Прочитај ми чланак
Леп и ведар дан свануо је 28. јуна 1914. Обукао сам светло летње одело и кренуо да посматрам долазак престолонаследника Франца Фердинанда. По кеју којим је требало да стигне готово да није било људи. Чудило ме је што нема постројене војске. На том готово празном кеју атентатори су на шест места сачекали престолонаследника, а полиција ниједног није осетила – чудио се 20 година после судбоносног Видовдана Лео Пфефер, истражни судија у Сарајевском процесу.
У памћење му се урезало како су пројурила а затим се нагло зауставила два полицијска возила и аутомобил у коме је био Фердинанд у парадној униформи, крај њега је седела Софија Котек, а насупрот њима генерал Оскар Поћорек.
– Сви су били доста узбуђени. У тај час, или час пре, чуо сам детонацију, којој нисам придавао много важности мислећи да пуцају топови у част доласка. Приметио сам насред кеја као неки облак дима и постало ми је јасно да се нешто догодило. Тог часа стигли су и остали аутомобили који су пратили престолонаследника па су сви кренули према Беледији – описивао је Пфефер чудне догађаје.
Убрзо су, окружени разјареном светином, прошли полицајци водећи младића.
– Редари су провели атентатора који је, како сам чуо, бацио бомбу на престолонаследника – сећао се Пфефер и упутио се у свој уред у затвору Беледија. Ту су привели и атентатора.
– Дознао сам да се зове Чабриновић и да је као социјалист прогнан на пет година из Сарајева. Седео је на клупи уз зид и немирним очима гледао некако пркосно, а усне су му се смешкале подругљиво – сећао се Пфефер.
Убрзо је један унезверени полицајац известио да је извршен још један атентат и да је Фердинанд рањен. Док је атентатор привођен, руља га је ударала штаповима.
– Услед злостављања био је овај младић као сатрвен. Био је малог раста, слабуњав, издуженог жутобледог лица па је било тешко и замислити да се он могао одлучити на овакав атентат. Звао се Гаврило Принцип – сећао се Пфефер.
Атентатор је испричао да се предомишљао да ли да пуца на Фердинанда кад је видео да „крај њега седи једна дама“.
– Онда ме је спопало неко чудно осећање и ја сам с тротоара нанишанио. Шта сам тог часа мислио не знам. Мислим да сам пуцао два пута, а можда и више, јер сам био врло узрујан. Да ли сам погодио или нисам не знам јер су тог часа почели да ме туку – забележио је Пфефер прву Принципову изјаву. Он је тврдио да није члан никакве организације.
– Људи међу којима сам се кретао сматрали су ме слабићем и човеком који је, услед читања силне литературе, упропаштен. То сам ја у ствари симулирао, као да сам слаб човек – гласио је крај прве Принципове изјаве.
Саслушање је прекинуто јер је Пфефер позван да крене у резиденцију где је надвојвода одсео.
– У средини собе била су смештена два обична гвоздена кревета на којима су лежали мртви надвојвоткиња и надвојвода – заблежио је Пфефер који је затражио сецирање тела. Нешто пре поноћи шеф судства му је рекао да иде кући.
– Упитао сам га шта је са сецирањем, а он ме је погледао оштро и с висока и окренуо ми леђа – забележио је Пфефер.
Чекали атентат
Аустроугарска је рат Србији званично објавила 28. јула 1914. године. Месец дана раније, на Видовдан 1914, начелник аустроугарског генералштаба Конрад фон Херцендорф зауставио се око два по подне у Загребу, враћајући се из Сарајева, где је оставио престолонаследника Франца Фердинанда. Кад је сазнао да је овај убијен, написао је писмо у коме је истакао „дубоки политички значај“ атентата, за који је одмах закључио да има „изразито српски национални карактер“.
– У писму је жалио што се у марту 1909. није „одлучно деловало“, што није извршен оружани напад на Србију. Из писма следи да је шеф генералштаба размишљао како на основу сарајевског догађаја направити „добро припремљену велику акцију“. Већ следећег дана у Бечу је језгровито саопштио грофу Берхтолду свој програм: „Рат, рат, рат!“ – записао је историчар др Андреј Митровић.
Ратна машина покренута је почетком јула у Берлину. Специјални бечки изасланик Хојос донео је 5. јула лично писмо Франца Јозефа немачком цару Вилхелму Другом, као и меморандум бечке владе.
– Суверен и влада Монархије тражили су од суверена и владе Рајха јасан одговор на питање да ли ће Немачка у складу са савезничким обавезама најчвршће и потпуно да стане уз Аустроугарску уколико би се она одлучила за веома оштре и далекосежне кораке према Србији – записао је Митровић.
Цар Вилхелм је одржао састанак с челним људима војних и политичких институција рајха. Обавестио их је да ће Беч заоштрити до краја односе са Србијом и да се може очекивати шири рат, у коме би се Аутроугарска и Немачка сукобиле са силама Антанте. Кључни састанак цар је имао 6. јула увече у Килу са Густавом фон Крупом, господаром немачке индустрије оружја.
– Кајзер је Крупу рекао да ће Немачка „одмах објавити рат Русији чим Русија објави мобилизацију“. Круп је наложио директорима свог концерна да све буде спремно – забележио је Митровић.
Немачки канцелар Бетман-Холвег саопштио је бечком амбасадору грофу Сеђењију и изасланику Хојосу да „Аутроугарска може са сигурношћу рачунати на потпуну подршку Немачке уколико намерава да нападне Србију“.
– Вилхелм је поводом првих вести о ратоборним расположењима која поводом атентата преплављују Беч записао још 30. јуна оно речито „Сад или никад“. У пролеће 1914. немачко вођство је проценило да Рајх запада у веома озбиљне кризе и да време ради за Антанту. Како се у фебруару 1913. изјаснио генерал Хелмут фон Молтке, шеф генералштаба, требало је сачекати „згодну паролу“, односно добар пропагандни изговор за отпочињање рата. Убиство Франца Фердинанда учинило се као пружање те „згодне пароле“ – навео је Митровић.
Фитиљ рата упаљен због омрзнутог Хабзбурга
Цар Франц Јозеф забранио да се Фердинанд и Софија сахране у традиционалној династичкој гробници у Бечу
То лето 1914. остало би за нас незаборавно да не беше судбине коју је донело Европи. Ретко сам доживео иједно бујније и лепше, сећао се после Великог рата Штефан Цвајг, аустријски писац, драматург и новинар. Он је 28. јуна 1914. седео на клупи у парку бање Баден, кад је бањски оркестар усред такта престао да свира. Зачуђен, пришао гомили људи која се збила читајући тек приспело саопштење о Сарајевском атентату.
– Са лица се није могла прочитати нарочита потресеност или огорчење. Престолонаследник, наиме, нипошто није био омиљен. Није имао смисла за музику, није имао смисла за хумор, а исто тако непријазно изгледаше и његова жена. Око њих двоје ваздух је био леден, знало се да немају пријатеља, знало се да их стари цар мрзи од срца зато што своје престолонаследничко нестрпљење за владањем не уме да сакрива. Зато вест о његовом убиству није изазавала саучешће. Људи су брбљали и смејали се, касно увече музика у локалима је поново свирала – забележио је Цвајг атмосферу после атентата.
Сећао се да су новине сутрадан објавиле опширна негодовања због атентата, али да „ништа није указивало да догађај треба да прерасте у политичку акцију против Србије“.
– Царском двору је ова смрт у првом реду наметнула бригу сасвим друге врсте, бригу церемонијала сахрањивања – записао је Цвајг. Наиме, Хабзбурзи су били против Фердинандовог брака са Софијом Котек и „надвојвоткиње отворише јуриш на старог цара“ да јавно ожаљени пар нипошто не буде сахрањен у Капуцинској гробници, вечној кући Хабзбурга. Убијени супружници су без много помпе сахрањени у Арштетену.
– Још неколико недеља па би име и лик Франца Фердинанда заувек ишчезли из историје. Међутим, после неких недељу дана почеше у новинама чаркања чији је крешендо био исувише једновремен да би био случајан. Српску владу оптужише за дослух и наговештавало се да Аустрија неће дозволити да убиство њеног, наводно љубљеног престолонаследника, остане неосвећено – приметио је Цвајг.
Месец дана касније Беч је био у „пијаном ратном заносу“ спреман за лаку шетњу, како је генерал Поћорек називао поход против Србије.
– На улицама се ствараху поворке, одједном су на све стране пламтеле заставе, траке и музика, млади регрути су одлазили у тријумфалном маршу. Њихова лица беху светла јер им се клицало, њима младим људима свакидашњице, које иначе нико није запажао и славио. Сваки је одједном имао нову романтичну могућност у животу: могао је постати херој и већ су сваког човека у униформи жене уздизале, а они што остајаху у позадини понизно су га поздрваљали тим романтичним именом – описао је Цвајг „речима једва описиво пијанство милиона“ које је одвело човечанство у „највећи злочин нашег доба“.
(Новости)
