Бескрајне изукрштане пруге ровова, земуница и кратера из Првог светског рата протежу се и после 99 година дуж гребена подрињских планина Гучева, Борање и Јагодње, природног грудобрана западне Србије. На тим висовима, од Гучева до Мачковог камена, 7. септембра 1914. године почела је најстрашнија битка Великог рата, током друге аустроугарске офанзиве. Бранећи вис Еминове воде и коту 708 током 55 дана крвавих борби жртвовале су се хиљаде српских војника.

Стари Подрињци причали су, да је дуго после битке голи врх Гучева, спржен топовским пројектилима, блистао од аветињске фосфоресцентне зеленкасте светлости коју су ослобађала непокопана тела. Шума је поново израсла и делимично сакрила ране битке на измученој земљи. Ипак, ни вековне кише, снегови и наслаге лишћа нису затрпале рупу која је некад била земуница. И данас из ње провирује нагорела греда. Нешто даље су остаци каменог зидића који је штитио митраљеско гнездо. Ако се загребе земља испод дебелог слоја лишћа, лако се пронађе чаура или шрапнел. Или део кости. Људске. Али нико не долази да запали свећу на овом страшном и свечаном месту.

– Овуда пролазе само шумари, дрвосече и понеки планинар и не знајући да је ту гробница јунака који су 55 дана задржавали аустроугарску офанзиву ка унутрашњости Србије. Ово место је скривано од Србије – каже Жарко Ћосовић, председник удружења „Меморијална изложба Битка на Дрини“ из Бање Ковиљаче.

МАЖОРЕТКИЊЕ ВАЖНИЈЕ

Прошле године Србија је добила прву меморијалну галерију Битке на Дрини у Бањи Ковиљачи.
– На општинском конкурсу пројеката невладиних организација добили смо за галерију 50.000 динара. Мажореткиње су добиле неколико пута више. Само је Дирекција за развој Бање Ковиљаче показала да води рачуна о националном идентитету и дала нам просторије на коришћење. Посета је изнад свих очекивања, на хиљаде људи је прошло кроз тридесетак квадрата изложбе – каже Жарко Ћосовић.

Док смо раскаљаним шумским путем прелазили три километра од гучевског пропланка Црни врх, где се налази спомен-костурница до „крваве коте 708“, причао нам је да је Гучево 1914. било капија Јадра и пута за продор ка Ваљеву. Командант аустроугарске Балканске војске Поћорек је по сваку цену желео да освоји Гучево. На њега је усмерио 125.000 људи, 165 топова и 92 митраљеза. Капију Србије бранило је 60.000 српских војника са 88 топова, готово без муниције, и 43 митраљеза.

– За само десетак километара фронта ратовало је 180.000 људи – прича Ћосовић показујући старе грудобране који непрекидно прате и оивичују шумски пут. С леве стране су, на низбрдици, српски, а с десне се уздижу аустроугарски.

– Чувена Брозова фотографија у аустријској униформи кад нишани наниже, на српске ровове, направљена је на Гучеву – процедио је Ћосовић.

Узданица Беча на гучевском фронту била је 42. хрватска домобранска дивизија, која је надимак „вражја“ стекла чинећи незапамћене злочине над цивилима у Мачви. Они су прећутани у обе Југославије јер су их починили пукови из Загреба, Карловца, Сиска, Осијека, Вараждина, Сиња, Оточца, Сарајева, Тузле, Мостара.

– Они су били најфанатичнији аустроугарски војници. На позиве српских бранилаца „људи, не пуцајте, браћа смо“ одговарали су ураганском ватром – прича Ћосовић.

Мрежа ровова је све гушћа како се ближимо врху планине. На Еминовим водама дели их само десетак корака.

– Српска војска остала је без артиљеријске муниције, а непријатељи су непрекидно засипали гранатама врх Гучева штитећи напредовање своје пешадије. Зато су војници Дринске и Комбиноване дивизије ноћу копали ровове што ближе непријатељским. Бомбе су постале њихова артиљерија, а главно оружје бајонет. Њима су сваког дана изнова освајали положаје с којих их је потиснула ватра аустроугарских топова. Била је то најстрашнија и најдужа битка прса у прса у Великом рату – прича Ћосовић док ходамо кроз дуги ров који вијуга између дрвећа.

– Битка на Дрини је представљала прву „рововску војну“ у Првом светском рату и показала је како ће изгледати рат пре него што се линија фронта стабилизовала у северној Француској – каже пензионисани пуковник мр Драган Крсмановић, историчар и виши архивиста, некадашњи начелник Војноисторијског архива.

Он је стручни вођа пројекта удружења „Меморијална изложба Битка на Дрини“ да се уреди и обележи стаза кроз гучевско бојиште и да се оно отргне од заборава. Ожиљци битака су још дубоки, нарочито они из лагумских бојева који су први пут у Великом рату вођени на Гучеву. О њима сведоче огромни кратери, пречника 16 а дубине око седам метара.

Њихову тајну открио нам је историчар-аматер Мића Томић, који сакупља сведочанства о Првом светском рату.

– Мој ђед, минер, поднаредник Дринске дивизије поткопао је аустријске положаје и дигао их у ваздух – каже Томић. 

КОСТУРНИЦА УТОНУЛА У ТАМУ

Само део костију жртава Дринске битке сахрањен је у костурници на Гучеву коју је 1929. о свом трошку подигло Удружење резервних официра и ратника. Хрватски политичари противили су се величању ове битке.
– Нико није могао из земље да извади људе претворене у прах и пепео. Они почивају по целом Гучеву. Зато молимо државу да после 99 година само мало помогне и уреди шумски пут, да људи могу да дођу и одају пошту јунацима који су се жртвовали за Србију – прича Ћосовић док обилазимо костурницу с које пуца поглед на Мачву, Подриње и босанску обалу с које је 55 дана падала челична киша у јесен 1914. године.
– Са грба Србије на споменику нестало је једно оцило. Попуцале су и камене клупе с уснулим лавовима који чувају кости ратника. Неко је покрао и делове металне ограде. Украдени су каблови рефлектора који су осветљавали споменик, који се раније издалека видео као светионик. Сад је потонуо у таму. Бојим се да ће тако завршити и Србија, која заборавља своје јунаке – прича Ћосовић.

Крајем септембра 1914. Аустроугари су довели свеже снаге и почели да потискују Србе с Еминових вода у подножју коте 708. Томићев деда с рударима прокопао тунеле испод ногу непријатеља и минирао их. Експлозија је изгледала као ерупција вулкана.

Јесен 1914. била је изузетно магловита, киша је пљуштала често, битка се водила у облацима. Српски заклони у другој линији су као ластавичја гнезда висили на најстрмијим падинама где није могла да погоди аустроугарска артиљерија. Зато су Аустроугари користили запаљиве гранате и бојне отрове. И то су српски јунаци издржали, упркос очајном снабдевању.

– Трупе оперативне војске трпе највећу оскудицу у обући, одећи и логорској опреми. Огроман број обвезника ратује у свом дотрајалом сељачком оделу. Има пукова који полубоси прелазе форсираним маршевима огромна растојања и потпуно боси ступају у борбу – писао је огорчено војвода Степа Степановић влади у Нишу.

Ратни лиферанти су наплаћивали опрему која није стизала на фронт, а савезници нису слали муницију коју су обећали ако српска војска нападне Аустроугарску преко Срема, по цену страшних жртава.

– Брдске и хаубичке муниције готово да нема. На фронту Гучево-Костајник брдске батерије стајале су без дејства кад је помоћ била најпотребнија – писао је влади командант српске треће армије Павле Јуришић Штурм.

Упркос свему, аустроугарска пешадија није успевала да овлада планинама од Гучева до Мачковог камена.

– Несаломиво расположење Срба за борбу уништавало је више пута и оне успехе који су постигнути у току неколико дана и са великим жртвама – пише у аустроугарском дивизијском извештају са Гучева.

Када топовима није успео да отера српске војнике, Поћорек је на коту 708. послао 25. загребачку пуковнију.

– У њој су били Јосип Броз, Влатко Мачек, Мирослав Крлежа, а вероватно и Србин Светозар Прибићевић. Сви су они били значајне политичке личности у Краљевини СХС и Југославији или СФРЈ. Зато је Битка на Дрини прећуткивана. Нарочито ако знамо да је Гучево бранио и Драгољуб Михаиловић, водник у Трећем прекобројном пуку Дринске дивизије. На Гучеву се одиграла прва битка Драже и Тита, у којој је Броз изгубио. Његова чета је потучена до колена и он то није заборавио – каже мр Крсмановић.

Упркос пресудном значају битке на Гучеву за слом аустроугарске офанзиве она је готово прећутана у историји.

– Један од разлога је тај што се на Гучеву виде грешке српске врховне команде и владе. Други, важнији је што се баш на Гучеву показала упорност у борби и окрутност према цивилном становништву наше „југословенске браће“. Већ од 1918. било је непримерено то потенцирати – каже мр Драган Крсмановић, некадашњи начелник Војног архива.

Гучево и цела битка на Дрини били су табу у време комунизма, каже Александар Думић.

ПОЋОРЕКОВЕ УСТАШЕ

Германизовани Словенац Оскар Поћорек, командант аустрогарске Балканске војске, патолошки је мрзео Србе. Говорио је да Аустроугарска неће имати мира док Србију не баци на колена. На Гучево је упутио, као највећу узданицу, 42. хрватску домобранску дивизију.
– Командант је био Стјепан Саркотић, велики непријатељ југословенства и Србије.
Од краја Првог светског рата до 1929. руководио је „хрватским комитетом“ у Бечу, претходницом усташа. На челу комитета заменио га је Анте Павелић – каже мр Крсмановић. У 25. пуковнији, где су ратовали Јосип Броз и Влатко Мачек, био је и Славко Штанцер, који ће 1941. године постати први човек у војсци НДХ.

– Мој отац заслужио је на Гучеву Карађорђеву звезду, а преко Албаније је носио старог краља Петра на леђима. На Кајмакчалану је изгубио десну руку. Породицу су му побили Аустроугари. После Другог светског рата комунисти су му узели кућу. Кад сам пошао у гимназију професорка ме је извела пред разред и рекла: „Ово је син вајног хероја који је ратовао за ништа, за краља и његове експлоататоре.“ Тек тад сам сазнао да је мој отац јунак. Није дао да се у кући прича о балканским ратовима и светском рату, али ни то није вредело. Тито није опраштао гучевским јунацима који су га отерали из Србије – прича Думић док се пробијамо кроз ровове на Еминовим водама.

Поднаредник „вражје дивизије“ Јосип Броз једну медаљу, од две које је добио у Првом светском рату, зарадио је на српском фронту, подсећа мр Крсмановић.

– За једног подофицира веома брзо је напредовао и без сумње је учествовао у борбама најпре у Мачви, а потом на Дрини, највероватније на мостобрану код Аде Курјачице и Јелава, а након тога на гребену Гучева.

Пошто је био извиђач сигурно је ислеђивао заробљенике и прикупљао податке од цивила, што га доводи у тесну везу са злочинима. Нисам нашао материјал о његовом понашању у рату, али се за њега везује прича о покушају силовања и хапшењу. Његови биографи су то преправили у хапшење због антиратне пропаганде, што је потпуна неистина. Све су то разлози због којих се ћутало, а и још се ћути о бици на Дрини – каже мр Драган Крсмановић.

А за Гучево је још 1915. чуо цео свет. Пола године после битке, амерички новинар Џон Рид је обишао ово поље смрти и са њега послао потресну репортажу.

– На једној страни брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва ако их је делило десетак метара. Терен између ровова био је претворен у неправилне гомиле земље. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из ових малих гомила штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, крваве кости које су вириле из војничких чизама. Ходали смо по мртвима. Тако много их је било, понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани, 10.000 њих – забележио је Рид.

– Безброј пута слушао сам приче сељана како су на Гучеву чували стоку по ливадама покривеним људским костима. Пре неколико година стари чобанин је наишао на бајонет који је вирио из земље и почео да копа око њега. Ископао је костур у клечећем ставу који држи пушку. То је био српски војник који се спремао да искочи из рова кад га је затрпала земља од експлозије – каже Ћосовић.

(Вечерње новости)

Ознаке: Јосип Броз Тито, Битка на Дрини, Гучево, Дража Михаиловић, Први светски рат.