Generacije si potkradao ne shvatajući da otimaš prazninu, dušu su im liturgije ljubomorno čuvale. Zaludu ti sve, đavole, Danka je u litijama, Danka je litija, litije više nisu zborovi verujućih već život večni, ničeg ovoživotnog i prolaznog u njima...

Готово је, Ђукановићу, све је готово.
Никада више Црна Гора неће бити твоја лелејска гора, шта год да учиниш.
Крај је, подлаче, и то ти га је Данка најавила, богами!

 

Која Данка?

Твоја више неголи моја, а моја више него што ће икада бити твоја.
Тачније, Божија и своја.
Сестра друга из Подгорице, добро чељаде из дивне куће али вазда контра свима…

Тако је годинама контрирала читавој фамилији подржавајући те до беса, суза, силних свађа и претњи одласком из куће, но…

Све је то минуло, нема више те Данке, такве, оног беса из ситних црних очију, лепога лица извитопереног у гримасу…

Готово је, Мило, учинио си да и Данка шета литијама, готово је, перјаници Монтенегра положили су оружје пред распећем Црне Горе…

Веруј, и сам сам се изненадио чувши да Данка шета.
Најпре је само шетала, једна од хиљада, а онда се нешто у њој преломило и шетња је постала литија, осетила је у тој шетњи баш оно…

Не зна тачно шта, не уме да објасни али с толиким усхићењем је брату говорила о шетњама а потом о томе што је пренуло па је корачање за другима и са другима преметнула у корачање с Господом и уз Господа, а брат пренео мени.

Осетила је, Милашу, оно од чега је бежала, од чега си је учио да ваља бежати као од пошасти- осетила је топлину, милост и радост вере!

Своје, православне, светосавне, заветне, суштинске.
Генерацијама си, погани, украо речи, смех, тај дивни осећај кад у даху покушаваш да опишеш како је лако постојати у тренутку и за тренутак.

Зато и не зна шта друго да каже до: “Дивно ми је, једноставно дивно!”, а вала и нема потребе ништа осим тога да прозбори јер данас и довека је Црна Гора- ДИВНА, ДИВНО ЈОЈ ЈЕ, ДИВНО ЈЕ ГЛЕДАТИ ЈЕ, ОМИРИСАТИ, ПОМИЛОВАТИ ЈЕ, УЗЕТИ ЗА РУКУ, ЧИТАВУ ЈЕ ОБИЋИ ЛИТИЈАМА, ПОКАЗАТИ ЂЕЦИ ГДЕ СУ ПРАЂЕДОВСКЕ ЛИВАДЕ: “ЕНО ИХ, ВИДИТЕ ТАМО ГДЕ СЕ ЛИТИЈЕ ПЕЊУ У НЕБО ПА СВЕ ДО ОНЕ МЕЂЕ ГДЕ ШУМЕ ЋУТЕ НА ЈУТРЕЊУ…”

Готово је, Ђукановићу, све је готово, Данка се вратила ономе што је мило, стрпљиво и с безусловном љубви чекало да јој се врати- вери праотачкој, Српској православној цркви светој, корацима што су јој векови у женској спреми оставили за мираз литијама…

Генерације си поткрадао не схватајући да отимаш празнину, душу су им литургије љубоморно чувале.
Залуду ти све, ђаволе, Данка је у литијама, Данка је литија, литије више нису зборови верујућих већ живот вечни, ничег овоживотног и пролазног у њима…

Залуду лајеш на митрополита, залуду фукарате оним бљувотинама, не схваташ, не схватате несоји да литије нису кренуле с митрополитом, нити за њим, већ народ ходи с Господом!

Не за њим већ уз њега, руку под руку, крст уз крст, причест се у причест прелива…
Читава Црна Гора је мозаик од икона!
Довека!
Ништа ти ту не можеш!
Данка је у литијама, ходи без речи да објасни шта је то води, а шта ти, туго, можеш ономе што чове речима не може описати?
Ништа!
Никада!
Занавек!

Нестаје Милогорја ко оне јарости у ситним црним очима.
Готово је, девојка чије си речу украо вратила се по тишину.
Тишина вечности у песми трена!

Чиатава је Црна Гора мозаик од икона- народ у славу Господа, Господ у славу народа.

Исповедила се Црна Гора, греха је још само у теби, у тој јами што оста кад продаде душу…

Izvor: IN4S.NET

Oznake: Milo Đukanović, Mihailo Medenca