Прочитај ми чланак„Руска идеја – то је оцрковљење. Зато што се без препорода душе Отаџбина неће препородити…славу Русији (је донијела) православна душа која је, сабравши раздробљене земље, саздала величанствено друштвено богатство…(Јеромонах Роман (Матјушин), 1954, руски пјесник, композитор и пјевач духовних пјесама; живи у пустињској испосници Ветрово коју окружује мочвара, у псковској области)
„Држава, у њеној духовној суштини (је)…родина (отаџбина),уобличена и уједињена јавним правом, или…мноштво људи повезаних заједништвом у духовној дубини, који су се јединствено сабрали на основу духовне културе и правне свијести“.
(Иван Александрович Иљин (1883-1954, руски политички и религијски филозоф)
„Виша од закона може бити једино љубав, виша од истине може бити једино милост, а виши од правде једино опроштај.“ (Патријарх Московски и цијеле Русије Алексеј Други, 1929-2008)
„Русизам је обећање будућности нашој култури док вечерње сјенке постају све дуже над западним свијетом.“ (Освалд Шпенглер, 1880-1936, њемачки историчар и филозоф историје)
„…То је нова вавилонска кула. То је Европа…“ (Свети Николај (Велимировић), 1880-1956)
Коментар: У Библији – Трећа књига Мојсијева – Постање, 11:4, каже се: „…хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба (као симбол земаљске моћи и славе – М.Г.)…“ Зато, житеље Вавилона „…Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.“ (Постање, 11:8)
Наши српско – руски светитељи, златноореолски Богосвјетилници, умне свјетлости надземаљске љепоте и сјаја и видјела живота, у архангелској одежди, радују се јер се руске душе Богопуне, Христоузносе и Охристовљују. Они су небески штит Русије, односно непробојни енергетски „зид“ за њене непријатеље. То је Богоодазивајућа, благодатна енергија, као дар Божји за руску земљу и народ.
Пресвета Мајка Богородица и Господ Исус Христос се мојој супрузи Драгици најчешће јављају из руских светилишта, што је Божји знамен да су Русија и Руска православна црква главни планетарни браничи основних људских појединачних и колективних вриједности од свеопште западне (нео)либералне сотонизације, дехуманизације, дебилизације и моралног пропадања.
Ефикасна заштита на Земљи, нажалост, није могућа без оружане силе, као фактора одвраћања могућих агресора. Линеарни техничко – технолошки цивилизацијски прогрес не прати и морални успон односно усавршавање у добру људских бића. Жан – Жак Русо ( 1712-1778, француски филозоф) је, с правом, указао да „Технички напредак цивилизације праћен је моралним суновратом“. Ход људске цивилизације кроз простор и вријеме је непрекидан процес приближавања Богу, или удаљавања од Бога. Зато, Светитељи наши преносе и војно – техничка знања руским „припремљеним умовима“ (Луј Пастер, 1822-1895, француски микробиолог и хемичар).
Света Матрона (Матронушка) Московска Свемоћна, слијепа светитељка која је и у земном животу гледала духовним очима и којој је „господ отворио очи и показао творевину Своју“ указала је да „Русија штити свијет од глобалног уништења нуклеарним ратом који би изазвали западни владари из сјенке“.
Клатно које се, још од цара Петра Великог креће према западној Европи („позападњавање“ – израз Александра Александровича Зиновјева, (1922-2006, руски филозоф, социолог, писац и публициста)) достигло је крајњу тачку и сада се враћа православљу (прецизније, русослављу), као скупу моралних заповијести и моралних образаца које помажу усавршавању руских душа у добру и љубави и тежњи ка врлом, непорочном животу. Људски живот, као дар Божји, треба да се сатреперава са вишим духовним свијетом бестјелесних сила архангелских. Само узношењем у добру пењемо се за степеницу више ка Свевишњем.
Западна (нео)либерална цивилизација не може бити образац руском народу. То је испостава владара из сјенке (наследника „барона пљачкаша“, наследника племића пљачкаша) и Ватикана.
Освалд Шпенглер, у својој књизи „Пропаст Запада“, наводи да је (западна) демократија пуко политичко оруђе новца и да продор моћи новца у друштву оличава пад из „епохе културе“ у „епоху цивилизације“ која је последња фаза једног друштвеног система. Шпенглер је пред руским народом видио велику будућност у садашњем миленијуму.
Њемачки филозоф културе и религије Валтер Шубарт (Wалтер Сцхубарт, 1897-1942) је, пред други свјетски рат, 1938.године, објавио књигу „Европа и душа истока“, у којој наводи:
„…Запад (је) заточеник материјалне цивилизације и проживљава вријеме дубоке кризе. Запад не може да се сам спасе и буђење из тога може доћи само са истока, из Русије…Запад је човјечанству…узео душу. Мисија Русије је да је врати…само Русија испуњава услове потребне да поврати душу (Западу)…Русија је једина земља која може избавити Европу…“
Николај Сергејевич Трубецкој (1890-1938,руски лингвиста и историчар) је сматрао да процес имитирања и усвајања туђих културних вриједности и цивилизацијских тековина доводи до губитка самопоштовања, чиме се „презире своје, самобитно, национално“. Ово никако не значи одустајање од вишевјековних цивилизацијских демократских и државотворних стандарда који су издржали пробу времена.
Руски умници два вијека постојано указују на бројна геополитичка ограничења која романско – германска западна цивилизација поставља пред Русију, као „нешто туђе“, и чија је огромна величина препрека њиховом претензијама. Стога су постојани њихови покушаји да слабе Русију, поготово на њеној периферији гдје живе они којима имају романско-германско и ватиканско покровитељство. То је у складу са „стратегијом наранџине коре“: ивична и неруска подручја треба одвајати од централне Русије, као што се одваја кора наранџе. Зато је одбрана од колонијалних претензија западне цивилизације и отпор „универзалности западног система“ за Русију питање опстанка.
Модел геополитичке оријентације Русије као „посебне цивилизацијске творевине“ треба да буде, како је то казао Пјотр Николајевич Савицки (1895-1968,економиста,дипломата и универзитетски професор), евроазијство са упориштем у „истинској руској традицији“. Русија је православна држава – цивилизација.
Значи, самобитност руске европско-азијске цивилизације се заснива на православљу као „водећој духовној сили Русије“. То је особена цивилизација која исходи из православне традиције и словенске културе, уз поштовање и других народа и култура на територији Руске Федерације. Православље је богословље милосрђа. У њему су сви људи једнаки, као дјеца Божја. Богатство је, за православног хришћанина, у врлини, а не у материјалним добрима. Човјек треба да буде господар новца, а не његов роб.
Враћање руској традицији (конзервативизам) као „довољно старо(м) да би вјечно било младо“ (Мартин Хајдегер, 1889-1976, њемачки филозоф) неопходно је и нужно. Николај Александрович Берђајев (1874-1948,руски политички и религијски филозоф) казао је:
„Конзервативизам…спаја будућност са прошлошћу…има духовну дубину, окренут је према изворима живота, сједињује се са коријенима…(То) је борба вјечности са временом, отпорност вјечности над пролазношћу. У њему живи енергија која, не само да одржава, него и преображава.“
И Александар Гељевич Дугин (1962,филозоф,социолог и писац), оснивач нове руске геополитике каже да „конзервативац не чува нити брани прошлост, већ оно трајно, непромјенљиво, оно што у суштини увијек остаје истовјетно себи самом“.
Дугин, као један од умних водича Русије и идеолог „новог евроазијства“, с правом наглашава значај стицања интелектуалног суверенитета Русије, „који савремена Русија нема“, као „ни разумљиви, суверени Логос“. Мислећа Русија (руска политичка и интелектуална елита), по њему, некритички прихвата готове обрасце мишљења (готову истину) и систем вриједности, односно социокултурне и „демократске“ (нео)либералне глобалистичке правно-политичке стандарде колективног устројства и колективног и индивидуалног понашања. То подразумијева еманципацију од (нео)либералног модела као политичке теологије, односно оксиморонски али суштински тачно речено, атеистичке религије.
Процес ослобађања Русије од културолошке доминације Запада („национализација самих себе“ – Дмитриј Генадијевич Јевстафјев, 1966,руски политиколог), подразумијева и „деколонизацију руских друштвених наука“, односно „стицање суверенитета над образовањем и науком“ (Наталија Алексејевна Нарочницка, 1948, руска историларка и политиколог). Неопходно је државно и национално (прије свега, идејно и духовно) „…ослобађање од одушевљења, подржавања, додворавања и зависности од странаца.“ Русија не смије имати „ништавну историјску улогу имитатора Европе“ (Николај Јаковљевич Данилевски, 1822-1885, руски природњак, економиста, етнолог, филозоф, историчар и идеолог панславизма).То, за Русији и Русе, значи мислити својом главом, поштовати своју историју и свој национални код.
За западне, мегакапиталистичке владаре из сјенке, Русија је увијек била, јесте и биће глобални противник и неуклоњива препрека за остваривање глобалне превласти. Запад, задњих деценија, против Русије води тотални мрежни (мрежноцентрични) рат, а преко Украјине и прокси (посредни) оружани рат. Русија у руски народ су за Запад стављени ван закона, јер су главни бранич људских, породичних, православних (хришћанских) и државотворних вриједности од свеопште (нео)либералне дехуманизације.
Свети Сергије Радоњешки, „игуман руске земље“ и Света Матрона (Матронушка) Московска Свемоћна су указали мојој супрузи Драгици да су Октобарска револуција и монголска окупација Русије у 13.и 14.вијеку, најтрагичнији догађаји у руској историји. Међутим, и у вријеме монголске окупације руски народ је сачувао духовно и социокултурно јединство, а послије ослобођења обновио је и државно јединство. За разлику од тога, у вријеме совјетског комунистичког периода страдало је више десетина милиона Руса, а на удару су били руски језик и ћирилично писмо, а Руска православна црква, као духовни стожер руског народа, њено свештенство и светилишта претрпјели су велика страдања и разарања. Распадом СССР-а, Русија је изгубила више милиона квадратних километара историјских територија.
Октобарска (бољшевичка) револуција је са Запада инсценирана и финансирана побуна са погубним последицама по Русију и руски народ. Почетком 1917.године, Русија је имала 178 милиона становника, а сада испод 150 милиона?! У Октобарској револуцији – „колективном историјском експерименту“, присилној колективизацији, принудним расељавањима становништва и стаљинистичким чисткама до Другог свјетског рата је страдало, према минималним процјенама, око 31 милион људи. Заједно са жртвама у Другом свјетског рату (око 27 милиона људи), укупне жртве су око 60 милиона људи, претежно Руса.
Зато је руско државно руководство дужно да, из садашњости, уклони све трагове (реалног) социјализма и комунизма. Подсјећам на ријечи политичког филозофа Карла Попера (1902-1994):
„Сваки покушај стварања раја на земљи завршавао се паклом!“
Горе именовани светитељи указали су да би Лењинове посмртне остатке требало измјестити из маузолеја на Црвеном тргу, у Москви и сахранити их на градском гробљу, јер и дан-данас исијавају снажну негативну енергију, не само по московски регион, него и по цијелу Русију. Умјесто маузолеја, требало би подићи величанствени православни храм, посвећен Светој Матронушки. Тим Богољубивим чином успоставила би се веза између Неба и Земље и омогућио прилив благодатне архангелске позитивне енергије по Русију и руски народ.
Колективни Запад и украјински нацисти су Русију и руски народ ставили ван закона. На сцени је „период сумрака међународног права“ (Д. Јевстафјев)
Посланици Европског парламента су, на сједници која је одржана 12-15. децембра 2022.године у Стразбуру, усвојили Резолуцију о проглашењу голодомора (помора глађу) у Украјини 1932-1933.године, геноцидом. Резолуција није правно обавезујућа, али јесте политичко упутство за друге институције ЕУ. У њој се каже:
„Европски парламент проглашава голодомор, глад која је вјештачки изазвана 1932 – 1933.године, геноцидом над украјинским народом, чији је циљ уништење друштвених основа украјинске нације, њене традиције, културе и националног идентитета“?!
И Врховна рада (парламент) Украјине је 2006.године, прогласила холодомор актом геноцида над украјинским народом.
А та масовна глад, почетком 30-тих година 20.вијека, захватила је не само Украјину, него и све главне житне области Совјетског Савеза (Сјеверни Кавказ, Нижње и Средње Поволжје, Казахстан, западни Сибир, Јужни Урал…). Од ње је помрло између седам и осам милиона људи разних националности, од чега око 3,5 милиона у Украјини, 2 милиона у Казахстану и 2-2,5 милиона људи у Русији.
Узрок помора глађу је присилна колективизација и индустријализација СССР-а (као битна карактеристика совјетског комунизма, односно реалног социјализма), која је спровођена масовним принудним одузимањем жита од сељака како би било продато у иностранству ради набавке индустријских машина. Значи, голодомор је последица индустријализације, радикалних антитржних економских реформи и пропасти усјева. Највећи број људи је умро у Украјини зато што је она била најплодније пољопривредно подручје СССР-а.
Свеопшта колективизација је уведена 1929.године, да би се омогућило финансирање индустријализације земље. По тадашњим законима, жито се није смјело дијелити сељацима, све док се не испуни државна квота коју је наложила Влада. По наређењу тадашњег премијера Ј. В. Стаљина, милиција је пољопривредним газдинствима (колхозима), у јесен 1932. године, одузела сво жито и стоку, као и сјеме за наредну сјетву. Руководство партије, из помоћ милиције и НКВД-а (тајне полиције), водило је рат против сељака који су одбијали да предају жито.
Украјинци су обављали највише партијске и државне функције у СССР-у (Хрушчов, Брежњев, Подгорни…) и нико од њих није сматрао да је голодомор уперен против украјинског народа.
Резолуције Европског парламента и Врховне раде Украјине су противне Женевској Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, од 9.децембра 1948.године, која је ступила на снагу 12. јануара 1951.године. Представљају грубо кршење принципа подјеле власти, односно недопустиво мијешање законодавног органа у тужилачку и судску надлежност. Постојање геноцида и осуда за геноцид је у искључивој надлежности суда (државног или међународног), који поступа по оптужници надлежног тужилаштва.
Наиме, у члану ВИ Конвенције, прописано је:.
„Лица оптужена за геноцид…биће изведена пред надлежне судове оне државе на чијој је територији дјело извршено или пред међународни кривични суд…“
Територија данашње Украјине је, у далеко највећем дијелу, вјековима руска („Малорусија“). Прва руска држава је била Кијевска Русија Светог кнеза Владимира Великог. Година 988. се сматра Даном крштења Русије, јер је тада руски народ примио хришћанску Божју благодат, у граду Херсону (Херсонесу), на ријеци Дњепру.
Вјековне руске области (Донбас, Одеска, Херсонска, Запорошка, Николавска, Харковска…) су, одлукама совјетских (болшевичких) власти, поклоњене Украјини.
Украјинска нација је синтетичка нација, а украјински језик (дијалекат руског) је политички (симболички) језик. У процесу стварања украјинске нације главну улогу су имали вјерски (ватикански прозелитизам) и спољнополитички антируски (геополитички) фактори (прије свега, Пољска – „хијена Европе“ (Винстон Черчил)) који су искористили вјерску мржњу поунијаћеног украјинског становништва према Русима и Русији и изазвали дуговремену окупациону одвојеност западне Украјине од Руске Империје. Значи, кључну улогу у том процесу имале су политичко манипулативне методе колонијалних господара и лажних украјинских елита, неутемељена пропаганда и прекрајање историје.
Подсјећам и на ријечи Леонида Кучме (1938,предсједник Украјине, од 1994. до 2004.године), у обраћању студентима Универзитета у Харкову, 2003.године:
„Створили смо Украјину. Сада треба да створимо Украјинце“?!
То је поновио и крајем исте године, у Москви, на промоцији његове књиге „Украјина није Русија“!
Совјетски колорит је било дјело руске наиве и неутемељеног вјеровања да ће Совјетски Савез трајати вјечно. Унутрашње границе у СССР-у су исцртане на штету Русије и руског народа. Али, срећом, остварило се пророчанство Шарла де Гола (1890-1970,француски генерал и предсједник):
„…Совјетски Савез (је) привремен. Русија ће се обновити.“
Нека су вјечни Русија и руски народ!
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 28, 2023
