Прочитај ми чланакБраћа Голић из рогатице јединствени по много чему, па и по вери. Химзо постао Небојша, Изет био сведок одбране на суђењу Караџићу.
Браћа Изет и Химзо Голић једина су двојица муслимана, који су, источно од Сарајева па све до Дрине, били припадници Војске Републике Српске. И обојица су борци прве категорије, уз то и факултетски образовани… Посебни су и по томе што су вероватно и једина браћа са две вероисповести, јер се Химзо прекрстио у Небојшу.
Иако је, као и његов брат Небојша, свестан српских корена, Изет није мењао веру.
– Небојша је данас више у Источном Сарајеву него у Рогатици, па се нешто ређе виђамо – каже Изет, који данас има регистовану ауто-школу и, како нам Рогатичани кажу, најбоље се разуме у сателитске антене.
Пре и после минулог рата у БиХ, Изет је био запослен у рогатичком „Технотрансу“, а онда је, баш као што је сада Небојша, две године био без посла.
– Ишао сам и два пута у Хаг, као сведок у одбрани Радована Караџића, али ме чуди да ме није звао и Ратко Младић, који ми је одржао „лекцију“ о примерном изгледу српског борца, јер сам на капи имао кокарду – казује нам Изет. – Када сам му рекао како се зовем, наредио је да се обријем и да на капу ставим тробојку, како му не би „кварио војску“. Упознао сам га и са братом Химзом, такође српским борцем, који је био обучен по мери генерала Младића.
Изо, како га суграђани зову, каже да сада за брата има и правог Србина и поноси се њиме. Он је, вели, „главни лик у овој причи“, па не жели да се фотографише за „Новости“.
– И он и ја признајемо само српску нацију. Био сам и остао Југословен и тиме искључујем свако поређење са Бошњацима – каже Изет Голић.
Небојша Голић је до пре две године био директор Туристичке организације Рогатице, али сада је без посла. Из првог брака има кћерку која студира у Крагујевцу, а због обавеза друге супруге, Српкиње, која ради у државној служби РС, више времена проводи у Источном Сарајеву. Каже да не жали много због начина на који је остао без посла.
– Јесам остао без посла, али имам запослену супругу. Многи моји саборци немају још ни дана радног стажа, а камоли борачки додатак, па трпе и живе – каже за „Новости“ Небојша. – Заједно се надамо бољим данима, држећи се оне народне „стрпљен – спасен“. А када смо већ код изрека, мудри људи су давно рекли да муње ударају у врхове гора, и да после слабе жетве, треба сејати. Нека служи здравље и слога, а све ће друго, само по себи доћи, пре или касније.
Небојша је члан Социјалистичке партије и дипломирани је економиста, а бивши је радник „Агро-комбината“ у Рогатици. Од 2006. до пре две године руководио је ТО Рогатица и на плану туризма, кажу упућени, постигао невероватне резултете.
– Захваљујући њему, овде су готово сваке године из европских земаља стизали геолози и други стручњаци да истражују пећине и споменике културног наслеђа. Био је 2012. године противкандидат за начелника Рогатице Томиславу Пухалцу (СДС) и Милораду Јагодићу (СНСД), који га је, када је постао начелник, сменио уз помоћ скупштинске већине. Срамота је свих нас да Небојша буде избачен на улицу, али је то потврда изреке да су Србин и политика ко вода и ватра – каже нам добро обавештени радник локалне самоуправе Зоран Јанковић.
ЗАЈЕДНО У ДОБРУ И У ЗЛУ
Браћу Голић Рогатичани хвале као скромне и добре људе. Такви су били пре и за време рата, па и данас.
– Такву браћу и комшије нећете срести нигде на свету. Ем су образовани, ем се стално усавршавају у струци, а у људскости им премца нема – каже за „Новости“ Радивоје Планојевић, угоститељ из Рогатице. – Одрасли смо заједно у селу Закумо, недалеко од Рогатице, а још као деца готово да нису излазили из кућа вршњака Срба. Јавно су се у оно предратно време ограђивали од политике Алије Изетбеговића, а када је почео рат у БиХ, одбили су да у организованој колони, од Рогатице до Сарајева, пођу са осталим муслиманима из Закума уз образложење да потичу од српског народа. Ступили су у моју чету и заједно смо провели цео рат, у добру и злу. И данас су чести гости у мом ресторану.
БЛАГОСЛОВ МАЈКЕ
– Прошле године нам је, овде у Рогатици, умрла мајка – прича Небојша. – Цео живот је провела у Закуму, а у рату је штитила комшије Србе, које смо одувек сматрали најрођенијим, јер су нам увек много помагали, посебно после преране очеве смрти. На мој предлог да постанем православац дала је благослов речима: „Ти се сине ничега не бојиш, па нека су ти и Алах и Бог на помоћи“. Тако сам, у пролеће 1994. године, постао Небојша.
