима који не знају за друго до за пријатеље и непријатеље. Штавише, демохришћански политичар не само да је употребио ту погрешну реч, него ју је везао за сасвим конкретну политичку странку.
Он није спомињао апстрактне и неодређене „непријатеље демократије“ или „непријатеље наших вредности“, већ се усмерио на једну легалну политичку организацију. Није више било говора о игри скривања. Непријатељ је јасно назначен и на њега се показало прстом.
Нема сумње да је Чаја својом изјавом само изнео на видело оно што је и пре тога свима било савршено јасно. Да је то тако види се и по томе што су изостале реакције. Експерти за екстремизам нису се јавили за реч. Новинари нису желели да праве посебне емисије, нити су се чули захтеви да Чаја повуче изјаву.
Од њега се нико није дистанцирао, нити се тако нешто захтевало. Картел састављен од експерата, новинара великих медијских кућа и политичара странака главног тока примио је изјаву као саморазумљиву. Није потребно превише маште па да се претпостави шта би се десило да је тако нешто казао неко са деснице.
Све што се догађало и пре и после ове изјаве само ју је потврђивало. Доминантни политичко-медијски картел на АфД гледа као на свог непријатеља, а не као на конкурента. Уосталом, у складу са тим се и понаша. То другим речима значи да за ову опозициону странку не важе иста она правила која важе и за остале. И није важно колико гласова ова странка може да освоји, нити колику подршку ужива у јавности. Они су непријатељ, и као такве ће их политичко-медијски картел третирати.
Да је при томе потпуно јасно да је картел свестан и спреман да отворено крши процедуре, односно правила правне државе такође је сасвим очигледно. Када десница ступи на сцену, они који се иначе диче толеранцијом не желе дискусију и дискурс без доминације, поштовање правила и процедура, већ одстрањивање уљеза. Тада поново важи стара лозинка да нема слободе за непријатеље слободе, при чему картел одлучује о томе ко спада у ту групу.
На основу ове чињенице непријатељства према АфД-у могуће је разумети и све оне невероватне ствари које су се дешавале током ове године: почев од нуђења новца студентима да промене место боравка како би ојачали фронт против те странке на регионалним изборима, преко непринципијелних коалиција и невероватне подршке политичара из једне партије кандидатима других странака, медијске сатанизације Алтернативе и њених функционера, измишљених прича у новинама, свесног кршења парламентарних процедура, мењања правила у току игре, до покушаја забране алтернативних медија (Компакт Јиргена Елзесера).
Узме ли се у обзир широк степен ограничавања грађанских права и слобода из периода Ковид кризе, односно читава ондашња кампања ућуткивања непожељног мишљења стиче се јаснија, иако суморна, слика о стању у Немачкој. Другачије речено, грађанске слободе се све више круне.
Иницијатива за забрану
Иако Чаја више није на месту генералног секретара ЦДУ, општа ситуација и држање према АфД-у се нису променили. Убрзо после избора у три покрајне на истоку управо из редова демохришћана потекла је иницијатива за забрану АфД-а. Предлог за забрану израдио је њихов посланик из Саксоније, Марко Вандервиц, у чему су га подржали посланици социјалдемократа (СПД), Левице и Зелених.
Вандервицу је било потребно да сакупи пет одсто посланика из различитих посланичких група и после скоро годину дана од почетка рада успео је да обезбеди довољну подршку за свој предлог. Чињеница да се дуго мучио да прикупи потписе за своју иницијативу говори у прилог тези да је огроман успех АфД-а у Саксонији, Тирингији и Бранденбургу убрзао ствар.
Наравно, иницијатива за забрану у формалном смислу не мора ништа да значи. Заправо, није извесно ни да ли би овај предлог могао добити већину гласова у Бундестагу. Иако је подршка стигла из редова ЦДУ, СПД и Зелених, нико из редова либерала (ФДП) није се изјаснио у корист овог предлога. Штавише, Зелени остају једина посланичка група која у целини стоји иза оваквог предлога, док су у другим фракцијама мишљења подељена.
Међутим, било би погрешно одатле извести закључак да је већина посланика једноставно против забране и да опозицију не посматрају као непријатеља. Овде је више реч о страху да би после пропале иницијативе за забрану АфД могао додатно побољшати своје резултате. У суштини, не ради се о томе да је иницијатива бесмислена или барем преоштра, већ се према њој задржава скепса само утолико што се страхује да би она могла бити контрапродуктивна.
Бјерн Хеке, лидер АфД-а у Тирингији, у току предизборне кампање за регионалне изборе, 2024. (Фото: Мартин Сцхутт/дпа)
Сви се, дакле, слажу у томе да је опозицију потребно саботирати, док се једино разликују у избору метода, што је за оне који се диче отвореношћу и демократијом поразно. При томе је такође упадљиво да нико не говори о досадашњој дискриминацији Алтернативе, нити о потреби да се са том странком поступа као и са сваком другом.
Они који су суздржани према предлогу забране попут Кевина Кинерта из СПД, о АфД-у још увек говоре као о „фашистичкој“ странци. Поред тога из групе ЦДУ стижу оцене да ова странка жели да „разоткрије екстремизам АфД-а“, али не и забрану. Непријатељ је и даље на истој адреси, само није сигурно којим средствима се борити против њега.
У контексту борбе против деснице занимљиво је и држање новоформираног Савеза Саре Вагенкнехт (БСВ), за коју многи у Србији још верују да представља некакав алтернативни глас. Наиме, иако посланици БСВ нису укључени у Вандервицов пројекат, носилац листе ове странке у Бранденбургу Роберт Крумбах је у време своје изборне кампање већ позвао на забрану АфД-а.
Крумбах је такође тврдио да у оквиру АфД-а постоје људи са којима се не може, и не сме разговарати. Баш због тога је Рене Шпрингер из АфД-а у отвореном писму назвао БСВ једним од најгорих примера обмане у историји СР Немачке. „Ви демонстрирате у Тирингији, Саксонији и сада Бранденбургу да не нудите алтернативу партијском картелу, већ само представљате замену за еродирану Левицу, као странка која обезбеђује већину за политику која наставља по старом.”
Мач са две оштрице
Поред тога, треба водити рачуна да у СР Немачкој о забрани странака последњу реч нема Бундестаг, већ Савезни уставни суд. То значи да и када би Вандервиц сакупио већину у парламенту, то још не би био крај игре. Наиме, подносиоци захтева тврде да АфД као странка својим активно борбеним ставом угрожава слободно-демократски поредак у земљи, а задатак суда је да утврди да ли је то заиста тако.
До сада су у Немачкој само две странке биле забрањене и то са таквим образложењем. Дакле, Савезни уставни суд морао би утврдити да је то случај и да АфД као странка активно ради на укидању слободно-демократског поретка „агресивно и борбено“.
Тешко је поверовати да и они који подржавају иницијативу за забрану озбиљно верују у ово. Уставни правници су мишљења да АфД не испуњава услове за забрану. Ипак, непријатељ је политичка, а не правна категорија, па чак и уколико АфД избегне забрану, то не значи да ће се духови смирити и да ће се стати са демонизовањем ове партије.
Међутим, ту још увек није крај, јер и када би суд одбио предлог за забрану, могло би се тражити да се странци барем укине државно финансирање. У том случају она не би била формално забрањена, али би јој у пракси било онемогућено да делује, јер не би имала средстава да води кампању односно да плаћа запослене. Идеје о финансијском притиску на АфД већ су стигле из редова социјалдемократа.
Са друге стране, неуспешни покушај забране могао би додатно заоштрити ситуацију и чак допринети расту АфД-а. Заправо, Немачка би тиме постала прва земља у Европи у којој је странка која је у бирачком телу друга по снази у ситуацији да буде забрањена. Стога се поставља логично питање, ако је АфД заиста екстремно десна странка, да ли то важи и за њене бираче?
Да ли је могуће да је скоро четвртина становништа прешла у табор агресивних и борбених противника демократије, и ако јесте како се то догодило, упркос свим добро плаћеним експертима и чуварима идеолошке хигијене? Поново постаје јасно да они који говоре и одбрани демократије и правне државе, заправо под тим не подразумевају одбрану процедура и истих правила која важе за све, већ једино одбрану сопствене идеолошке доминације.
Другим речима, потврђују се Чајине речи да се на опозицију има гледати као на непријатеља и то не зато што она крши правила игре, већ зато што заступа мишљење које одудара од владајућег. При томе владајући слој постаје све нервознији када је неслагање у питању. Отуда логично следи и питање каква је држава у којој се опозиционо мишљење криминализује? Јер, чак и ако предлог пропадне у Бундестагу, односно пред Савезним уставним судом већ и поигравање са идејом о забрани представља врсту великог притиска на чланове, кандидате и гласаче Алтернативе.
Статистике већ сада показују да су чланови и кандидати ове странке надпропорционално изложени физичким нападима. Климу у којој су такви напади могући стварају управо политичари и новинари који опозициону странку континуирано представљају као државног непријатеља.
