Pročitaj mi članakNaprednjački kartel i njegov vođa, Aleksandar Vučić, nalaze se u slobodnom padu s vlast, koji ništa ne može da zaustavi. Studenti i pobunjeni građani srušili su Vučićevu piramidalnu šemu, kojom je gurnuo državu i narod u dužničko ropstvo, a sebi i svojim ortacima omogućio pljačku na desetine milijardi evra. Strane banke više ne daju kredite, strani investitori se povlače, a račun PIO fonda je prvi put bio u blokadi. Radnici ostaju bez posla, a penzioneri mogu da očekuju da će uskoro, možda već u junu ili julu, ostati bez penzija. Uzalud Vučić odgovornost prebacuje na studente, lažima i nasiljem ne može da zaustavi proces oslobođenja Srbije.
Антонио де Оливеира Салазар је владао Португалом 36 година. Са места премијера је уклоњен 1968, кад је доживео тежак мождани удар. До смрти, следеће две године, рођаци и сарадници су га уверавали да је још на власти. Организовали су посете лажних страних државника и интервјуе са лажним новинарима, чак су и штампали новине са текстовима о њему. Таква судбина је оправдала надимак „Тужни диктатор“, по коме га памте Португалци.
Српски тужни тиранин, Александар Вучић, још се није шлогирао, а мало је недостајало 12. априла. Кад је видео да се најављени „највећи скуп у историји Србије“ претворио у вашар пијанства и кича, Вучић није могао да обузда бес. Урлао је на све око себе, оптуживао их да су га издали и преварили. Као хистерична тинејџерка, више од пола сата је одбијао да изађе на бину. А, кад је изашао, видео је како бело робље пробија ограде ад хоцк концентрационог логора пред Скупштином и бежи на све стране. Уцењени и подмићени несрећници нису хтели да слушају његове лажи; појели су понеку пљескавицу, попили пиво и напунили торбе јабукама, поморанџама, соковима и водом. Успут, док су бежали из Ћациленда, понели су јефтине беле пластичне „Тиффанy“ столице.
Сви – и домаћини и гости – схватили су да је Вучић готов. Уместо прославе стварања некаквог „покрета за одбрану државе и народа“, Вучић је одржао опело Српској напредној странци и свом картелу.
Кад је развлашћен, због болести, Салазара су његови најближи лагали да још господари Португалом. Сад, такође развлашћен због болести мозга, Вучић сам себе лажима уверева да није крај, да има шансе да се извуче из проблема и опстане на власти. С том надом, лаже на сва уста. Незаинтересован за голе чињенице, као да не постоје снимци, докази и сведоци, Вучић пласира бесмислене тврдње о броју и значају скупа под називом „Не дамо Србију“.
С инфантилном потребом да мери чији је већи, Вучић прича да је на студентском протесту, 15. марта, било од 24.000 до 28.000. „Сви су могли да стану на један тротоар, толико мало их је било. Међутим, они су се стално кретали, ходали су с једне на другу страну улице, па се стварао утисак да их је много више“, говорио је пропали тиранин. „Украо“ је пола милиона људи, минимум. Западни медији су известили да је тада на Славији било од 600.000 до 800.000, а руски да је протестовали више од 500.000, док је израелска обавештајна служба Моссад објавила да се окупило милион људи. Удружење Архив јавних протеста је објавио процену да је на скупу било између 275.000 и 325.000. Архив је и 12. априла оправдао уверење да своје процене увек прилагођава интересима власти. „На почетку скупа ‘Не дамо Србију’ било је присутно око 55.000 људи (процена у 19х). Скуп је заузео плато испред Дома Народне скупштине, Трг Николе Пашића и Булевар краља Александра до раскрснице с Ул. Десанке Максимовић“, објавио је Архив јавних протеста. Не само што су и том приликом частили Вучића и са бројем учесника и покривеним простором, него су прећутали чињеницу да су улице биле затрпане шаторима, штандовима, столовима и столицама, па и фургонима с робом. Чак је и полиција објавила реалнију процену о 45.000 људи. Но, и то је било мало за Вучића, који процене није ускладио са реалним стањем на терену, него са дијагнозама из свог здравственог картона.
– На нашем митингу „Не дамо Србију“ било је између 126.735 и 128.080 особа – рекао је Вучић у јутарњем програму Пинка, после непроспаване ноћи, а сутрадан је појачао дозу: „Из унутрашњости Србије, из Републике Српске, Црне Горе и Северне Македоније, тог дана је у Београд ушло 125.000 људи. На протесту се прикључило још толико Београђана.“
Могао је да каже да је било 125 милиона његових „лојалиста“, више нико му ништа не верује. Свима је јасно да Србија више није подељена, сад је цела против Вучића и његовог криминалног картела.
У том контексту, није ни битно колико робова је приведено на напредњачко опело. Колико год да их је било (30.000, као што се види на снимцима, 45.000 као што тврди полиција, 55.000 по процени Архива јавних скупова, или 250.000 који су постојали само у тираниновој машти), Вучић је претпрео мегаломански крах. Опозициони економисти су проценили да је укупан цех за тај скуп износио око 23 милиона евра. Централна и неколико мањих бина с видео-бимови коштали су око 500.000 евра, колико и озвучење „Скy Мусиц-а“. Плаћено је око шест хиљада аутобуса и кампиона за превоз „сендивчара“, опреме, хране и пића, као и сати и сати реклама на телевизијама и другим медијима. Огромне хонораре добили су Баја Книнџа и други забављачи. Тродневни вашар су обезбеђивале хиљаде полицајаца и радника комуналних служби. Рачун ће, по обичају, да плате грађани.
Но, узалуд новац, лажи и претње, Вучић више нема решења за излазак из кризе, коју је сам изазвао. Штавише, нема ни одакле да краде. Одавно је очерупао државни буџет и рачуне јавних предузећа, а милијардери које је створио нису расположени да врате што су приграбили. Нема свежег новца ни из иностранства, стране комерцијалне банке и инвестициони фондови не дају кредите, а без њих нема пројеката из којих су се огромне провизије преливале у Вучићеве џепове и у страначку касу, одакле су се користиле за маркетиншке игроказе.
Откад је пала надстрешница у Новом Саду, која је усмртила 16 људи и, истовремено, више од милион подстакла на побуну, Влада Србије није добила ниједан евро за ЕXПО, београдски метро, тзв. Национални стадион и сличне непотребне и прескупе пројекте. Не постоји страна банка која ће одобрити кредит Влади Србије против које Европско јавно тужилаштво води истрагу за високу корупцију. Канцеларија тужитељке Лауре Ковеши проверава токове новца, који је из европских фондова уплаћен Влади Србије за потребе припреме пројекта реконструкције и изградње железничке пруге Београд-Будимпешта. То ће бити лак посао за Европско тужилаштво, пошто не постоји могућност да се оправда повећање пројектних трошкова са четири на сто милиона евра, а да није било корупције. Истрагом су обухваћене и стране компаније, које су учествовале у том пројекту, па су стране финансијске институције блокирале кредитирање и осталих послова у које су оне укључене. А, све су – од француског Ежиса и кинеског Шандонга до српског Миленијум Тима – укључене у најкрупније Вучићеве корупционашке пројекте.
Пљачкашки систем, који је Вучић инсталирао пре 12 и по година, заснива се на правилима пирамидалне преваре. Новац за пројекте, чија цена је надувавана по пет или десет пута, стизао је из кредита. За одржавање тог система, Вучићев режим је задужио Србију за око 30 милијарди евра. Реална вредност радова није већа од 10 милијарди евра. Остатак је завршио у џеповима, сефовима и на рачунима водећих криминалаца из напредњачког картела. Отплата државних зајмова пала је на терет ове и неколико следећих генерација грађана Србије.
Осим те, Вучић је осмислио и пљачкашки механизам кроз фискалну политику. Дугогодишњим одржавањем фиксног курса нанета је огромна штета држави и народу. Економиста Слободан Тошић (иако има исто име, то није онај Вучићев шверцер оружја) процењује да је у последњих десет година, услед инсистирања на фиксном курсу, Србија изгубила око 45 милијарди евра.
Реална вредност динара је значајно мања од оне која се приказује, а та разлика ствара могућност за енормне зараде увозничког лобија. Осим штете коју су претрпели грађани, односно њихови кућни буџети, лажна стабилност динара допринела је уништавању српске индустрије и пољопривреде. Напросто, у оваквим околностима, производња је прескупа и, самим тим, неконкурента у односу на робу из увоза. Такав привредни систем је створио услове у којима у Србији ради само неколико страних компанија, док се домаће гасе.
У великим проблемима налази се и Вучићев основни привредни сектор: производња и дистрибуција дроге. Америчке и европске службе, пре свих ДЕА и Еуропол, у последњих неколико месеци нанели су тешке кадровске и материјалне губитке тзв. Балканском картелу.
Осим што је, услед заплене неколико десетина тона кокаина, остао без великих сума новца, ухапшене вође и значајни оперативци Балканског картела раскринкали су мрежу сарадника из подземља, политике, полиције и правосуђа. Пре два месеца, у Дубаију је ухапшен Един Гачанин Тито, који је имао статус „највећег балканског нарко-боса“. У операцији „Пустињско светло“, коју је предводио Еуропол, осим Тита, ухапшено је још 48 његових сарадника. Полицијска акција је спроведена у Уједињеним Арапским Емиратима, Холандији, Аустрији и још неким државама Европске уније, па и у Босни и Херцеговини. У домино-ефекту, та акција је покренула хапшења и осморице српских држављана у Шпанији почетком априла. Шпанска полиција и Еуропол још нису објавили идентитет ухапшених припадника те „српске групе“, повезане са Гачанином.
Полицијски извори су у медије пласирали информације о Гачаниновој сарадњи са политичарима из Босне, Црне Горе и Србије. Осим шверца кокаина, говори се и о механизмима за прање новца стеченог криминалом. Та тема води право до Вучића, тј. до „Београда на води“, његове праонице прљавог новца, највеће у Европи.
Падом босанског мафијашког Тита, пропао је и велики део провизија, које је Вучићев картел убирао од пласирања нарко-евра у легалне токове, првенствено у грађевински сектор. Ипак, од губитка очекиваних прихода, за Вучића још већи проблем представља то што су га цинкарили Гачанин и негови ухапшени ортаци, па сад Еуропол има нове доказе и сведочанства, које може да искористи у сваком тренутку. Само се чека тренутак кад ће неко тужилаштво – америчко, европско, француско или српско – објавити све доказе из Гачаниновог случаја, па и оне са Скy апликације, коју је користио режимски клан на чијем челу су се налазили Вељко Беливук и Марко Миљковић. И оно што је досад објављено, нарочито на страницама нашег Магазина Таблоид, било би довољно да се покрене истрага и припреми обимна и одлично поткрепљена оптужница против браће Вучић и њихових ортака, који се помињу у Скy препискама. Само је питање дана када ће се и то десити.
Без прилива новца, нових кредита и профита од шверца дроге и оружја, напредњачки картел је осуђен на пропаст. Условљен карактером, Вучић одбија да спортски призна пораз и прихвати одговорност за све злочине, које су извршили он и његови саучесници. Уместо тога, повећава дозе бесмислених лажних оптужби против студената и побуњених грађана.
– Студенти и опозиција спроводе терор и насиље. До 20. марта ми смо имали више од 700 милиона заостатка у привлачењу страних директних инвестиција у односу на исти период прошле године. Све то су нам директно донели блокадери. Директно! Отели су и уништили земљу. Уопште нећу да то кријем и да се додворавам некоме, не интересује ме да ли се то некоме свиђа или не. О мени можете да пишете и причате шта хоћете. На крају, иза мене ће да остане више путева него што је изграђено у 70 године пре мене. Остаће више пруга, више нових насеља, више научно-истраживачких паркова, веће плате и пензије, ама баш све више и веће. Мене интересује само резултат, а резултат је тај да имамо 700 милиона евра мање директних страних инвестиција. О мањем броју туриста и нижем нивоу услуга и о свему другом што је у паду, да и не говорим.
Иако смо уложили велике напоре, а и лично сам учествовао у преговорима, нисмо успели да неке стране инвеститоре уверимо да не одлазе из Србије, да ћемо обезбедити мир и стабилност за њихово пословање. Џабе, инвеститори одлазе, а наши радници остају без посла. Студенти су разорили Србију. Због блокада и протеста пада кредитни рејтинг, па све теже и под све неповољнијим условима добијамо кредите. Све је то резултат терора и насиља којим студенти и опозиција, као и њихови страни спонзори, већ пет месеци уништавају Србију – каже Вучић.
Све што је рекао, слагао је.
Сви економисти, чак и они прорежимски, признају да је прилив страних инвестиција изазван, пре свега, рецесијом која је захватила најмоћније европске државе. На стање српске привреде највише утичу проблеми у немачкој привреди, коју су нарочиту штету нанели њиховој ауто-индустрији. Смањење производње у Немачкој смањило је потребу за ангажовањем комитената из Србије. Да је проблем увезен из евро-зоне види се по паду робне размене. Међугодишњи економски параметри су у минусу, а и прилив страних инвестиција стићи на тај ниво.
Док нариче над мањком од 700 милиона евра очекиваних директних страних инвестиција, Вучић свесно обмањује јавност лажима да то „разара Србију“. Колико је значајан тај облик развоја српске привреде види се по подацима који откривају да је у Србију прошле године стигло 5,2 милијарде евра страних инвестиција. Истовремено, страни инвеститори су из Србије изнели 4,6 милијарди евра. Званични подаци показују да је стигло само 633 милиона нето инвестиција. Толики новац је Телеком дао за права преноса две европске кошаркашке лиге, тениских турнира и Формуле 1.
Тачно је да политичка стабилност утиче на кредитни рејтинг, али она није угрожена од стране студената и грађана, који захтевају да државне институције обезбеде владавину права, него од тиранина, који покушава да ножевима, бејзбол палицама, металним шипкама, криминалцима у полицијским униформама и у цивилу, па и соничним оружјем продужи боравак на власти. Криминал, корупција, масовна убиства, сурови прогон политичких противника и неподобних медија представљају основне узроке привредног колапса, пада кредитног рејтинга, дужничког ропства и осталих последица владавине напредњачког картела.
У свом радикалском стилу, Вучић спроводи перверзну инверзију, па жртве својих злочина оптужује за оно што су урадили он и његови ортаци.
– Неко је суспендовао Устав, а то нису били људи из власти, него они који су покушали да отму државу и институције. Буквално су отели државу! Ја сам направио грешку, нисам одмах употребио сва средства да их спречим да нам униште нашу лепу Србију. Погрешно сам мислио да они заиста желе да им се испуне неки захтеви. Касно сам схватио да њих то и не занима, да желе само да униште Србију. Е, више неће бити некажњеног блокирања Градског саобраћајног предузећа, железничких станица и других јавних служби. Поносан сам што предводим отпор том терору, који пружају поштени и пристојни људи – прети Вучић, предводник поштених и пристојних убица, лопова, нарко-босова, манијака и осталих „лојалиста“.
Вучић свакодневно гази Устав и законе, черупа буџет, јавне ресурсе и туђу приватну имовину. Десетак година је успевао да тај систем одржава прекомерним задуживањем, али и томе је дошао крај. Више нема шта да краде. У каквом стању је државна каса види се и по томе што је рачун Пензионо-инвалидског осигурања био у блокади неколико дана почетком априла. Народна банка Србије је блокирала рачун због дуга према повериоцима, међу којима су банке, јавни извршитељи, адвокати и многи грађани.
Извештаји са сајта НБС-а показују да су дугови ПИО фонда према физичким лицима износили од 24.750 динара до 381.547 динара, док је једној банци дуговао 1,4 милиона динара. Добро обавештени извори су проценили да је укупан износ дуга, због кога је рачун ПИО фонда блокиран, био само 40.000 евра, али Народна банка то није ни потврдила, ни демантовала. Уместо тога, НБС је покушала да умањи значај тог скандала.
– Рачун, који је био привремено блокиран, користи се за остале трансакције фонда, а могућа краткотрајна неусаглашеност у преусмеравању средстава или достављању електронских порука од Управе за трезор не утиче на редовну исплату пензија. Све финансијске обавезе ПИО фонда извршавају се у складу са законским прописима уз потпуно очување стабилности система исплате пензија – наводи се у саопштењу из НБС.
Минимизирање проблема не утиче на сурову стварност. Ако је блокиран један од 68 рачуна, колико их има ПИО фонд, може само да се претпостави какав хаос се налази у целом финансијском систему. На опасност од несташице новца, која ће довести до тога да не буду исплаћене пензије и плате у јавном сектору, пре два месеца је упозорио и министар финансија Синиша Мали. Прошле године је из Фонда исплаћено 117,7 милиона евра на име пензија. Сад, кад је буџет празан, власт не може да обезбеди ни 40.000 евра, а камоли 10 милиона евра месечно. Зато неће бити изненађење ако 1,6 милиона пензионера већ у мају, јуну или јулу, остану без пензија. Прва влада у којој је Вучић учествовао, као министар против информисања, иза себе је оставила дуг од 13 неисплаћених пензија. За утеху, сада неће моћи да направи толику штету, пошто ће пасти с власти пре него што до краја спроведе тај својеврсни геноцид над пензионерима.
У буџету нема новца ни за пољопривреднике, чак ни за оне пројекте које је пре три месеца усвојила влада Милоша Вучевића. Нема ни за скромне захтеве просветара, здравствених радника, па и полицајаца.
Вучић за пропаст Србије оптужује студенте и друге грађане, а истовремено се хвали историјским успесима. Према његовим речима, Србија има једну од највећих стопа раста БДП-а у Европи. Но, не каже да је тај раст био изазван прекомерним задуживањем, а не помиње ни то да од Србије већу инфлацију има само Украјина. У Србији је инфлација 4,5 одсто, у Украјини 13,4 одсто, а у евро-зони 2,4 одсто.
– Први пут у историји, не од обнове вишепартијског система, него у целокупној историји Србије, просечна зарада је већа од просечне потрошачке корпе. У децембру 2024. године нето зарада је износила 108.300 динара, а просечна потрошачка корпа 105.800 динара. Без обзира на сав напор мрзитеља, ми смо успели да подигнемо животни стандард. Уместо да нам се захвале, блокадери уништавају државу. У Србији се толико лепо живи да не можете да резервишете места за летовање на Балију, Дубаију, Кипру, нигде. Пробајте да добијете карту за било коју од тих дестинација. Нећете добити, све су разграбиле вође блокадера. Ето колико им је тешко у Србији – каже Вучић, председник државе, која је, према званичним подацима Еуростата, међу најсиромашнијима у Европи.
Узалуд услове живота, које је омогућио својим милијардерима и мултимилионерима из картела, Вучић пројектује на обичне, нормалне грађане, који балансирају на ивици егзистенције. Сви знају како живе, како се боре да прегурају месец за месецом, да плате храну, лекове и рачуне. Знају, зато на улици траже правду и наду у бољу будућност, у живот достојан човека.
На крају, зато је и дошао крај владавине Александра Вучића. Њему је остало да, као португалски шлогирани диктатор Салазар, још неко време верује да је на власти. Може, колико год хоће, да трчи са телевизије на телевизију, да Сарапи и Марићу, прича да је победио обојену револуцију и да ће уништити блокадере, и он је свестан да је дошло време за „ћао, ћаци“.
Студентима и побуњеним грађанима, Вучић је у марту претио да ће „одсвирати крај“, да су готови. Пре неколико дана одсвирао је крај сам себи, прогласио је фајронт у Ћациленду. Више није ни битно да ли ће се дефинитивни пад десити за три дана или три месеца, „тужни тиранин“ је развлашћен. Остало му је само да се нада да ће у ослобођеној Србији добити прилику за поштено суђење, а потом и одслужење дугогодишње затворске казне.
